Pančevo: nestanak lokalnih medija

foto: Ana Vuković

foto: Ana Vuković

Nakon što je tokom ustaljenog „tranzicijskog“ puta deindustrijalizovano, Pančevo je nedavno ostalo i bez lokalnih medija. Privatizacija RTV Pančevo se može posmatrati kao paradigma učinaka novih medijskih zakona u kojoj medijski radnici ostaju bez zaposlenja a lokalno stanovništvo bez adekvatnih informacija.

Pančevo je verovatno najpoznatije po nekad bogatoj industriji, razvijenoj nakon Prvog svetskog rata, kada je otvoreno na desetine fabrika, a naročito nakon Drugog svetskog rata, kad se pokreću Rafinerija nafte (1968), Azotara (1962), Petrohemija (1977). Danas većina tih fabrika, poput čuvene Svilare, ne radi, a njihove zgrade stoje još jedino kao simboli nekadašnje industrije. Fabrike koje i dalje rade stanovništvu Pančeva i okolnih mesta ozbiljno zagađuju vazduh. Dok se s njihovom privatizacijom problemi samo nagomilavaju.

Međutim, privatizacija i različiti negativni procesi s njom u vezi obuhvataju i druge sfere, poput kulture i medija. Tako je nedavno, usled aktuelnih restitucionih procesa, Kulturni centar Pančevo izgubio svoj galerijski prostor u centru grada koji je „vraćen“ crkvi, a koja je potom taj isti prostor iznajmila. Sada se u njemu nalazi kafić. U procesima restitucije, svoj prostor je izgubila i galerija Elektrika, jedan od značajnih prostora alternativne kulture. Privatizovan je najstariji list na balkanu Pančevac, kao i RTV Pančevo, donedavno gradski lokalni medij.

Kao i mnogi drugi mediji, i RTV Pančevo se prvi put našao pred privatizacijom pre skoro deset godina. Međutim, privatizacija vojvođanskih medija odlagana je više puta zbog činjenice da oni emituju (informativni) program na jezicima manjina. Mediji koji su imali program namenjem manjinama isključeni su iz procesa privatizacije argumentom (Nacionalnih saveta nacionalnih manjina) da privatni vlasnik nema interes u očuvanju takvog programa, koji je neprofitabilan, a čijim ukidanjem bi se ugrozila stečena prava manjinskih zajednica. Donošenjem novih medijskih zakona, svi mediji su morali biti privatizovani (ili ugašeni), a RTV Pančevo prodat je Radojici Milosavljeviću, preduzetniku iz Kruševca.

Milosavljević je do 2012. godine bio zamenik gradonačelnika Kruševca, posle čega prestaje da se bavi politikom. Pored ovog, on poseduje još sedam lokalnih medija, kupljenih prethodne godine. Po rečima zaposlenih, znalo se otprilike godinu dana ranije da će biti sprovedena privatizacija, ali dosta ljudi nije bilo adekvatno obavešteno o celom procesu i o budućnosti koja čeka njihov medij.

O tome smo razgovarali sa Slavicom Jovanović, jednom od zaposlenih na RTV Pančevo, koja je otišla u penziju uoči privatizacije. Po njenim rečima, novinari su dobijali određene informacije, ali su i dosta toga saznavali samoinicijativno. Međutim, informacije nisu dolazile do svih radnika i radnica. Tako je bilo u slučaju Violete Jovanov Peštanac, bivše urednice jutarnjeg programa na radiju, kojoj je, kao i njenim kolegama, jednog petka saopšteno da od ponedeljka ne moraju da dolaze na posao.

Taj proces je trajao godinu dana, znači znalo se godinu dana ranije, samo su se rokovi pomerali, i na kraju je došao taj dan. Činjenica je da tokom celog procesa mi zaposleni nismo dobijali nikakve informacije. Ja sam bila osam i po godina urednica programa, samim tim bi trebalo da raspolažem nekim informacijama. Na direktna pitanja nismo dobijali odgovore, prosto se menjala tema.

Kao i u mnogim drugim slučajevima, postavlja se pitanje zašto informacije nisu dostupne u svakom trenutku. Pogotovo ljudima kojima posao zavisi od toga kako će se postupak privatizacije dalje odvijati. Violeta J. Peštanac navodi i da je situacija u redakciji bila napeta, zbog neizvesnosti koja proističe iz činjenice da zakon ne obezbeđuje nikakav vid zaštite radnika i radnica. Čim je raspisan tender, iako se nijedan kupac u tom trenutku još nije bio javio, niti je bilo šta privođeno kraju, zaposleni su, po rečima Violete J. Peštanac, odmah morali da se izjasne hoće li uzeti otpremnine, ili će ostati na poslu (bez saznanja šta se dalje dešava ako ostanu). U tom momentu, od zvanično šezdeset troje zaposlenih u RTV Pančevo, pedeset osam ljudi se odlučuje da uzme otpremninu.

U petak 7. avgusta, popodne, dobijam od direktorke RTV-a informaciju da prestajemo s radom od ponedeljka, jer je tad potpisivanje ugovora za otpremnine i 12. avgusta je aukcija. Još nekoliko kolega i ja potpisali smo ugovore, uzeli otpremnine i prestali da dolazimo na posao, međutim veći deo redakcije ostao je da radi, čisto da održe program. Taj deo redakcije je dva-tri meseca radio po nekim ugovorima o honorarnom radu, ili preko omladinske zadruge, što je finansirao grad. Nama je i stajalo tamo u ugovoru da kad uzmeš otpremninu ne možeš da se zaposliš u istom preduzeću, a u tom trenutku nije poznat ni vlasnik, niti je zapravo iko još bio kupio, tih par meseci postojao je nekakav pravni vakuum.

