„Ljudska prava, naše svakodnevne potrebe“, tako glasi ovogodišnji slogan pod kojim se obeležava Međunarodni dan ljudskih prava u svetu. U Srbiji, pak, potreba za istim je enormna. Jednostavno, poštovanje prava, sloboda i dostojanstva svakog pojedinca na ovim prostorima nikada, barem ne u novijoj istoriji, nije bilo zagarantovano.
Međutim, tokom prethodnih godinu dana, odnosno od tragedije u Novom Sadu te sveopšte društveno-političke krize popraćene masovnim protestima i studentskim pokretom, prava građana su sistematski bila suspendovana kao nikada pre. I to, ni manje ni više, od strane državnih institucija koje bi, barem u teoriji, morale da ih obezbeđuju.
Slike i video snimci policijske brutalnosti nad studentima i građanima na ulici, slučaj „zvučni top“, tzv. ćacilend, neregularni izborni proces na lokalu, nekažnjivost političkog vrha i ljudi njima bliskim – samo su neki primeri koji ilustruju da se ljudska prava u Srbiji nalaze na niskim granama.
Uzimajući sve navedeno u obzir, pravnik iz Beogradskog centra za ljudska prava (BCLJP) Vladica Ilić u razgovoru za Mašinu ističe da su, po njemu, tokom prethodne godine ljudska prava u Srbiji na najvećem udaru, makar u poslednjih dvadeset godina.
„Poseban fokus bih stavio na građanskim i političkim pravima, koje su ove godine vlasti značajno ograničavale i kršile. S druge strane, stanje u ekonomskim i socijalnim pravima u Srbiji nije zadovoljavajuće već dugo, što je posledica hronične nebrige države. Jednostavno, Vlada u ovom trenutku ima druge prioritete u koje ulaže novac u odnosu na, recimo, zdravstveni sistem, i to vidimo na brojnim primerima“, rekao je sagovornik Mašine.
Što se tiče kršenja građanskih i političkih prava, Ilić napominje da je situacija kulminirala sa građanskim nezadovoljstvom i procesima koji su otpočeli krajem prošle godine. Kako dodaje, na osnovu svega viđenog se može doći do zaključka da u Srbiji postoje dve klase građana.
„To najbolje vidimo na primeru slobode okupljanja. Jednoj grupi građana je dopušteno da, pod izgovorom slobode okupljanja, organizuje ’javni skup’ koji traje već devet meseci i za koji ne znamo koliko će još trajati, tako što zauzme i ogradi ogroman prostor te napravi kamp ispred Skupštine Srbije, dok ih policija štiti i čak ne reaguje na nasilje i zločine učesnika tog navodnog javnog skupa prema prolaznicima, novinarima, pa i narodnim poslanicima. Naravno, pričamo o tzv. ćacilendu. S druge strane, imamo nezadovoljne građane i studente koji čitave godine mirno demonstriraju protiv akata vlasti, na koje je država slala svoje batinaše čiji je zadatak bio da uguše proteste, i policiju koja je nemo posmatrala sa strane. Vremenom se i policija priključila aktivnoj represiji nad demonstrantima tako što je, pod ’fantomkama’, fizički zlostavljala na desetine i stotine demonstranata i podnosila lažne krivične prijave protiv tih ljudi za ometanje i napad na službena lica ne bi li opravdala nezakonito primenjenu silu. I na sve to, imamo predsednika Republike koji je nasilje opravdavao najpre rečima, a potom i davanjem pomilovanja optuženima za teška krivična dela sa elementima nasilja“, objašnjava Ilić.
Upitan o najgorem primeru kršenja ljudskih prava tokom prethodne godine, Ilić navodi da je teško rangirati takve stvari, jer je svaki jedan primer, sam po sebi, ozbiljne povrede.
„Posmatrano sa aspekta posledica, najozbiljnije su one povrede ljudskih prava, odnosno propusti države koji rezultiraju povredama života i zdravlja građana, od slučaja pada nadstrešnice do nekih drugih. Primera radi, životno ugroženi pacijenti u Srbiji nemaju adekvatnu zdravstvenu zaštitu zbog nefunkcionisanja transplantacionog sistema, tj. sistema presađivanja ljudskih organa, pa mnogi i ne dočekaju svoju šansu za novi život. To je umnogome posledica nebrige, potencijalne korupcije i, logično, niskog poverenja građana u zdravstveni sistem“, ukazuje Ilić.
