U prvim godinama 21. veka Latinska Amerika privukla je pažnju čitavog sveta zbog niza izbornih pobeda koje su u relativno kratkom periodu dovele levo orijentisane stranke i političare na vodeće pozicije u velikom broju zemalja ovog regiona. Sve je započelo s dolaskom na vlast Uga Čaveza u Venecueli 1999. godine i s njegovim projektom Bolivarske revolucije.
Nakon Čavezove pobede, vlast su osvajali Lula da Silva u Brazilu (2003), Nestor Kirhner u Argentini (2003), Evo Morales u Boliviji (2006), Rafael Korea u Ekvadoru (2007), Tabare Vaskez (2005) i zatim Hoze Muhika (2010) u Urugvaju i brojni drugi. Čitav ovaj proces analitičari su nazvali „zaokret nalevo“ ili „ružičasta plima“. Ružičasta boja je izabrana umesto crvene za označavanje ovog fenomena, zato što je za mnoge od ovih političara i njihovih partija bilo teško reći da zastupaju eksplicitno socijalističke ideje, već se često radilo o umerenijim politikama koje bi mogle da se okarakterišu kao usmerene blago levo od centra.
Situacije u svim ovim državama bile su vrlo različite i izuzetno je nezahvalno generalizovati i izvlačiti opšte zaključke, ali moglo bi se reći da gotovo nigde do političkih promena nije dolazilo iznenada i spontano, već da je to bio rezultati višegodišnjih ili višedecenijskih borbi i organizovanja.
Izborne promene su najčešće bile povezane sa istrajnim naporima različtih društvenih pokreta, aktivističkih grupa: domorodačkih, zemljoradničkih, studentskih, feminističkih, radničkih i drugih organizacija. Dolazile su često na talasima masovnih protesta, pobuna, štrajkova i širokih društvenih mobilizacija.
Zaokret nalevo doveo je gotovo svugde do određenog poboljšanja položaja najugroženijih segmenata stanovništva, do smanjenja siromaštva i nezavisnijeg pozicioniranja država u međunarodnom kontekstu. Dolazak levo orijentisanih snaga na vlast izazvao je paniku u Vašingtonu, koji ovaj prostor tradicionalno doživljava kao svoje „zadnje dvorište“, i doveo do intenziviranja razlitih vrsta pritisaka. Najočigledniji su pritisci poput iscrpljujućih sankcija nametnutih Venecueli, ali ima i suptilnijih i teže primetnih, čiji je cilj imaju destabilizacija u državama s progresivnim vladama, kroz podršku desničarskim i liberalnim strankama, medijima, paravojnim formacijama i nevladinim organizacijama.
Zaokret nadesno
Sredinom druge decenije 21. veka dolazi do novih političkih promena u regionu, levičarske opcije gube vlast u mnogim zemljama i nastupa ono što mnogi karakterišu kao „konzervativni talas”. Iako su za ovakav razvoj događaja veliku zaslugu imale intervencije zapadnih država, pritisci međunarodnih korporacija i finansijskih institucija, kao i konsolidacija reakcionarnih snaga u samim državama, ne treba zanemariti ni činjenicu da su same levičarske snage imale ogromnog udela u sopstvenoj propasti.
One su gotovo svugde prekršile mnoga od svojih izbornih obećanja, vrlo brzo su se distancirale od društvenih pokreta i koristile su parlamentarnu politiku za demobilizaciju i razbijanje ovih pokreta. Umesto da osnažuju najšire slojeve društva radile su na centralizovanju vlasti i učvršćivanju svojih pozicija, dolazilo je do birkoratizacije, stvaranja novih elita, autoritarizma, korupcije, populističke demagogije, progona političkih protivnika, a često su se i direktno nastavljale mnoge neoliberalne politike prethodnih vlasti.1
Bez obzira na razočarenja i izneverene nade, još veći šok su predstavljali prevrati koji su tokom prethodnih 6–7 godina na vlast u velikom broju zamalja doveli krajnje desne opcije i neoliberalne marionetske vlasti pod direktnim uticajem zapadnih sila i krupnog kapitala.
Taman kada se činilo da „ružičasta plima” polako ali sigurno nestaje, pokazalo se da talas pobuna ipak ne može tako lako da se zaustavi. Različiti pokreti su nastavili da se bore za obespravljene i diskriminisane, novi pokreti su se rađali, narodne mase su spontano izlazile na ulice i bunile se, a u izbornim trkama su levičarske snage neočekivano odnele pobede na mnogim mestima. Ništa od ovoga ne može da začudi kada se u obzir uzmu višedecenijske i viševekovne slobodarske tendencije na ovom kontinentu, kao i činjenice koje govore da ogroman procenat stanovništva živi u vrlo teškim uslovima. Čak 40 miliona ljudi zbog političke i ekonomske nestabilnosti živi van svoje zemlje, preko 200 miliona ljudi živi ispod granice siromaštva, a samo od početka pandemije Covid–19 ispod te granice je palo 22 miliona ljudi.
Povratak otpisanih i nove nade
Da za leve ideje još ima mesta u Latinskoj Americi pokazala je prvo pobeda Andresa Manuela Lopeza Obradora na predsedničkim izborima u Meksiku 2018. godine, koji je uspeo da trijumfuje nakon poraza u dve prethodne predsedničke trke – 2006. i 2012. godine. Naredne godine, pobedom Alberta Fernandeza na predsedničkim izborima peronisti ponovo dolaze na vlast u Argentini, a 2020. godine u Boliviji ubedljivu izbornu pobedu na svim nivoima ponovo odnosi Pokret za socijalizam (Movimiento al Socialismo) Eva Moralesa.
