Nedavno najavljeno ukrupnjavanje levih političkih snaga u Srbiji je izazvalo veliku pažnju javnosti. Da li bi nova partija levice mogla da se postavi kao relevantan politički akter pored vlasti koja čvrsto sprovodi svoje neoliberalne politike i opozicije koja ne obećava sistemsko rešavanje društvenih problema?
Dve tehnološko-klasne inovacije u poslednje vreme krase centar Beograda: kontejneri koji se otvaraju karticama u nekoliko ulica u centru, i Bitcoin bankomat u samoposluzi Idea London. Ova čuda tehnike jasno govore kome pripada centar grada, a još više kome ne pripada. Centar Beograda treba da bude lep, bogat i reprezentativan za turiste, a povrh toga – u njemu nema mesta za sirotinju. To nam je rečeno ovim high-tech kontejnerima, ako već nismo saznali iz iseljenja kojih je srazmerno mnogo na atraktivnim lokacijama, koje bi, po logici stvari, trebalo da pripadnu najbogatijima; ili u eksproprijaciji savske obale za potrebe Beograda na vodi; ili pak iz rušenja romskih naselja koja su „ružila“ sliku grada.
Ovo klasno čišćenje nije rezervisano samo za centar prestonice, iako se tu vide njegove najblistavije manifestacije. Sela su odavno ostala bez domova zdravlja i škola, gradovi i opštine bez domova kulture, pozorišta i bioskopa. Sve je to posledica onoga što bi neki nazvali tranzicijom, neki klasnim ratom koji hara prostorom bivše Jugoslavije već trideset godina. Obrazovanje i kultura sve više su klasni markeri, a zdravstvene usluge se iz državnih institucija sele u skupe privatne klinike. Priroda, zdravlje, obrazovanje, kultura, stan – na kraju krajeva i sâm život – rezervisani su za one koji mogu sebi da ih priušte. Ostali mogu da budu jeftina i prekarna radna snaga koja će ove prve opsluživati.
Sve je to i simptom višedecenijskog odsustva jake levice, koja bi se tom klasnom raslojavanju odlučno suprotstavila. Rasturena ekspanzijom kapitalizma i nacionalizma, kompromitovana kvazilevičarskim i kvazisocijalističkim strankama devedesetih i dvehiljaditih, levica je uz mnogo teškoća počela da obnavlja snagu u poslednjih deset godina. Ta snaga se ogleda u sve jasnije artikulisanom radničkom otporu, u studentskim borbama, borbama za krov nad glavom i vode, kao i u brojnim lokalnim inicijativama „odozdo“, koje, doduše, najčešće izbegavaju jasno ideološko određenje. Pitanje je, međutim, koliko se tako atomizovanom borba levica može suprotstaviti pozicionom i opozicionom kapitalističkom establišmentu.
Postideološki mit i politička scena u Srbiji
Najveći uspeh neoliberalnog kapitalizma je u tome što je, za razliku od svog liberalnog prethodnika, uspeo da se predstavi kao neideološki i nadideološki. U kontekstu pada Berlinskog zida, preko Fukujamine teoriju o „kraju istorije“ i uz čuvenu izjavu Margaret Tačer „ne postoji tako nešto kao što je društvo“, predatorski kapitalizam, nejednakost i krajnji individualizam zauzeli su centralno mesto kao „prirodne“, neideološke pojave. Sve stranke političkog establišmenta približile su se jedna drugoj i suštinski postale predstavnice jedne te iste neideološke ideologije. Ta je situacija počela da se menja nakon ekonomske krize 2008. godine, ali talas povratka ideologiji i nezadovoljstvo radnih slojeva inicijalno je bolje iskoristila desnica nego levica (što se vidi i po rezultatima nedavnih izbora u Britaniji).
Još jedna od posledica globalne krize kapitalizma, a proistekla iz neideološke neoliberalne paradigme, jeste pojava autoritarnih, suštinski desničarskih režima ekstremnog nacionalizma i kapitalizma, koji se zaklanjaju iza tzv. catch all ideoloških načela, pokušavajući (i uglavnom uspevajući) da svojom demagogijom zahvate što šire u biračko telo. U Srbiji je na talasu krize liberalizma i nezadovoljstva nakon više od decenije upravljanja postpetooktobarskih režima, na takvoj jednoj catch all platformi došao Aleksandar Vučić, i bez većih problema se sedam godina održava na vlasti.
Odgovor opozicije, koja je počela da se konsoliduje od predsedničkih izbora 2017. godine, zakasneo je i neadekvatan. Stranke okupljene oko Saveza za Srbiju političkim diskursom i načinom delovanja pokušavaju da naprave nekakvu reprizu borbe protiv Miloševića u dramatično drugačijim okolnostima. Na simboličkom nivou to se odražava i u parolama na subotnjim protestima („Gotov je“), muzičkom repertoaru („Rimtutituki”, Balaševićev album „Devedesete“) i gostima (Branislav Lečić, Džo Bagerista). Na polju političkog diskursa to se ogleda u pokušaju „prevazilaženja ideologija“ zarad zajedničke borbe, pa se u istom kampu nalaze radikalno desne Dveri, desna Narodna stranka, centristička Stranka slobode i pravde, ostaci Demokratske stranke i nekadašnja nominalno leva Levica Srbije Borka Stefanovića.