Nedostatak ljudskih prava kao posledica zarobljenosti institucija
Upitan o uzroku ovakvog stanja, sagovornik Mašine nema dilemu – ono je posledica apsolutne zarobljenosti institucija, naročito onih čiji je osnovni zadatak da štite prava građana od samovolje izvršne vlasti.
„Pogledajmo, na primer, da li je makar jedan policijski službenik procesuiran ili kažnjen za brutalnost na ulicama Srbije, ili u nekim drugim slučajevima? Mi smo prošle godine saznali da je čovek preminuo u policijskoj stanici, zato što ga je neko od policajaca, ili više njih, pretukao. Policija je prvo pokušala da tu nasilnu smrt zataška, zvanično saopštavajući da se radi o prirodnoj smrti. Danas, godinu i po dana kasnije, taj predmet i dalje stoji na samom početku, odnosno nije ništa urađeno i niko od policajaca nije identifikovan. S druge strane, videli smo kako pojedini javni tužioci, među kojima se posebno ističe glavni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, ekspresno reaguju kada policija podnese prijave protiv pobunjenih građana. Takve zloupotrebe krivičnopravnog sistema i dvostruki aršini su veoma opasni“, napominje Ilić.
Kao najzanimljiviji skorašnji primer urušavanja pravosuđa u Srbiji Ilić navodi situaciju vezanu za Tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK), odnosno njegovo potencijalno premeštanje u Više javno tužilaštvo (VJT).
„Lično ne smatram da je to tužilaštvo prethodnih godina postiglo zadovoljavajuće rezultate, s obzirom da živimo u državi u kojoj su organizovani kriminal i visoka korupcija de facto nekažnjivi. Ali, izmeštanje TOK-a pod VJT u Beogradu ne bi rešilo ni jedan problem, već bi prouzrokovalo dodatne. Zbog prirode predmeta organizovanog kriminala i korupcije, u koje mogu u krajnjem biti uključeni i pojedini tužioci, pa i visokog nivoa, TOK bi morao biti pri samom vrhu piramide tužilačke organizacije da bi njegove istrage bile iole nezavisne, a nikako ’pod kapom’ nekog tužilaštva i svih nadređenih tužilaštava u toj piramidi“, kazao je Ilić, dodajući da je ideja predstavnika zakonodavne i izvršne vlasti o „reogranizaciji“ tužilačkog sistema došla upravo kad je TOK počeo da vodi istrage protiv članova Vlade.
Za kraj, upitan da li je Srbija dotakla dno kada su u pitanju prava njenih građana, odnosno kršenja istih, Ilić napominje da, nažalost, uvek može gore, što pokazuju i iskustva nekih drugih zemalja.
„U ovom trenutku se nalazimo na svojevrsnoj raskrsnici. Veliki broj građana se oslobodio straha koji je bio glavna poluga vladanja aktuelnog režima, udružio u zborove, studentske plenume i organizacije, neformalne grupe itd. Građani su osvestili da za svoja prava moraju svakodnevno da se bore i da im ona pod aktuelnim autoritarnim režimom nisu zagarantovana. Zainteresovanost građana za politiku je mnogo veća nego što je bila pre godinu dana. Mene posebno ohrabruje neformalno organizovanje sudija i javnih tužilaca u grupu pod nazivom Odbrana struke, čiji članovi iz dana u dan dižu glas protiv urušavanja pravosuđa. Svakako bi bilo mnogo bolje kada bi taj posao radili oni čiji je to mandat, odnosno Visoki savet tužilaštva i Visoki savet sudstva. Ali, kad izvršna vlast zarobi i obesmisli sve procedure i institucije, onda borbu protiv samovolje izvršne vlasti moraju da predvode savesni građani koji se udružuju i organizuju. Od srednjoškolaca i studenata, do sudija i javnih tužilaca“, zaključuje Ilić.
M.B.
