Kada se govori o najmoćnijim organizacijama na svetu većina ljudi prvo pomisli na najveće i najprofitabilnije korporacije, na primer one sa liste Fortune 500 koju svake godine objavljuje časopis Fortune, a kada se spominju najmoćniji pojedinci najčešća asocijacija su milijarderi sa spiska koji objavljuje časopis Forbes. Međutim, njihov uticaj ne može ni da se poredi sa uticajem kompanija kao što su Vanguard, BlackRock ili State Street, koje nemaju ni približnu medijsku prepoznatljivost i za koju većina ljudi nikada nije ni čula.
Ove kompanije, koje se na engleskom jeziku često nazivaju i „Big Three“ (Velika trojka), predstavljaju multinacionalne korporacije koje se bave upravljanjem investicijama i finansijskom imovinom (financial assets). One upravljaju ogromnim količinama imovine koja pripada penzionim fondovima, osiguravajućim društvima, neprofitnim fondacijama, univerzitetima, kao i privatnim licima i fondovima, i ulažu ih u različite vrste obveznica i deonica, a ukupna količina sredstava kojima upravljaju ove tri kompanije iznosi oko 22 biliona dolara (22 hiljade milijardi).
Samo BlackRock upravlja sredstvima koja su veća od ukupnog BDP-a Nemačke i Japana zajedno, a BlackRock i Vanguard zajedno kontrolišu toliko sredstava da bi mogli tri puta da kupe sve kompanije koje posluju na Londonskoj berzi.
Cifre o kojima je ovde reč su toliko velike da običnim posmatračima deluju gotovo apstraktno, ali dovoljno je reći da ove kompanije poseduju značajan procenat deonica u gotovo svim velikim svetskim korporacijama, kao što su PepsiCo, Coca-Cola, Facebook, Apple, Microsoft, Amazon, Tesla, Pfizer, ExxonMobil, Chevron, American Express, CNN i Disney. Zbog količine imovine kojom upravljaju, kao i zbog širine poslovanja, Velika trojka ima mogućnost da u velikoj meri, negde čak i presudno, utiče na donošenje odluka u čitavim industrijama, od industrija zabave, naoružanja, energetike, pa sve do tehnoloških, prehrambenih, farmaceutskih, medijskih i brojnih drugih industrija.
Đavoljev investitor
Uspeh kompanija kao što su BlackRock, Vanguard i State Street leži u tome što su pouzdani investitori, koji ulaganjem u tzv. pasivne fondove obezbeđuju investitorima sigurnije i stabilnije zarade na uložena sredstva. Konvencionalno investiranje zasniva se na biranju konkretnih kompanija čije akcije pojedinci žele da kupe i na kreiranju portfolija investicija, ali ovakva ulaganja uvek prati velika stopa rizika i visoki troškovi naknade za menadžere investicija.
Kompanije za upravljanje finansijskom imovinom, sa druge strane, ne uzimaju velike naknade za svoje usluge i ne izlažu se velikom riziku. One ne kupuju akcije pojedinačnih kompanija, već ulažu na veliko i kupuju obveznice i akcije svih kompanija (ili reprezentativnog uzorka kompanija) koje se nalaze na određenom indeksiranom tržištu akcija, kao na primer na čuvenoj S&P 500 listi (Standard and Poor’s 500). S&P 500 je berzanski indeks koji prati učinke 500 najvećih kompanija čije deonice se nalaze na berzama u SAD, a BlackRock, Vanguard i State Street zajedno predstavljaju najveće akcionare u otprilike 90% kompanija sa ove liste. Kroz ovaj proces diverzifikacije kompanije za upravljanje finansijskim sredstvima smanjuju rizik za investitore, jer uspeh investicija ne zavisi od poslovanja jedne ili nekoliko kompanija, već od celokupnog stanja akcija svih kompanija na S&P 500 listi.
Zbog same prirode ovih giganata nije realno očekivati da oni direktno utiču na donošenje svakodnevnih odluka u kompanijama čije deonice poseduju, ali zbog činjenice da su često najveći deoničari oni mogu direktno da određuju osnovne politike i dugoročne strategije ovih kompanija.
Kritičari ističu da, iako BlackRock, Vanguard i State Street zvanično izražavaju zabrinutost zbog ekoloških problema, u kompanijama u kojima poseduju deonice oni najčešće blokiraju odluke koje bi mogle ozbiljno uticati na ublažavanje klimatskih promena.
S obzirom na to da imaju ulog u različitim industrijskim granama širom planete ove kompanije mogu da profitiraju i od industrija koje stvaraju probleme i od onih koje za te probleme nude rešenja.
Ko upravlja kapitalom?
Poslednjih 14 godina svedoci smo procesa sve veće koncentracije kapitala na svetskom nivou i stvaranja određene vrste finansijskih oligopola, a ključnu ulogu u ovom procesu igraju upravo kompanije za upravljanje finansijskom imovinom i investicijama. Ipak, ovo ukrupnjavanje kapitala ne bi trebalo da bude previše začuđujuće, pošto je osnovna odlika kapitalizma upravo neprestana težnja za akumulacijom i koncentracijom kapitala. Sve je jasnije da su „sloboda“ tržišta i „akcionarska demokratija“ samo iluzije, zato što iste kompanije sada postaju najveći akcionari u navodno konkurentskim korporacijama.
