Bratstvo i jedinstvo u zakonima o radu

zakon o radu_lss

foto: facebook

Ovaj tjedan su u Srbiji i Hrvatskoj gotovo paralelno doneseni novi zakoni o radu. Oni svojom sličnošću prvenstveno svjedoče zajedničkoj političko-ekonomskoj sudbini postjugoslavenskih država. Pored klasične neoliberalne legitimacije, u srpskom slučaju, donošenje zakona prati izraženi rast autoritarnosti državnog aparata i koketiranje s regresivnim ideologijama, ali i masovniji prosvjed.

Htelo je da se bratstvo i jedinstvo Hrvatske i Srbije 2014. godine iz prošlosti dvostruko povampiri. Na jednoj strani, četvrt veka nakon raspada Jugoslavije i socijalizma ono se ponovo rodilo kao ironični savez dveju političkih elita koje maltene u istom danu usvajaju dva skandalozna zakona o radu. Sa druge probudio se i široki front protivnika zakona o radu (a ono što je veoma važno: i deo civilnog sektora, na primer Ženske fronte u Hrvatskoj ili Levog samita u Srbiji) koji se simultano, maltene sinhronizovano, pokušavaju izboriti za očuvanje nekih od poslednjih tekovina radničke borbe. Ironija sudbine je htela i da dva parlamenta, kao u ogledalu, podjednako arogantno ignorišu zahteve svojih građana okupljenih ispred parlamenata. Parademokratskim usvajanjem predloga ZOR-a u Srbiji ukida se i sama demokratija jer pre usvajanja zakona nije bilo ni javne rasprave: on se usvaja po hitnom postupku (kao i ostalih četrdesetak zakona koje je usvojio parlament poslednjih meseci), praktično bez učešća javnosti i radnika. Država je čak bila dovoljno bezobrazna da zakon koji ionako nije prošao javnu raspravu gurne u proceduru bukvalno preko noći, predupregnuvši time bilo kakvu reakciju. Ne treba da čudi da čak i liberalnije orijentisani politički akteri primećuju da je došlo do preskakanja elementarne demokratske procedure.

Ova nova zakonska rešenja, kao i svi ZOR-ovi koji se rafalno usvajaju u regionu, potpuno će fleksibilisati i prekarizovati rad u pomenutim državama. Otpuštanje će biti krajnje liberalizovano a radnici će biti uskraćeni za brojne mehanizme kojima bi se mogli boriti za realizaciju svojih interesa; omogućiće se praktično neograničeno produžavanje radnog vremena bez nadoknade; ukida se plaćanje smenskog rada; kroz omogućavanje “pozajmljivanja” radnika otvara se široki prostor agencijama za iznajmljivanje radnika i slično, dok su sa druge strane kao ograničenja za poslodavca stavljene neke krajnje nejasne i nedefinisane formulacije. Ukratko rečeno, ovi zakoni su korak ka prekarizaciji radne snage, uvođenju celoživotne nesigurnosti, posledične besperspektivnosti kao i ka minimiziranju i potpunom zaprečavanju socijalne mobilnosti.

Ideološke potke i kontradikcije

Kao što je i za očekivati od neoliberalne agende koju političke elite Balkana disciplinovano realizuju, zakon je predstavljen kao nužnost. Navodno, liberalizacija je neophodna zarad veće efikasnosti privrede a liberalizacija rada je i globalni trend bez kojeg ostajete na margini savremenog sveta, zaostali i nazadni. Ali histerična ideologija “Out with the old, in with the new” sakriva činjenicu da se zapravo radi o izbacivanju novijih civilizacijskih dostignuća, kao što su zaštita radnika od samovolje poslodavaca, osmočasovno radno vreme, sindikalno organizovanje, socijalna zaštita ili, na koncu, država kao servis svog stanovništva i građana. Pre će biti da je reč o potezima koji restaurišu eksploatacijske mehanizme devetnaestovekovnog kapitalizma, a iznad svega autoritarnu državu u funkciji održanja društvene hijerarhije i reprodukcije kapitalističkih odnosa. Prava je ideološka potka, pre bih rekao, “Out with the new, in with the old”. Ne treba da čudi ni da ovakav zakon, bar u srpskom kontekstu, uvode novokonzervativne političke snage koje se pozivaju na istorijsko uzglobljenje, vraćanje društva u nekakav “red”, dok istovremeno preziru svo emancipatorsko nasleđe socijalizma i čiji mizanscen čine popovi i ovakve ili onakve “tradicije” dok im političku prošlost čine zastave zločinačkih vojski iz drugog svetskog rata.

