Već nekoliko meseci Beogradom kruži veliki broj biciklista dostavljača koji na svojim leđima nose velike plave ili žute rančeve. Oni, kao i njihove manje vidljive kolege i koleginice na motorima i u automobilima, obavljaju poslove dostave za firme Wolt i Glovo.
Nakon što su se na društvenim mrežama pojavile fotografije ove saobraćajne nesreće u kojoj je povređen biciklista dostavljač, usledila su i pitanja o radnom i materijalnom položaju ovog dostavljača, kao i da li je i na koji način Wolt kao firma za koju je obavljao posao odgovorna za povredu na radu.
Iz Wolta za Mašinu kažu da „ljudi koji rade dostavu hrane za Wolt nisu zaposleni Wolta“, već su angažovani preko jednog od tri modela: 1) imaju svoje firme sa kojima Wolt ima partnerske ugovore, 2) rade za partnersku firmu sa kojom Wolt ima ugovor, 3) studenti koji rade preko studentske službe sa kojom Wolt saradjuje.
„Dakle, Wolt ima ugovore sa svojim partnerima, a dostavljači su zaposleni kod tih firmi, saopštavaju iz Wolta.“
Pitanja o angažovanju dostavljača su poslata i Glovu, nažalost do zaključivanja ovog teksta nismo dobili odgovore.
Inovacije
Kompanije Wolt i Glovo su se pojavile na domaćem tržištu pre nekoliko meseci. I dok se finska kompanija Wolt bavi isključivo dostavom hrane, od španskog Glova možete pored hrane očekivati i dostavu namirnica, lekova, dokumenata, poklona i raznih drugih stvari. Obe firme posluju u velikom broju zemalja i predstavljaju se kao uspešni digitalni start-upovi koje „inovativnim“ pristupom uz pomoć aplikacija posreduju između kupaca, prodavaca i dostavljača.
Međutim, kako je to primetila Dunja Kučinac u tekstu na portalu Bilten, inovativan je i sam model rada koje ove i slične kompanije koriste.
„Biti sam svoj šef“ i samostalno određivati radno vreme i pri tome nešto zaraditi, su poruke kojima ove kompanije regrutuju potencijalne dostavljače. Ipak, kako primećuje Kučinac, iza takvih primamljivih ponuda se kriju mehanizmi intezivne eksploatacije:
„Razbijanjem usluge na odvojene segmente, na čijem povezivanju zarađuju ove firme, zamagljuje se forma klasičnog najamnog rada. Navodna fleksibilnost u organizaciji radnog vremena krije mnoštvo mehanizama pritiska i kontrole, kojima je cilj intenzivirati radni proces, a koji pojedinog vozača itekako uvjetuju kod izbora smjena i količine rada koju će obaviti, pri čemu za rad troši vlastite resurse (bicikl i mobitel) i neprekidno se nalazi u odnosu konkurencije prema drugim vozačima.“
Radnici ili preduzetnici?
Nekadašnji dostavljač Wolta sa kojim smo imali priliku da razgovaramo, potvrđuje da nije bio zaposlen u toj firmi, već da je njemu kao i drugim dostavljačima sugerisano da se registruju kao preduzetnici. Kako nam objašnjava ovaj bivši dostavljač koji je želeo da ostane anoniman:
„… Niko nije hteo da otvara firmu, onda su nas pozvali da to radimo preko firme sa kojom su napravili saradnju“, kaže naš sagovornik.
Međutim, on tvrdi da s firmom preko koje je bio angažovan nije imao nikakav ugovor dok je ujedno 20% zarade koju je ostvarivao ostavljao za „usluge“ posredništva koju ta firma vrši između njega i Wolta.
To nisu jedini troškovi koji padaju na teret dostavljača. Pored toga oni sami obezbeđuju vozila (bicikle, motore, automobile), sami da se brinu za ispravnost vozila, benzin, kao i za sigurnosnu opremu i posedovanje mobilnih telefona i plaćanje troškova za njihovo korišćenje. Hrana i osveženje tokom smena su takođe stavke koje ne padaju na teret firmi preko kojih su angažovani već ih obezbeđuju sami dostavljači.