Koncentracija moći postaje još više zabrinjavajuća kada se analizira slučaj Velike trojke i kada se shvati da je kompanija BlackRock vlasnik State Street-a, a da je najveći akcionar BlackRock-a upravo kompanija Vanguard. Sam Vanguard ima kompleksnu vlasničku strukturu koja onemogućava da se sazna ko su većinski vlasnici ove kompanije, odnosno koji pojedinci ili grupe imaju mogućnost da donose odluke koje se tiču ne samo Vanguarda, već i čitavog niza najvećih svetskih korporacija.
Postepeno jačanje ovih kompanija za upravljanje imovinom može se pratiti od perioda ekonomske krize 2008. godine, a pojedini teoretičari govore o tome da je restruktuiranje čitavog sektora ekonomije i finansija toliko veliko da možemo govoriti o potpuno novoj fazi kapitalističkog sistema. Karakter korporacija i samog kapitalizma se menjao u periodima velikih kriza pa tako jedna podela govori o eri finansijskog kapitala koja je trajala do kraha berze 1929. godine i Velike depresije (1880-1929), o menadžerskom periodu (1930-1979) i o neoliberalizmu (1980-2008). Najnoviji period mnogi nazivaju kapitalizmom upravljanja finansijskom imovinom (asset manager capitalism), baš zato što kompanije koje se bave tom vrstom aktivnosti postaju sve veći i sve uticajniji institucionalni akteri u globalnoj areni. Može se očekivati da ova tendencija postane još izraženija u budućnosti, zato što koncentracija korporativnog vlasništva i oligopolizacija sve više otežavaju novim akterima da se pojave na sceni.
Kriza iz 2008. godine dovela je do preokreta i procvata kompanija za upravljanje finansijskom imovinom iz nekoliko razloga. Iznenadni krah finansijskog sektora uplašio je investitore koji su počeli da traže više sigurnosti, dok su enormne plate i bonusi viših menadžera (koji su nastavili da rastu i u najgorim trenucima krize) postali sve veći trn u oku javnosti i manjih akcionara.
Najveći podstrek za razvoj ovih kompanija dala je vlada SAD koja ih je pozvala u pomoć i ovlastila ih da otkupljuju “toksična” finansijska sredstva koju centralna banka SAD (Federal Reserve System ili Fed) zakonski nije mogla da otkupljuje. Pored toga one su kupovale i ogromne portfolie nekretnina, a sledeću priliku za rast su dobile tokom pandemije 2020. godine. Fed je u martu te godine angažovao kompaniju BlackRock i poverio joj da upravlja hartijama od vrednosti koje su pokrivene hipotekama, kao i programom otkupa korporativnih obveznica, a EU je angažovala nju kao savetnika za razvoj zakona o finansijskoj održivosti. Kompanija BlackRock funkcioniše kao glavni savetnik centralne banke SAD i pozajmljuje joj novac, a postala je toliko moćna da je neki nazivaju i „četvrtom granom vlasti“.
Uticaj kompanija kao što su BlackRock i Vanguard prostire se daleko van granica Sjedinjenih država, pa su tako, na primer, one vlasnice akcija u nekim od najvećih kineskih kompanija i planiraju sve aktivnije uključivanje u kinesko finansijsko tržište. BlackRock i State Street su najveći akcionari trgovinskog lanca Ahold Delhaize u čijem vlasništvu se nalazi najviše prehrambenih maloprodajnih objekata u Srbiji (Shop & Go, Maxi, Tempo), dok je drugi najveći lanac prehrambenih prodavnica i kompanija (Idea, Roda, Metro, Frikom, Dijamant) u vlasništvu konglomerata Fortenova Group u kome je do nedavno 43% deonica posedovala Sberbanka. Sve do početka rata u Ukrajini BlackRock i Vanguard su bili među najvećim stranim akcionarima u kompanijama kao što su Sberbank, Gazprom, Lukoil, Rosneft i dr.
Proces koncentrisanja kapitala i centralizacije moći u rukama malog broja tesno povezanih kompanija i pojedinaca je zabrinjavajući i može imati vrlo opasne dugoročne posledice, pa je zato neophodno analizirati koje su sve ekonomske i političke implikacije ovog procesa. Jasno je da su društvene nejednakosti i različite vrste kriza doprinele razvoju i osnaživanju kompanija kao što su BlackRock, Vanguard ili State Street, pa se može očekivati da one i u budućnosti rade na kreiranju kriza i produbljivanju nejednakosti, kako bi još više učvrstile svoj položaj. Ovo je moguće sprečiti samo informisanjem što većeg broja ljudi i organizovanom borbom protiv ekonomskih i finansijskih oligopola, nedemokratske i netransparentne politike, i nezajažljive korporativne pohlepe.