Nakon što je vrhovni sud Brazila ove godine odbacio krivične optužbe protiv bivšeg predsednika Lula de Silve, on će ponovo imati prava da se kandiduje na predsedničkim izborima sledeće godine. Bez obzira na diskutabilne optužbe za korupciju, brojne nameštene i stvarne skandale, kao i činjenicu da je proveo 580 dana u zatvoru, Lulina politička snaga nije umanjena, i već sada se smatra da je njegova pobeda na izborima gotovo izvesna, pošto preliminarna istraživanja pokazuju da bi 50% glasača uzelo u obzir opciju da glasa za njega, dok bi aktuelni predsednik Bolsonaro mogao da računa na 38% glasača, a čak 56% ispitanika je izjavilo da ne bi glasalo za njega u bilo kom slučaju.
Ipak, verovatno najveće izborno inenađenje predstavlja pobeda Pedra Kastilja na predsedničkim izborima u Peruu u junu ove godine. Kastiljo, dete nepismenih roditelja, radio je kao seoski sveštenik i bio je aktivan u velikom štrajku prosvetara 2017. godine, a na izborima je učestvovao kao kandidat stranke Slobodni Peru, koja se zalaže za promenu ustava, nacionalizaciju rudarske industrije, borbu protiv imperijalizma, zatvaranje američkih vojnih baza i izbacivanje organizacije USAID iz zemlje.
Iako je nakon svih prebrojanih glasova Kastiljo u drugom krugu predsedničkih izbora imao više glasova od protivkandidatkinje Keiko Fuđimori, rezultati su dugo ostali nepotvrđeni i celokupna politička elita je pokušavala da ospori njegovu pobedu. Fuđimori, ćerka bivšeg diktatora, koji je vladao Peruom deset godina, zahtevala je ponovno prebrojavanje glasova u određenim ruralnim oblastima, iako je upravo u tim delovima zemlje sa siromašnim i seoskim stanovništvom Kastiljo imao ubedljivu podršku, osvojivši negde čak i do 80–90% glasova.
Kastiljo je inaugurisan 28-og jula, međutim opravdano je pretpostaviti da će morati da se suoči sa velikim otporom i pritiscima brojnih sektora koji mu nisu naklonjeni: medija, skupštinske većine, finansijskih i poslovnih centara moći, kao i određenih vojnih struktura koje su već pretile pobunom. Čak je i nobelovac Mario Vargas Ljosa uzeo udela u kampanji blaćenja i zastrašivanja ističući da bi Kastiljova pobeda bila katastrofa i da bi vodila Peru ka onome što preživljava Venecuela.
Ljudi na ulicama i političke promene odozdo
Možda više od izbornih rezultata, nadu u dublje promene ulivaju spontani protesti i široka društvena mobilizacija u velikom broju zemalja Latinske Amerike. Krajem 2019. godine stotine hiljada Čileanaca izašlo je na ulice da bi se pobunilo protiv poskupljenja javnog prevoza, ali pravi uzrok nezadovoljstva bile su velike nejednakosti, ekonomska ugroženost znatnih segmenata stanovništva, niske plate i penzije, politička korupcija, loše stanje zdravstva, školstva i drugih javnih službi.
Veliki broj problema s vremenom je doveo do formulisanja jednog centralnog zahteva – promena ustava koji je na snazi još iz vremena Pinočeove diktature.
U maju ove godine izabrana je ustavotvorna skupština koja će pripremiti nov ustav, a zanimljivo je da su veliki procenat mesta u ovoj skupštini osvojili kandidati leve orijentacije, čak 30% mesta pripalo je nezavisnim kandidatima, od kojih su mnogi povezani s različitim društvenim pokretima, a pored toga su na lokalnim izborima mnoge značajne pozicije osvojili progresivni kandidati. U Santjagu i Rekoleti pozicije gradonačelnika su osvojili komunisti, a poziciju guvernera u Valparaisu ekološki aktivista.
U aprilu ove godine izbili su masovni protesti i u Kolumbiji, pokazavši da mesta za pobunu ima čak i u zemlji koja je tradicinalno bila jedan od najlojalnijih saveznika SAD, u kojoj su neoliberalne i desne politike decenijama bile apsolutno dominatne i u kojoj su kombinovani pritisci narko-kartela, autoritarnih vlasti i paravojnih formacija držali običan narod kao taoce.
Sve ovo ukazuje na to da iskra otpora u Latinskoj Americi i dalje postoji, a borba za pravednije, ravnopravnije i slobodnije društvo može se očekivati i u budućnosti, kako na izbornim mestima, tako i na ulicama, u fabrikama, studentskim kampusima, selima, šumama i planinama u kojima živi domorodačko stanovništvo… Ranije izborne pobede progresivnih opcija nisu ispunile očekivanja onih koji su priželjkivali radikalniju transformaciju sistema, a ostaje da se vidi da li su političke stranke i lideri izvukli pouke iz tih iskustva i da li će u budućnosti biti spremni da svoje napore povežu s borbama različitih društvenih pokreta, da istinski demokratizuju političku arenu i pokušaju u procese socijalnih promena da uključe što šire segmente društva.
