Premijer nemačke savezne države Tiringije, Bodo Ramelov, prethodnog vikenda je boravio u Beogradu. Povod njegovog dolaska je uručenje najvišeg ordena Tiringije za zasluge i životno delo novinaru i piscu Ivanu Ivanjiju koji je ovu zaslugu primio na svoj devedeseti rođendan kao jedan od najstarijih preživelih zatočenika koncetracionih logora Buhenvald i Aušvic.
Bodo Ramelov, s kojim smo imali priliku da razgovaramo, je prvi premijer jedne nemačke savezne države nakon pada Berlinskog zida koji dolazi iz redova jedne leve političke partije. Rođen je i odrastao je na zapadu Nemačke gde je i započeo svoj sindikalni rad, devedesetih se seli u Tiringiju, koja je bila deo nekadašnje istočne Nemačke, gde postaje član Partije demokratskog socijalizma (Partei des Demokratischen Sozialismus, PDS) naslednice nekada zvanične i vladajuće partije Nemačke demokratske republike.
S obzirom na razlog vašeg dolaska u Beograd – kako vidite značaj antifašizma danas?
Antifašizam je u našim korenima. Antifašizam je osnov i polazište za sve što radimo. Nemački nacional-socijalizam i fašizam su bili nešto najstrašnije što se dogodilo čovečanstvu, to je u stvari najnegativniji svetski poredak koji je doveo do masovnog uništenja, ubijanja i genocida najgore vrste.
Ramelov podseća i da je Ivan Ivanji prilikom uručenja ordena rekao da je on preživeo Aušvic, ali da ukoliko ne želimo da se takva strahota ponovo dogodi, onda moramo uvek iznova da ponavljamo da to nikada više ne sme da se ponovi.
Zato antifašizam nije nešto što se samo zapiše u knjigama ili o čemu se samo priča na stranačkom kongresu.
S obzirom na jačanje desnice u celom svetu, te na istorijski revizionizam koji reprodukuje i osnažuje desnicu dok ujedno dovodi do relativizacije samog antifašizma da li je za današnje leve snage nužno da jasnije povežu antikapitalističku borbu sa antifašizmom?
Problem pred kojim se nalazimo je da je kod antikapitalizma potrebno osmisliti ideje i modele u koje će ljudi da veruju i u kojima će da vide šansu. Dok je antifašizam zasnovan na suprotstavljanju najstrašnijim stvarima o kojima se može čitati u istorijskim knjigama.
Alternativa kapitalizmu je bio pokušaj socijalističkog uređenja države i pošto socijalizam nije ostvario taj bolji svet, ljudi su rešenje potražili u kapitalizmu. Zato se ja trenutno više koncetrišem na pojam jedne nove socijalne ideje. Želim saveze sa ljudima koji ne misle da mogu pristati na socijalističku ili komunističku ideju, ali koji hoće govore o neoliberalnom uništenju. To su ljudi s kojima mogu da govorim o razlozima zbog kojih bi imovina ili komunalne usluge ponovo trebalo da pređu u vlasništvo lokalnih zajednica, zašto bolnice ne treba da izlaze na berzu sa svojim akcijama, ili koje su mogućnosti da se obezbede deca – da se uvede osnovna novčana pomoć kao podrška koja bi bila ista za svako dete. I zašto je bolje imati penziono osiguranje koje nije zasnovano na kapitalu i koje nije na berzi.
Ujedinjenje
Nemačka partija Levica (Die Linke), čiji je naš sagovornik član, je peta po snazi u Bundestagu i peta po broju članova u Nemačkoj, nastala je spajanjem dve stranke: Rad i socijalna pravda – Izborna alternativa (Arbeit und soziale Gerechtigkeit – Die Wahlalternative, WASG) koja dolazi sa „zapada“ i Partije demokratskog socijalizma (PDS) koja potiče iz istočne Nemačke. WASG su početkom 2005. godine oformili nekadašnji članovi socijaldemokratske partije, članovi sindikata i aktivisti nezadovoljni neoliberalnim politikama koje su sprovođene u Nemačkoj, međutim ostvarili su samo skromne izborne rezultate na zapadu Nemačke. S druge strane PDS je uspevao da dopre do saveznog parlamenta ali se sve teže nosio s bremenom istorije vladavine komunista u istočnoj Nemačkoj koji je kroz antikomunistički diskurs konstantno nametan ovoj stranci. Međutim, PDS ni petnaest godina nakon ujedinjena Nemačke nije uspevao da dopre do glasača na zapadu zemlje. U takvoj situaciji ove dve partije odlučuju da zajednički nastupe na nemačkim saveznim izborima 2005. godine i ostvaraju značajan rezultat, nakon toga započinju pregovore o ujedinjenju koji se završavaju 2007. formiranjem Levice.
Vi ste bili ključni pregovarač u ovom procesu – s obzirom na takvo iskustvo i potrebe i pokušaje lokalne levice u Srbiji da se ujedini, na šta treba obratiti pažnju u pregovorima?
Veće ujedinjenje je moguće postići samo ukoliko se jednako pažljivo bavimo različitostima kao i onim stvarima koje su nam zajedničke. Što se bolje i efikasnije pozabavimo onime što je zajedničko i onime što su različitosti utoliko će svima biti jasnije koje su to razlike koje postoje između strana u pregovorima. Ono što su razlike treba ostaviti na stolu i uvek iznova bacati pogled na to. Mnogi prave tu grešku i pokušavaju floskulama da izmisle zajedničke činioce – to što je zajedničko mora da bude neka veća i bolja ideja koja je jasna. Kod onoga što je različito dobro je da uvek budemo svesni da i dalje ima stvari koje su između nas različite. Na taj način se dolazi do toga da je međusobno ophođenje tih strana jedna prema drugoj drugačije, jer svaki čovek je različit i svaka misao svakog čoveka je različita, ali ono što im je zajedničko treba da im da snagu a ono što je različito ne sme sve da upropasti.
