Izmene Zakona o visokom obrazovanju u Mađarskoj bi mogle da onemoguće rad Centralnoevropskog univerziteta (CEU) koji posluje u glavnom gradu te zemlje. Iako vlast negira da je zakon usmeren protiv te visokškolske ustanove, teško ga je ne percipirati kao nastavak Orbanovog projekta iliberalne države u sferi obrazovanja i nauke. U odbranu CEU juče je na ulice Budimpešte izašlo nekoliko hiljadu ljudi, a za danas je najavljen nastavak protesta.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Lefteast
Justus Links
Trenutno je malo toga na globalnom horizontu što ukazuje na socijalizam, ali zato regresivnog antikapitalizma1 ima na pretek: on je više mentalitet nego što je političko stanovište, koji insistira na personalizaciji bezlične logike kapitala, buneći se — umesto protiv društva zasnovanog na robnoj razmeni — protiv bankara, parazita, Novog svetskog poretka… Katkad Jevreja… i Džordža Soroša. Ovaj investitor sa levo-liberalnim težnjama postao je glavni akter politike koja pretvara maglovito ali intenzivno nezadovoljstvo kapitalizmom u teorije zavere i nacionalističku, nativističku mržnju, i to u mnogim delovima sveta — ali nigde tako snažno kao u Istočnoj Evropi, regiji iz koje Soroš potiče, a naročito u njegovoj etničkoj postojbini, Mađarskoj.
Centralnoevropski univerzitet je primer paradoksa naše surovo kapitalističke epohe: finansiran je privatnim sredstvima, ali za radikalne ideje i društvene nauke predstavlja znatno bolje mesto od mnogih državnih univerziteta u regionu kojim toliko dominira desnica. U ovom smislu Istočna Evropa nije izuzetak. Slični problemi muče visoko školstvo u SAD: budući da su darovi privatnim i državnim univerzitetima uvezani sa investicionim fondovima, a državni su pod opsadom reakcionarnog zakonodavstva, veza između kapitala i kritičke misli je danas zamagljenija nego ikad.
Intelektualci sa levice koji rade u privatnim institucijama shvataju ovu dinamiku, i razumeju zašto te institucije ne treba odbaciti kao puke sluge kapitala, iako su mnogi privatni univerziteti širom sveta osnovani u kontekstu neoliberalne „reforme“ od početka osamdesetih. CEU je značajan regionalni akademski centar koji nam je obezbedio vredne prijatelje i drugove. Treba da se na svaki način zauzmemo da ga odbranimo, koliko god malo mogli da učinimo mi koji nismo u Mađarskoj.
Budući da vlada Viktora Orbana zagovara „ne-liberalnu“ ili „iliberalnu“ državu, dalo se očekivati da će pre ili kasnije pokušati da se obračuna sa CEU kao centralnim mestom Soroševog projekta „otvorenog društva“. Ne treba da čudi ako Orban pokuša da ga zatvori stvarajući regresivnu etno-državu kakvu želi; problem ovde nisu samo „obrazovne inicijative“ koje su studenti i profesori organizovali za izbeglice, već činjenica da kada jednom posvetite univerzitet „otvorenosti“, onda otvarate mogućnost da on proizvede ideje koje prevazilaze namere njegovih osnivača i finansijera, pa tako i zamisli Soroša i njegove intelektualne zvezde vodilje Karla Popera.
Regresivni antikapitalizam je antikapitalistički na nivou stava, ali nas istorija uči da mu je stran pokušaj da okonča kapitalizam ili komodifikovani svet kojim upravlja. Iskorišćavajući „periferijsku“ ogorčenost „centrom“, regresivni antikapitalizam prevodi antagonizam između rada i kapitala u kategorije izvedene iz imaginarijuma koji prožima svakodnevno iskustvo. Prenaglašavajući jedan element sistema kom se autentični socijalizam suprotstavlja, on oblikuje protivljenje koje zatomljuje našu svest o tome za šta se neko zalaže: anti-imperijalizam, anti-amerikanizam, anticionizam (kao gledište da su „Cionisti“ iza svakog velikog zverstva kapitala, ne samo iza konkretnih nasilja u Palestini), antiglobalizacija, antirasizam iskrivljen u odbranu reakcionara koji slučajno nisu beli, pa čak i sam antikapitalizam kada on označava nostalgiju za nekom celovitom predkapitalističkom prošlošću koju obećava propaganda svih evropskih fašističkih režima u istoriji. Njegove aktuelne forme obuhvataju ne samo Alt-Right (stari nacisti, novo odelo; prim.ur) već i zanesenost pojedinih levičara Putinom i opravdanja koja drugi nalaze za neke verzije Političkog islama. On se otelotvorava u vidu refleksivnog neprijateljstva prema „liberalizmu“ i „Zapadu“. I, na najbanalnijem i najarbitrarnijem nivou, u vidu mržnje usmerene ka Sorošu i univerzitetima u čijem osnivanju je učestvovao.
Socijalizam, marksizam i komunizam — o svojevremeno „realno postojećoj“ varijanti da i ne govorimo — nisu resantiman i slepa odanost bilo kom „identitetu“ koji tvrdi da predstavlja potlačene, već sudar kritičkog razuma sa našom kontradiktornom i stalno promenljivom stvarnošću u kapitalizmu, koji nas usmerava ka drugačijoj vrsti budućnosti. Mi na levici se moramo zauzeti za to da prostor koji udomljava takve misli ostane otvoren, gde god on bio, kako god finansiran, i koga god vređao.
Prevod s engleskog: Iskra Krstić