„Oprobani“ recept, međutim – ne radi. U „postideološkim“ devedesetim, borba protiv Miloševića bila je predstavljana kao borba protiv komunizma (simbolično predstavljena slikom Zorana Đinđića koji skida petokraku s gradske skupštine) i za evropske integracije. U borbi protiv Vučićevog neoliberalnog catch all autoritarnog režima, koji uživa zdušnu podršku Evropske unije kao politički akter koji najlakše može sprovesti mere štednje i povoljne uslove za direktne strane investicije kroz subvencije i efektivno ukidanje radnih prava, a uz to ima nacionalistički kredibilitet za rešavanje kosovskog pitanja – postavljanje opozicije kao neideološke i proevropske u najmanju ruku je anahrono.
Levica od aktivizma do parlamentarne borbe
Otuda ne iznenađuje što je vest o ujedinjenju levice u novu političku partiju, okupljenu oko Socijaldemokratske unije i jasno socijalistički profilisanu, izazvala oštre reakcije u redovima vlasti i opozicije. Sama činjenica da se radi na osnivanju novog političkog aktera bila je dovoljna da mu dominantni opozicioni Savez za Srbiju pripiše etiketu „rada za Vučića“, a u ključu polarizacije javnosti i mantre o neophodnosti „ujedinjenja opozicije“ bez obzira na ideološka razmimoilaženja.
Velika pažnja koju je vest o formiranju nove levičarske partije pobudila u javnosti, osim što govori o političkoj kulturi naviknutoj na strogo hijerarhijski ustrojene i liderske političke stranke (kroz usredsređenost medija na Jova Bakića kao potencijalnog novog „lidera“ koji „preuzima“ stranku od Žarka Koraća, koji već pet godina nije u SDU), svedoči da je sazrela potreba za jasno pozicioniranim levim političkim delatnikom koji će adresirati ključne društvene probleme. Levica propadajuću ekonomiju, urušavanje javnog sektora, kršenje radnih prava, siromaštvo i rasprodaju prirodnih dobara vidi ne samo kao dnevno-političke, već kao sistemske probleme koji su prisutni već decenijama.
Vučić je samo nastavljač, istina brutalniji i bahatiji, politika koje je današnja opozicija sprovodila od 2000. godine. U narative opozicionih političkih stranaka sve češće ulaze fraze iz levog registra poput „javnih dobara“, „solidarnosti“, problema nejednakosti, doduše sasvim u neskladu s politikama koje su sprovodile ili programima koje predlažu. Retko koja stranka, sa izuzetkom vladajuće koalicije, danas privatizacije brani onako zdužno kako su to činile u prvoj deceniji ovog veka, premda nisu spremne ni da ih odbace i priznaju štetu koju su načinile privredi i društvu. Upravo to je učinio SDU u Pozivu snagama levice na zajedničku parlamentarnu borbu s kraja prošle godine. U ovom dokumentu, koji je usvojio kongres Partije, SDU je odbacio „sve ideološke i kadrovske veze sa Socijaldemokratskom unijom iz vremena privatizacije“. Time je postavljena osnova za ujedinjenje levice o kome se govori u medijima.
Ljudima koji su upoznati s levom scenom u Srbiji ujedinjenje zvuči paradoksalno, i mnogi su ga dočekali s dozom skepse, svesni poslovične razjedinjenosti levice, koja od 2000. godine deluje kroz različite atomizovane grupacije. Neke od tih grupacija (Levi samit Srbije, pripadnice i pripadnici studentskog pokreta i pokreta protiv iseljenja iz Novog Sada i Beograda, aktivisti i aktivistkinje za zaštitu životne sredine) i brojni pojedinci odazvali su se na poziv SDU i trenutno rade na formiranju ujedinjene partije levice.
Ukrupnjavanje levih snaga u zajedničkoj borbi događa se, međutim, već godinama, kroz inicijative kao što su Združena akcija „Krov nad glavom” i Pravo na vodu, zajedničke proteste i akcije. Na aktivističkom polju je delovanje levice katkad ubiralo i javne simpatije opozicionih političkih aktera, naročito kada bi uspeli da pokupe tantijeme iz tih borbi (kao u slučaju Balše Božovića i hotela „Bristol”). Prelazak iz aktivističke borbe u političku arenu, u kojoj bi klasna pitanja bila jasno artikulisana, sasvim je drugačija zver jer nije ograničena samo na borbu protiv aktuelnog režima, već je to borba protiv kontinuiteta politike u Srbiji od kraja osamdesetih godina do danas, i u njoj levica nužno mora stajati nasuprot različitim desnim i liberalnim politikama koje stvaraju društvo nejednakosti i ugrožavaju radnike i radnice.
Ulazak levice u politički mejnstrim, kako je već i reakcija javnosti na najavu ujedinjenja pokazala, neće biti nimalo jednostavan, naročito kad se uzme u obzir da se tu radi o ljudima s prvenstveno aktivističkim iskustvom. No upravo u toj aktivističkoj pozadini, kao i u paralelnom aktivističkom i parlamentarnom delovanju, može ležati i glavna snaga buduće leve partije, nasuprot odnarođenom i okoštalom političkom establišmentu. Ti ljudi su pokazali da su spremni fizički da stanu u odbranu najugroženijih, fizički da stanu u odbranu zajedničkih prirodnih dobara, doslovno da stanu iza svojih uverenja.