Pred kraj ove privatizacione sage, Radojica Milosavljević potpisuje ugovor 20. novembra prošle godine, i zvanično postaje vlasnik još jedne u nizu lokalnih medijskih kuća. Iako se Milosavljević nijednom nije pojavio u redakciji u toku čitavog tog procesa, pa ni nakon njega, garnitura zaposlenih se dosta izmenila. Iako su skoro svi zaposleni prvobitno napustili radna mesta, dosta ih se vratilo, neki čak i na više položaje. Miroslav Milakov je sada na položaju glavnog i odgovornog urednika, a inače je predsednik Saveta za informisanje Gradskog odbora SNS u Pančevu. Milakov je, kao glavni urednik, ljudima koji su ostali od stare redakcije ponudio da potpišu pristupnice partiji, a onima koji nisu potpisali nije produžen ugovor.

Zgrada RTV Pančevo; foto: Ana Vuković

Zgrada RTV Pančevo; foto: Ana Vuković

Svi s kojima smo razgovarali na ovu temu pominjali su nam 23. rođendan Televizije Pančevo kao krunu cele ove priče. On je proslavljen 16. decembra prošle godine, dakle kad je privatizacija već bila završena.

Događaj je bio organizovan u Kulturnom centru u Pančevu. Ja sam saznao za događaj preko fotke, gde vidite gomilu balona plavi, crveni, beli, sve onako asocira na boje SNS-a, odnosno na zastavu Srbije, na ulazu. U prilogu TV Pančeva, bez ikakvog smisla, nema ni veze s protokolom, ni s novinarskom praksom, prvi je izjavu dao gradonačelnik Beograda, ne Pančeva; drugi izjavu daje ministar rudarstva i energetike, posle toga izjave daje gradonačelnik Pančeva, glavni i odgovorni urednik i direktorka RTV-a. Izjavu su dala i dva poslanika iz Pančeva, jedan pokrajinski i jedan republički poslanik, i pogađate, obojica su iz SNS-a. To je nekakav besmisleni prilog koji traje jedno deset minuta i mučno ga je gledati, ispričao nam je Čedomir Markov, koji je radio u gradskoj upravi Pančeva u vreme privatizacija. Pored svih popularnih političara, na rođendanu se privatni vlasnik (još uvek) nije pojavio.

S jedne strane, postoji bojazan da će ne samo ovaj, već i ostali privatizovani mediji potpasti pod uticaj vladajuće garniture, pogotovu pred izbore. Iako se privatizacija medija pravda „objektivnim informisanjem“, što navodno donosi povlačenje države iz vlasništva, iz primera prakse vidimo da to nije slučaj. S druge strane, komercijalizacija medija u privatnom vlasništvu je neminovna, što u praksi onemogućava ostvarivanje zamišljene objektivnosti.

Iz razgovora sa zaposlenima na RTV Pančevo, saznali smo da se informativni program menja, a njegova proizvodnja svodi na minimum. Radio je imao svoj informativni program, tokom dana su na svakih sat vremena emitovane vesti koje su radili radijski novinari. Jutarnji program je takođe postojao u informativnom obliku, kao i emisija Paralele.

Svi ti programi su ukinuti. Sada se vesti čitaju na sat vremena, i one su „autsorsovane“ s televizije, dok su radijski novinari izgubili svoju ulogu u pripremanju vesti.

Slavica Jovanović nam govori dalje o tome: „Mi smo u decembru prenosili preko Pinka 3 miting iz Novog Sada, i odmah posle toga reprizirali intervju koji je Vučić dao televiziji Palma plus.“ Ovo je upravo ogledni primer kako se smanjuje broj radnika u medijima. Sadržaj počinje da se prenosi iz drugih „bliskih“ medija, čime se ujedno smanjuje i raznovrsnost informacija. Ovo nam pokazuje jednu od karakteristika koncentracije medijskog vlasništva ‒ jedan vlasnik koji drži nekoliko medijskih kuća nema nikakav interes da emituje različite programe. Njemu je isplativije da se na osam lokalnih RTV stanica koje poseduje emituje isti opšti informativni program, profit je veći, treba sve manje zaposlenih, i toliko o medijskom pluralizmu.

Možda s razvojem interneta zaboravljamo koliku i kakvu ulogu igraju lokalni mediji. Daljom implementacijom neoliberalnih mera u medijskom sektoru njihov značaj se vrtoglavo smanjuje, jer im se ukida osnovna funkcija ‒ da zadovolje potrebe lokalne zajednice za informisanjem o važnim i urgentnim pitanjima, da dodatno obrazuju, a konačno i da zabave. Time su lokalni mediji, baš kao i lokalne ustanove kulture, izgubile priliku da oblikuju sadržaj u skladu s potrebama jedne zajednice i postale su „nove fabrike“ za generisanje kapitala. Kao što nam je i Violeta J. Peštanac rekla u razgovoru: „Suština javnog informisanja je da imate informaciju za svakoga. Na lokalnom mediju je sve vrlo merljivo, vi vrlo brzo dobijete povratnu informaciju da li je nešto što ste pružili kao podatak pomoglo nekome od slušalaca.“ Pored toga, postoje i emisije na jezicima manjina iz tih lokalnih zajednica, što bi trebalo da je normalno i da opstane, ali kako kad nije komercijalno isplativo?

Javnost bi trebalo da ima uvid u to ko kupuje medije, čijim parama to radi i s kojim (političkim) interesom. Ukoliko se nastavi sa formiranjem oligopola nad vlasništvom u medijima, samo određeni pojedinci diktiraće šta je za javnost važno. Ali to i jeste poenta, zar ne, da privatni interes bude ispred javnog i da se kapital uvek stavlja na prvo mesto.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us