Radnički štrajkovi nisu retka pojava, kako u Srbiji, tako i u regionu. Pitanje uloge sindikata, to jest, njihov odnos prema radnicima i radnicama u štrajku, a onda i prema poslodavcima, ključno je za radničku borbu. Dok su u Jugoslaviji krajem osamdesetih godina radnički sindikati neretko predstavljani kao ispostava političkih interesa partije, u Srbiji je pozicija sindikata spram radničkih štrajkova takođe protivrečna, ali na drugačiji način.
Put od samoupravljača do najamnih radnika uz beleženje sve veće neefikasnosti sindikata je proces koji su pomogli različiti unutrašnji i spoljašnji faktori. Prelazak na kapitalistički sistem, tranzicija i privatizacija su neki od tih faktora čiji su ishodi uvek bili najpre u interesu nove kapitalističke klase a na štetu radničke. U Srbiji su trenutno reprezentativna dva sindikata, ali prema zaključcima istraživanja sociološkinje Nade Novaković, njihova uloga je daleko od uloge autentičnih radničkih sindikata. Praksa zato pokazuje da su se u mnogim protestima radnici uglavnom samostalno organizovali mimo postojećih sindikata, i u tim slučajevima su im bili ispunjeni zahtevi, u celini ili delimično. Zbog toga je, kako navodi Mario Reljanović, bitno ukazivati na značaj samoorganizovanja ali i menjati zakonsku regulativu u pravcu mogućnosti da se štrajkovi organizuju i van sindikata.
