Kvart kulture i njegove kulise

savamala

foto: Marko Miletić

Rastuće preduzetništvo u sektoru kulture mora biti prilično kreativno kako bi sebi obezbedilo dobre startne pozicije za nesmetani razvoj svog biznisa. Dok vlastima i velikim kompanijama (kulturni) preduzetnici predstavljaju mogućnosti novih zaposlenja i rasta profita kroz zajednička ulaganja, pred umetnicima i publikom koji taj profit i stvaraju, moraju se maskirati u aktiviste željne društveno-participativnih metoda delovanja.

Sećate li se onih Terazijskih kulisa na Novom Beogradu i, blago rečeno, nes(p)retne ideje tadašnjih opštinskih vlasti da ih podignu i iskoriste u svoje revizionističke svrhe: da slikom o građanskom Beogradu ‒ onom predratnom, kapitalističkom ‒ intervenišu u socijalističko sivilo Novog Beograda.1 Mislili su, pretpostavljamo, da će građani Novog Beograda, uz takvu scenografiju, preko noći početi da oponašaju projektovani građansko-preduzetnički san o lepom i nadasve pristojnom i kulturnom životu. Na kraju su dobili nebezbednu ruinu koja nikada nije oživela, i koja se ovih meseci rašćišćava, a koja je gradski budžet koštala 72 miliona dinara.

No vraćanje u istoriju koja nikad nije postojala, na proizvodnju obnovljenog, predratnog identiteta Beograda tendencija je i projekata mnogo ozbiljnijih od maločas pomenutog. Tako i sâm Mikser festival, „najveća regionalna smotra kreativnosti i inovacija“, vrlo sistematično promoviše povratak na građansko-preduzetničke vrednosti kapitalističke Srbije s početka 20. veka, paralelno sprovodeći različite neoliberalne obrasce na polju umetnosti i kulture.

Uputstva za preduzetnički grad

Kako je i najavljeno, glavni program Mikser festivala, ove godine po četvrti put održanog na području Savamale, pod nazivom Neizdrž, odnosio se na pitanje „kako da građani uzmu veće učešće u rešavanju sudbine svoga grada“ s ciljem da se napravi „uputstvo za humaniji grad“, koji bi se zatim dostavio gradu Beogradu, kao primer ‒ kako nas to uče drugi evropski gradovi ‒ da je moguće napraviti taj dijalog kako bismo svi živeli u lepšem i srećnijem gradu. Međutim, postavlja se pitanje otkud potreba jednom takvom mainstream festivalu kreativne industrije da neprestano simulira kritičko-aktivističke prakse i društvenu odgovornost? Jer šta je Mikserova konferencija na temu humanijeg grada nego njegova simulacija; simulira se promišljanje na koji način bi profesionalci i obični građani i građanke mogli aktivnije da se uključe u uređenje grada po humanijim principima, dok sâm festival upravo perpetuira i proizvodi ne-humani grad, grad u kome bujaju odnosi eksploatacije i nejednakosti, ključne komponentne sistema u kome živimo. Uvidom u odnos i stavove Mikser tima prema lokalnoj zajednici, tekućim problemima u vezi s procesima urbane regeneracije na prostoru Savamale, te analizom produkcijskih odnosa i načina na koji je najveći broj mladih (kreativaca) angažovan, to postaje očigledno.

Nakon nekoliko godina boravka na području Luke Beograd, u silosima Žitomlina, na Donjem Dorćolu, Mikser se seli u deindustrijalizovanu i ruiniranu četvrt Savamalu, u kojoj, za samo nekoliko godina, zauzima monopolsku poziciju u kulturno-umetničkoj proizvodnji. Kao i u slučaju lokacije Žitomlina, tako i danas u Savamali, preko formalnih i neformalnih političkih i ekonomskih struktura moći i netransparentnih odnosa kojima su ovakvi procesi obavijeni, koristeći demokratski uspostavljen sistem interesne preduzetničke mreže, Mikser festival vrlo brzo dolazi do različitih, veoma atraktivnih lokacija. Budući da se radi o nekadašnjoj industrijskog zoni iz perioda socijalizma, lokacija Savamale obiluje zgradama i magacinima bivših društvenih preduzeća kao što su Srbolek, Metalservis, Čelik i drugi, a koja su u međuvremenu tendenciozno gašena ili budzašto privatizovana. Pomenuto preduzeće Čelik, nekada značajno društveno preduzeće za promet čelika i tehničke robe na veliko, nakon privatizacije tokom devedesetih godina i promene namene, od 2005. posluje u okviru Triple Jump Grupe i, kako i piše na njihovom sajtu, u saradnji s kompanijom Mikser 2013. godine u bivšoj upravnoj zgradi Čelika u Karađorđevoj ulici 46 pokreće Mikser house ‒ „balkanski dizajn centar“.2 U tekstu Noe Treister i Ivana Zlatića „Revitalizacija Savamale, arhitektura ili socijalni inžinjering“, prilično detaljno su objašnjeni navedeni odnosi između dotične kompanije i Miksera kao i procesi privatizacije koji su praćeni brutalnim obračunima sa bivšim radnicima i radnicama, koji su se borili za svoja prava.

