Predstavnici reprezentativnih prosvetnih sindikata će, sudeći po najavama, prihvatiti poziv premijera Vučevića i otići na pregovore sa Vladom devetog januara. Time bi zaoštravanje štrajka u prosveti, najavljeno za dvadeseti januar, moglo da se završi i pre nego što je počelo.
Deo javnosti to smatra „zabijanjem noža u leđa studentima“ i osujećivanjem prilike da se štrajk iz prosvete proširi na druge delatnosti. Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije je šestog januara izdao saopštenje u kom se ocenjuje da reprezentativni sindikati nemaju legitimitet za razgovore s Vladom.
„Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije stoji iza svoje parole ‘nastavnici i učitelji su uz studente’ i smatra da nije moguće poboljšanje stanja u prosveti bez rešavanja širih društvenih problema“, navodi se u saopštenju. O tome smo razgovarali sa predsednikom NSPRS, Dušanom Kokotom.
Danas će reprezentativni sindikati otići na pregovore sa Vladom?
Mi upozoravamo, molimo, nemojte da idete tamo, ljudi – a oni će, po svemu sudeći, otići. Da li će napraviti dogovor, to je već veliko pitanje.
Mi ih nazivamo takozvani reprezentativni sindikati zato što reprezentativnost nije proveravana decenijama a zakon kaže da ona mora da se proverava na tri ili četiri godine. Svi u prosveti znaju da bar dve od te četiri organizacije faktički ne postoje, a preostale dve kohabitiraju.
Reprezentativni sindikati su svoje članstvo pre desetak dana anketirali o tome da li je za štrajk, uprkos pretnjama vlasti?
To je te totalno šizofreno. Znači, oni u isto vreme sprovode ankete o tome da li će ići u obustavu rada od dvadesetog januara, sa zahtevom za ostavku kompletnog ministarstva – a onda prihvataju samu najavu pozivanja na pregovore, da ponovo sede sa tim istim ljudima i da pričaju.
Mislim da je pokretanje te ankete bio pokušaj da se ublaži ona sramna situacija od pred Novu godinu, kada su bez obaveštavanja članstva otišli kod „prvorođenog“ na kanabe. Tada su ljudi bili stravično besni, pa su oni, da bi umirili taj bes, pustili tu anketu – a opet će ti isti koji su išli na kanabe da idu da nastave da pregovaraju.
Ja to čitam kao: „Pa dobro, ako je on nelegitiman da nam to ponudi, dajte nam nekog ko jeste legitiman“. Da li je to baš tako, da li sam ja u pravu, ne mogu da tvrdim, naravno, ovo su spekulacije. Ali i sama spremnost da se nastave pregovori sa onim koji te juče nazivao stranim plaćenikom, izdajnikom, agentom stranih obaveštenajnih službi, meni to ne zvuči dobro.
Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije je šestog janura izdao saopštenje u kom se ocenjuje da zahtev reprezentativnih sindikata nije dobro formulisan.
Ključna stvar se desila još pre godinu i po dana. U momentu postojanja entuzijazma za štrajk (a razloga za štrajk u prosveti ima već dugo godina) predstavnici reprezentativnih sindikata su potpisali jedan sramni protokol, nekih mesec dana pred decembarske izbore 2023. U tom protokolu su targetirali pogrešne stvari i dobili obećanja koja su bila „na dugom štapu“, to jest trebalo da budu realizovana tek za godinu dana. Pa su pa sad, kao, iznenađeni što su ih prevarili. Kako tebi to zvuči?
Zahtev da plata prosvetnih radnika dostigne prosečnu platu u republici nije dobro formulisan. To ne rešava nijedan problem. Drugi zahtevi su tek bili problematični.
Pred Novu godinu je, primera radi, Vlada ispunila jedno obećanje iz pomenutog protokola: korigovala je koeficijente nenastavnom osoblju, tako da plate „prebace“ minimalac. Država je i do sada isplaćivala tu istu minimalnu zaradu, samo je isplaćivala kroz korekciju. Kad se to desilo, profesorska plata „pala“ sa odnosa koji je po zakonu bio maltene 1 prema 3, da profesor ima 3 minimalca, odnosno po koeficijentima 2,89. Sada smo sa ovim korekcijama nenastavnom osoblju, koje pritom nije dobilo ni jedan jedini dinar više, došli na odnos 1 prema 1,70. Za koga je to dobro? Znači, ti sad imaš tu uredbu o koeficijentima, koja je ključna za isplatu plata u javnim službama, tamo je sad tetkica u prosveti 9,70, a u zdravstvu je, na primer, i dalje 6,30.
Postoji razlog zašto je to Vladi bilo bitno, a to su tužbe za regresi i topli obrok, kojih i mi imamo preko 600, a koje su sada na sudu u Srazburu. Domaći sud je, suprotno međunarodnim konvencijama, rekao da to što ljudi primaju minimalac ne znači da unutra već nisu regres i topli obrok.
Zato Vlada svakako pokušava da podigne tu platu na minimalac. U zdravstvu nije bilo tužbi i tamo je tetkica i dalje na 6,30. Sa tim koje koeficijentom ona zarađuje 60% minimalca, a onda se dotira još 40%, jer ne može biti isplaćeno ispod minimalne zarade. Faktički i ova u školi i ona u zdravstvu nose iste pare kući, samo što su u prosveti sada obesmišljeni koeficijenti svih ostalih, pa sad nidirektor nije na dva minimalica. Kakav je to sistem?