„Radim po pet sati na dan, štedim, jedem kad stignem kući.“
Ovako za Mašinu opisuje svoj radni dan srednjoškolac koji je tokom leta bio dostavljač Glova.
Sve veći broj ljudi je suočen sa ovako prekarnim radnim uslovima. Rastuća digitalna ekonomija čiji su predstavnici i Wolt i Glovo odgovornost koja se sa poslodavca prebacuje na izvršioce posla podiže na novi stepen prekarizacije. S obzirom da ne postoje ugovori o izvođenju poslova, aplikacija preko koje neko dobija poslove postaje jedina veza između poslodavca i izvršioca.
Nepostojanje ugovora tako s poslodavca skida i odgovornost za socijalnu zaštitu ljudi koji za njih obavljaju poslove kao što je dostava hrane. Povređeni biciklista dostavljač je doživeo saobraćajnu nesreću tokom letnje sezone kada su vremenski uslovi povoljniji za saobraćaj, s pravom se postavlja pitanje kako će pogoršani vremenski uslovi uticati na sigurnost biciklista i motorista koji rade kao dostavljači. I ko je odgovoran za njihovu socijalnu zaštitu?
Jelena Šapić, koja je istraživala položaj radništva u digitalnoj ekonomiji, za Mašinu kaže da je „socijalna zaštita izuzetno bitna jer pruža sigurnost radnicima tokom njihovog radnog veka.“
„Mogućnost socijalne zaštite za ovu grupu radnika i radnica, među kojima su i dostavljači Glova i Wolta, je smanjena – ukoliko su registrovani kao preduzetnici onda oni imaju samo osnovni paket socijalne zaštite, ali ne i plaćeno odsustvo sa posla, bolovanje ili odsustvo radi nege deteta ili starijeg lica koje (načelno) uživaju radnici i radnice koji su zasnovali radni odnos. U slučaju radnog odnosa, celokupni doprinosi se dele između poslodavca i radnika, a u ekonomiji po pozivu preko aplikacija radnik postaje poslodavac na kojeg bivaju prebačeni svi doprinosi.“
Onima koji nemaju ugovor, kao što su dostavljači Wolta, niti su registrovani kao preduzetnici, mogućnosti za pristup socijanom sistemu su gotovo nepostojeće.
„Oni mogu jedino biti zdravstveno osigurani preko člana porodice ili partnera. Tako da, iako rade, ne stiču zvanični radni staž koji će se prevesti u penziju, niti stiču pravo na osiguranje u slučaju nezaposlenosti. Ovo je veliki izazov ako uzmemo u obzir nepredvidivost honorarnih poslova koji postaju glavno zaposlenje za mlade i rizike koji dostavljači preuzimaju na sebe“, zaključuje Šapić.
Ipak, mnogi su prinuđeni da prihvate i poslove sa ovakvim uslovima, jer kakva takva zarada ipak postoji.
Kako su nam rekli naši sagovornici koji su bili dostavljači za Wolt i Glovo, u prvoj firmi se može zaraditi 250 dinara po dostavi ili 450 dinara za sat i po ukoliko se odlučite da radite „garantovane sate“, Glovo sat vremena dostavljačkog rada, bez obzira da li imate ili nemate dostave, plaća 230 dinara.
Iako, dostavljači mogu sami da odaberu koliko će sati dnevno raditi, potreba za ostvarivanjem zarade stvara pritisak usled koga su mnogi dostavljači prinuđeni da ostanu u pogonu i duže od standardnog radnog vremena.
Dostavljač Glova sa kojim smo razgovarali kaže da su „Nerealne priče o liku koji zarađuje 70 hiljada mesečno“, pošto bi u tom slučaju „on morao da radi po 11 sati svaki dan.“
S druge strane nekadašnji dostavljač Wolta tvrdi da je prilikom jedne isplate zarade video da je:
Tip na bajsu zaradio 60 hiljada za dve nedelje, on je radio po 12 sati dnevno svaki dan.
Sam naš sagovornik koji je radio dostave za Wolt od 40 do 60 sati nedeljno, zarađivao je od 60 do 70 hiljada dinara mesečno. Od tih para zatim odlazi 20% za usluge posredničke firme preko koje je angažovan bez ugovora, kao i troškovi održavanja vozila, goriva i troškovi mobilnog telefona.