U takvom problematičnom setingu, lažno interesovanje za pitanje građanske participacije te briga za javni interes (lokalne zajednice) postaju dobar paravan kojim se zapravo želi sakriti strukturni sukob na liniji rad‒kapital. Vrlo je oportunistički i govori u prilog činjenici da je propitivanje građanske participacije u kontekstu Mikser festivala, ništa drugo do svojevrsni paradoks, ili još preciznije, sofisticirana i efektivna strategija 3 kapitalističke preduzetničke dinamike na polju kulture, aproprijacija aktuelne teme putem sadržaja, te sredstvo pacifikacije realnih društvenih antagonizama. Jer o građanskoj participaciji danas u Srbiji ne može da se govori ukoliko se ne uzmu u obzir različiti ekonomski procesi na snazi i problem društveno-političkog organizovanja.

Navedeno uopšte i nije za čuđenje, jer sâm Mikser (dakle Mikser festival + Mikser house) posluje po modelu (lokalnih) privatnih kompanija, čije je poslovanje uglavnom netransparentno, i počiva na privatizaciji društvene svojine, društvene infrastrukture i resursa izgrađenih tokom perioda nakon Drugog svetskog rata. Da su ovakvi procesi u igri ‒ u kojoj se radi o kompleksnom mehanizmu institucionalizovane sprege privatnog biznisa, političkih elita na vlasti, te menadžerske klase kreativne industrije ‒ govori i nedavno završen konkurs pod nazivom „Refleksija“, povodom otkupa umetničkih radova koji je pokrenula kompanija PSP Farman u saradnji s „kulturnom platformom“ Mikser, za čije potrebe će radovi biti otkupljeni (uz bizarne propozicije i još bizarnije otkupne cene!), kako bi se opremio novi luksuzni hotel Marriot u samom centru grada. U prilog tome da se ovde radi i o toliko promovisanom modelu javno-privatnog partnerstva „u okviru kojeg će na internom konkursu biti odabrani ’najbolji radovi’ studenata FPU‒a, koji će krasiti zidove u sobama novootvorenog hotela Marriot“ govori i činjenica da je u čitav projekat uključen i Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. U celoj priči nije nebitno pomenuti da se radi o kompaniji čiji se kapital dovodi u vezu s uništavanjem nekadašnjeg građevinskog giganta ‒ jugoslovenske firme Jugodrvo, za čije potrebe je i projektovana i izgrađena poslovna zgrada (1978‒1985) u kojoj se danas nalazi pomenuti hotel.

Dodatno je zanimljivo posmatrati niz oportunističkih stavova koji se odnose na „komšijski“ projekat „Beograd na vodi“, s kojim su u prvi mah želeli da ostvare „dobrosusedske odnose“, i za čije investitore su izjavljivali da „dolaze „s dobrim namerama“, da bi nakon u javnosti sve prisutnijih kritičkih stavova i organizovanih protesta protiv „Beograda na vodi“ počeli da taktiziraju s izjavama, te da bi konačno organizovali i gore pomenutu konferenciju o mogućnosti humanijeg grada, gde je, naravno, jedna od tema bio i sâm „Beograda na vodi“. Ova naizgled bezazlena kontradikcija i konfuzija u izjavama čelnika Miksera zapravo je simptom očigledne kulturalizacije i aproprijacije kritičkih glasova od strane menadžerske kreativne klase, koja na sve moguće načine želi da primeni preduzetnički model u sferi kulture.

Nezavisna scena kao paravan

Utoliko je još manje jasno stalno insistiranje Mikser tima da su deo nezavisne kulturno-umetničke scene.4 Jer de facto nisu. Mikser stoji na poziciji kapitalističkog preduzetnika u sferi kulture, turizma i privrede, koji kao svoju armiju jeftine radne snage vidi nepreglednu scenu (kulturnih) proizvođača sa te iste nezavisne scene, kojima dodatno podilazi predstavljajući sebe „kao deo nezavisne scene“, a ne kao biznis kompaniju u sektoru kulture, kao i u alarmantno velikom broju nezaposlene a visokoobrazovane radne snage, i svesno koristi njihovu nezavidnu poziciju. Upravo su ti neki ljudi, mladi kreativci, primorani da se angažuju u ovakvim i sličnim projektima koja se baziraju na velikoj (samo)eksploataciji i volonterskom aktivizmu, dok se autsorsovanim profesionalcima (dizajneri, montažeri, scenografi, itd.) honorari ne isplaćuju po nekoliko meseci, pa i duže.5

Jasno je da je veoma teško i svakako nezahvalno kritikovati poziciju mladih kreativaca koji u ovakvim i sličnim manifestacijama gotovo po pravilu vide jedini izvor prihoda koji im može obezbediti kakvu-takvu zaradu, iako nestalnu. Jer zaista, kroz Mikserov festivalski bazar dnevno prođe i do 50.000 posetilaca, tako da je, i s relativno visokom kotizacijom, prihod više nego zadovoljavajući. S druge strane, njihova očigledna eksploatacija jeste prisutna.