E to je, na primer, rezultat ispunjenja zahteva iz pomenutog protokola. Da ponovim, taj protokol je bio jedan sramni dokument, jedan pamflet vlastima pred izbore. Pola tog dokumenta je tada bila pohvala vlasti: kako bolju nikad nismo imali, kako su povećali plate 30%, 50% za poslednjih 5 godina, 10 godina. Kakve to veze ima sa rešavanjem nekog problema? Mislim, zašto to moraš da potpišeš, jel? Osim da, faktički, na taj način uzimaš učešće u predizbornoj kampanji.
NSPRS je i protiv toga da se za radnice i radnike u prosveti traži prosečna plata?
Prosečan zaposleni u Srbiji je zaposleni sa srednjim školom, jel tako? Ako je on prosečan zaposleni, kome onda pripada prosečna zarada? Pa njemu. Pa šta će profesor tu?
Sistem je potpuno obesmišljen, uredba o koeficijentima više ništa ne znači, i mi smo zato davali predlog drugačijeg načina obračuna zarade, koji se primenjuje u nekim službama poput vojske i policije, ali i u svim javnim preduzećima. Primera radi, kada je sadašnji predsednik vlade bio gradonačelnik Novog Sada on je sa javnim preduzećima na teritoriji grada Novog Sada potpisao kolektivni ugovor po kome je osnovica minimalna zarada. To i mi tražimo. Šta će meni koeficijent 17,32? Znači, daj mi za osnovicu minimalac, a onda mi daj koeficijente, da ja znam koliko zaista minimalaca imam. Ovako, osnovica 5,5 hiljada dinara, a koeficijent 17,2.
Čemu tolika komplikacija oko dva broja koja treba da definišu samo platu? I onda je posledica takve uredbe, zapravo da je tokom proteklih 15 godina prosvetni radnik izgubio 1,3 minimalca iz svoje plate, svakog meseca. To ti je sada u dinarima nekih 65.000 dinara. To je ono što je realnost. Znači, pre 15 godina sam imao 3 minimalca, sad imam 1,7.
Znači, svake godine minimalna zarada raste brže od osnovice za obrazovanje i faktički minimalac stiže platu profesora. Ako se nastavi trend ovakav još deset godina i ne dođe do suštinskih promena u načinu obračuna, profesor će da bude na minimalcu. I to je to.
Znači, umesto da se traže neke sistemske stvari, oni traže 5%, 3%, „daj da bude na nekom proseku“. Kako ću ja uopšte da izračunam prosek? Pa prosečnu zaradu za januar ću znati u aprilu,a ja dobijam platu sada. A kako možeš da ga vežeš za nešto što se zove projekcija. Na kraju krajeva, ako je projekcija države da plata u 2025. bude 1000 evra, ja to hoću sada, da bih na kraju godine bio na tom proseku.A ne da svaka tri meseca ispočetka jurim prosečnu platu.
Sve je pogrešno. Srljaju iz greške u grešku i uvlače nas sve u sve veći problem. Zato su spremni da pregovaraju sa onim koji ih je do juče nazivao izdajnicima.
Ako reprezentativni sindikati pristanu na sve, šta ćete vi raditi?
Mi ćemo svakako da anketiramo članstvo. Situacija je takva da ne zna se šta nosi dan, šta nosi noć. Mnogo toga će zavisiti i od toga šta se predstavnici reprezentativnih sindikata dogovore i od toga kako na to bude reagovalo njihovo članstvo.
Ovo je maraton. Borba će se nastaviti u svakom slučaju. Da li će ona biti u potpunimobustavama, da li će biti na neki drugi način, da li ćemo u početku samo izlaziti na proteste, pozivati aktivno na učešće u studentskim protestima i protestima svih nezadovoljnih građana. Potpuno je jasno da ok ne dođe do društvenih promena ni u sistemu obrazovanja ne može biti bolje.
Ima li ikakvih pregovora između bilo kojih prosvetnih sindikata, uključujući i tvoj, sa sindikatima iz drugih delatnosti?
Nažalost, slabo. Postojali su neki sindikati koji su bili više nego aktivni u društvenim borbama, poput Vojnog sindikata Srbije, ali su oni pregaženi. To se desilo sa još nekim organizacijama, ili su preuzete, prećutno, ili su razorene.
Faktički, imamo danas u Srbiji dve centrale. To je nezavisnost, znači Udruženi granski sindikat Nezavisnost, i Samostalni sindikat Srbije. Oni ne reaguju, reaguju samo neki parcijalni esnafski sindikati reaguju.
Da li je to dovoljno? Nije dovoljno. Bilo bi mnogo važno da se uključe i drugi, kao što su se uključili poljoprivrednici, da se stvari konačno se zavrte u pravom smeru, ali ovako je to jako teško. Prosveta ima tu šansu, zato što je ogroman sistem i zato što je sistem u kome nema zamena. Mi ne možemo danas da nađemo zamenu kad neko ode na bolovanje.
Pritisci na prosvetare su ozbiljni. Ipak, ja verujem da i u ovom trenutku postoji među prosvetnim radnicima ta kritična masa, a to je nekih 30% ljudi koji su spremni na ozbiljnu borbu. To su ljudi najvećim delom zaposleni u školama u velikim gradovima, i to bi zaista bila ta kritična masa koja je dovoljna. Nažalost, oni danas nisu okupljeni u jednu organizaciju, nego su raštrkani u više. Potencijala ima, ali nije materijalizovan. Ono što bi u sistemu obrazovanja trebalo da bude naša najveća snaga, a to je brojnost, često predstavlja našu najveću slabost.Od nas se očekuje da izađemo sa desetinama hiljada ljudi, a prilično smo razjedinjeni.