Pritisak za povećanjem broja radnih sati, a time i smanjivanje bezbednosti dostavljača bi mogao postati i veći nakon letnjih meseci kada će biti i manje zainteresovanih za obavljanje ovih poslova.
Borba za prava
Rad „preko aplikacija“ u digitalnoj ekonomiji je prisutan u svetu već nekoliko godina. Usluge dostave po Evropskim gradovima, osim Wolta i Glova koji su sada prisutni i kod nas, nude i kompanije Deliveroo, Foodora, a svoju platformu za usluge dostave je pokrenuo i Uber.
Razvoj i širenje ovih kompanija je pratila i borba dostavljača koje angažuju za bolje radne uslove i veću zaradu. Tako su i dostavljači Wolta u Finskoj, odakle i dolazi kompanija, pokrenuli kampanju za poboljšanje uslova, dok su dostavljači kompanije Deliveroo u Španiji nedavno dobili presudu suda u Madridu prema kojoj se moraju tretirati kao stalno zaposleni, a ne kao frilenseri.
Dostavljači kompanije Wolt u Beogradu su takođe imali jedan manji pokušaj organizovanja.
Kako nam objašnjava bivši dostavljač ove kompanije, do nezadovoljstva njegovih kolega je došlo zbog neisplaćivanja bonusa koji su bili najavljivani.
Naime, na prezentacijama koje su slušali u kancelarijama Wolta ponuđen je bonus od 7500 dinara dostavljačima koji izvrše 150 dostava. Kada su neki dostavljači realizovali taj broj isporuka počeli su da zahtevaju pomenuti bonus, koji međutim nisu dobijali.
„Ljudi su počeli da se bune i slali su dopise regionalnim menadžerima. Jednom kolegi su zbog toga prekinuli saradnju i tad su ljudi prestali da se bune“, kaže nam nekadašnji dostavljač Wolta.
Prema njegovim tvrdnjama, iz Wolta su se pravdali time da bonuse mogu dodeliti samo pravnim licima sa kojima imaju saradnju, što nije slučaj sa dostavljačima koji obavljaju poslove za njih ali koji, kako smo videli, makar u tom momentu nisu bili registrovani kao preduzetnici.
Samo organizovanje u uslovima u kojima rade dostavljači nije jednostavno:
Teško je organizovati se pošto se uopšte ne srećemo. Vidiš nekoga na sekund, ćao, ćao. Ne znaš ko su ljudi, objašnjava naš sagovornik.
U različitim slučajevima organizovanja dostavljača koji rade preko aplikacija u Evropi, aktivnu ulogu su uzimali i sindikati. Nažalost, sindikati u Srbiji još uvek nemaju strategiju za organizovanje u ovom rastućem sektoru rada.
Kako nam pojašnjava Aleksandra Vitorović iz UGS Nezavisnost: „Zakon o radu je problem, on ne poznaje instituciju radnik nego samo zaposleni“.
„Jedino zaposleni ljudi mogu formalno da budu sindikalno organizovani, odnosno sindikat može da im zastupa prava i interese. Mi se zalažemo da se ta legislativa izmeni kako bi se otvorio prostor za njihovo organizovanje.“
Kako kaže naša sagovornica, Nezavisnost neće odustati od izmene te legislative, koja bi išla u pravcu poštovanja konvencija Međunarodne organizacije rada čija i Srbija potpisnica, a koje garantuju pravo svih radnika da budu sindikalno organizovani a ne samo onima koji imaju standardne ugovore o radu.
„U naš sindikat se ljudi mogu učlaniti i pojedinačno i to bez obzira kakav ugovor sa poslodavcem imaju. Uvek smo spremni da savetima pomognemo radnicima“, zaključuje Vitorović.
Eksploatacija sve većeg broja ljudi kakvu donosi rad preko aplikacija u digitalnoj ekonomiji očigledno neće čekati na promenu zakonskog okvira, kao što ni promena vremenskih uslova neće olakšati rad dostavljačima.