Razlog što se pitanjem rada na polju umetnosti toliko manipuliše leži u specifičnoj poziciji umetničkog rada u proizvodnim procesima. Sami umetnički proizvođači često, zaslepljeni dominantnim diskursom o njihovoj kreativnoj autonomiji, fetišizacijom proizvoda svoga rada, kao i nadasve zavodljivom retorikom i lažnim obećanjima (menadžerske klase) kreativne industrije, u prilikama poput Mikser festivala vide pre svega kolege kreativce koji im nude priliku za dobru poslovnu saradnju, kao i tržište za plasiranje njihovih umetničkih proizvoda. Ipak, problem je u tome što uprkos obećanjima o boljem sutra, upakovanim u glamurozno-urbani seting, realnost svakodnevice umetničkog sveta ‒ hteli mi s tim da se suočimo ili ne ‒ jeste odraz ostatka društvene realnosti, od koje se toliko želi pobeći i izolovati se. On je uslovljen kapitalističkim načinom proizvodnje u (polu)perifernoj zemlji Evrope, u kojoj se neoliberalna preduzetnička logika u sektoru kulture i uz sveopštu promociju koncepta kreativnog grada dosta brzo razvija. To upravo znači da se mladi kreativac posmatra kao (sitni) preduzetnik-u-nastanku koji nudi svoj proizvod (od minđuše do lokomotive (od papira)), a ne kao materijalno osiromašeni (kreativni) radnik koji jedino što ima da ponudi jeste svoju (kreativnu) radnu snagu.

Dok se kreativcu-preduzetniku nudi partnerski oblik saradnje, ostaloj armiji radne snage, uglavnom se nude najnesigurniji, sezonski i kratkoročni poslovi u uslužnom sektoru, jer ovakve manifestacije gotovo po pravilu prate „dobra“ zabava i lokacija atraktivna za turiste (Mikser festival je jedno od nekoliko preporučenih mesta za must see u svetski poznatim medijima).

Društvena odgovornost u rukama (kulturnog) preduzetnika

Novi model poslovanja ovakvog kreativnog festivala teško može biti bilo kakav iskorak koji bi doprineo lokalnoj zajednici, većoj participaciji građana i „humanijem“ gradu ‒ ne dajmo se zavarati lepim, urbanim i bleštećim kulisama, jer to su samo kulise, i ništa više. Kada se one sklone, videćemo da se ništa nije promenilo, pauperizovani kreativci ostaju pauperizovani, neko će možda i uspeti da skupi dovoljno za kiriju koju treba da plati narednog meseca, ali zabrinutost u pogledu prilike kako da zaradi za sledeću ostaje.

I na samom kraju. Veoma je lepo od Mikser tima što ovih dana zdušno organizuje prikupljanje pomoći ljudima s Bliskog istoka i iz Afrike, koji u sve većem broju dolaze u Srbiju i kojima je pomoć zaista neophodna. Međutim, u društvenom sistemu u kojem je model Miksera primerni model njegove (kulturne) reprodukcije ‒ i u kojem koncept dobročiniteljstva, društvene odgovornosti i filantropije dobija sve značajnije strateško mesto u poslovanju ‒ čini se da će akt emaptije i solidarnosti s drugim ugroženim ljudima, uz vrlo dobre odnose s javnošću, postati samo jedna od privilegija manjine koja sebi to može da priušti.

  1. Uprkos nemogućnosti da ih dovoljno brzo izgrade za potrebe snimanja „Montevidea“, opštinske vlasti ih grade nekoliko godina kasnije.
  2. Zanimljivo je da se ova informacija ne može pronaći na sajtu Mikser Housa, a još zanimljivije je da se na sajtu Triple Jump Grupe Mikser predstavlja kao „kompanija“, dok se na sajtu Mikser Housa on predstavlja samo kao „organizacija“.
  3. Videti temat „Društvena odgovornost kapitala“, u Zarezu, IX/206
  4. Videti nadasve zanimljivu i polemičnu analizu nezavisne scene u tekstu Danila Prnjata, Povratak nezavisnih
  5. Što se, između ostalog može pročitati i u komentarima na intervju sa Ivanom Lalićem u Kažiprstu B92
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us