Sastanak između predstavnika Vlade i sindikata i radnika Fijata koji je juče održan u Beogradu nije doveo do zaključaka koji bi mogli zadovoljiti radnike. Sastanku su pored premijerke Ane Brnabić, iz Vlade, prisustvovale i ministarka rada i ministarka privrede, dok su iz Kragujevca došli predstavnici Samostalnog sindikata, ali i predstavnici radnika koji nisu u sindikatu. Dogovor je da se trenutno stanje „zamrzne“ na deset dana, što kako deluje samo produžava strepnje radnika – kompanija je više od 1500 radnika proglasila za višak i namerava da ih otpusti uz minimalni socijalni program.
Od sindikata i radnika se očekuje da za dva dana iznesu spisak svojih zahteva, a sudeći po saopštenjima oni će se pre svega odnositi na povećanje otpremnina za one kojima će prestati radni odnos. Ipak, sindikati su na održanom sastanku morali da se odreknu organizovanja protesta u sledećih deset dana, što svakako neće ojačati njihovu pregovaračku poziciju.
Stručnjak za radno pravo, Mario Reljanović, sa kojim smo razgovarali, veruje da bi upravo protesti bili adekvatan vid borbe radnika u ovoj situaciji.
„Štrajk u klasičnom smislu nije opcija jer je štrajk obustava rada – a obustavu je već organizovao sam poslodavac. Bilo kakav fizički obračun ili uništavanje imovine svakako ne dolazi u obzir i ne mislim da će se ići toliko daleko, tako da je osnovno da se pritisak usmeri na proteste“, kaže Reljanović.
On podseća i da sindikati u Kragujevcu imaju svoje centrale u Beogradu, kao i dugu istoriju verbalne borbe za prava radnika, i dodaje:
„Sada je vreme da pokažu kako to izgleda u praksi, na ulicama Kragujevca i Beograda. Ako se oseti energija i dobije podrška svih sindikata i političkih aktera opozicije, takvi protesti će imati šanse za uspeh“, smatra Reljanović.
Sužen manevarski prostor
Pregovarački prostor za sindikate i radnike je jako smanjen od kada smo zvanično saznali da Fijat čak tri četvrtine zaposlenih smatra za višak, veruje Reljanović. Postavlja se pitanje šta je moguće raditi u takvoj situaciji?
„Okretanje sindikata ka državi je logičan potez, budući da je država vlasnik jedne trećine kompanije, kao i da su davanja države Fijatu do sada bila tolika da bi dodatno ulaganje u zbrinjavanje radnika bilo samo kap u moru dosadašnjeg rasipanja novca na poslodavca.“
Prema Reljanoviću, u situaciji kada poslodavac faktički obustavlja rad na duži vremenski period, ne postoji mnogo argumenata koje radnici mogu upotrebiti da bi ga naterali na bilo šta.
„Otuda i osionost u stavu da se neće ponuditi radnicima više od zakonskog minimuma prava prilikom otpuštanja. Postavlja se međutim pitanje kako je moguće da kolektivnim ugovorom nije ispregovaran na vreme drugačiji i značajno povoljniji položaj viška radnika?“, pita se Reljanović.
Ipak, on misli da sindikati čine grešku ako se potpuno odreknu dijaloga sa poslodavcem, „jer je očigledno da se Fijat ne povlači zauvek već preusmerava fokus na naredne dve faze: prelazni period u kojem mu praktično neće trebati radnici i period proizvodnje električnog automobila koji će uslediti“.
Reljanović smatra da se moglo očekivati da će se ovako nešto desiti pre ili kasnije pošto su negativni trendovi u obimu posla u Fijatu evidentni godinama unazad. To sve, prema Reljanoviću, otvara i pitanja za sindikate koji su potpisali kolektivni ugovor.
„Dakle, od poslodavca se ne može mnogo očekivati, a zakonski on nije dužan da ponudi ništa više od minimuma prava garantovanih Zakonom o radu. Od države, koja je u ovom slučaju i poslodavac koliko god to Vučić i Brnabić izbegavali da otvoreno kažu, bi, dakle, trebalo tražiti ili da pritisne italijanskog partnera ili da sama trpi pritisak pogrešnih izbora koje je načinila kada je Fijatu dala odrešene ruke da otpusti koliko god radnika želi“, kaže Reljanović za Mašinu.
Kada govorimo o odnosu države i kompanije iz perspektive subvencija koje se iz državnog i lokalnog budžeta godinama slivaju u Fijat, Reljanović iznosi jasnu računicu:
„Kada bi prosečna bruto plata radnika u Fijatu iznosila 1000 evra mesečno, 1500 radnika bi državu koštalo 36 miliona evra, da svakog meseca redovno primaju platu tokom 24 meseca. A mi smo dali 50 miliona evra Fijatu da u istom periodu uveze (sopstvenu!) tehnologiju i montira je, odnosno pripremi za proizvodnju, a da pri tome ne zadrži praktično nijednog aktivnog radnika u fabrici.“
Kako izvršiti pritisak na poslodavca koji se povlači?
„Pre svega masovnim protestima koji bi se organizovali kako u Kragujevcu tako i u Beogradu“, zaključuje Reljanović.
M.M.