Kada je reč o načinima na koji se predlog zakona opravdavao u javnosti, reč je bila uglavnom o očekivanom neoliberalnom arsenalu, ovog puta potkovanom i desnim populizmom. Radnicima se pokušava utrapiti nova vrsta kolektivizma – komotno bi se moglo reći i jedna estetika koja u nekim ključnim tačkama podseća na estetiku duboko regresivnih ideologija – nova vizija besklasnog društva u kojem su interesi kapitala i rada pomireni u trci za profitom (u vlasništvu ovih prvih, ne zavaravajte se) i u okviru kojeg će se kapitalizam moći razvijati bez antagonizama i gde će radikalno hijerarhizovano društvo biti održivo. Takvom demagogijom – i, na koncu, samozavaravanjem – se ignorišu socijalne posledice, i činjenica da će zakon građane osiromašiti do tačke pucanja ali i proizvesti neke dugoročne ekonomske posledice. Dugoročni efekti fleksibilizacije rada ne ostavljaju posledice samo na standard zaposlenih, već proizvode i makroefekat smanjenja potrošnje što dalje vrši pritisak na proizvodnju a iz tog začaranog kruga nema izlaza.

Ono što se ne da dokučiti ni pomoću najluđe mašte je na koji će način dva bratska zakona o radu privući mitske i demijurške strane investicije ili zadržati domaći kapital (posebno ako se ima u vidu da je i domaći kapital uvek već strani, odnosno da uvek traži najpovoljnije uslove investiranja bez obzira na nacionalna ishodišta)? Ukoliko je ceo region potpuno liberalizovao i fleksibilizovao rad nije jasno gde se nalaze komparativne prednosti Hrvatske u odnosu na Srbiju i obratno, ili u odnosu na ostale države regiona ili sveta. Održivost projekta trke do dna, u kojoj se nacionalne države utrkuju u smanjenju cene rada putem osiromašenja stanovništva i smanjenja radničkih prava, je svakako sumnjiva jer takva mora proizvesti strukturalne društvene probleme. U prvom redu socijalne nemire.

Dometi i limiti sindikalnog odgovora

A na socijalne nemire u Srbiji već miriše: sindikati su najavili generalni štrajk, mada se mora priznati da je domet ovakvog poteza ograničen. Štrajk je sa jedne strane sazvan prekasno i očigledno je da sindikatima on prvenstveno služi kao manevar koji treba da ponovo otvori pregovore. Sa druge strane, neki sindikati otkazuju učešće: radnici preduzeća u restrukturiranju su ucenjeni overom zdravstvenih knjižica i neisplaćenim zaradama ali daleko više je poražavajuće što ima i onih koji su do te mere poltronski raspoloženi za saradnju sa vlastima da su dali i eksplicitnu podršku zakonu o radu. To su učinila dva potencijalno najmoćnija sindikata: Rudarskog basena Kolubare i Elektroprivrede Srbije, mada ne treba zaboraviti ni jedan od sindikata TRB Bora. Sindikalno organizovanje jest jedna od poslednjih oružja u rukama radništva, ali i ono ima svoje mane.

A svi antagonizmi unutar radničkog pokreta još su odavno stavljeni u pogon taktikom “zavadi pa vladaj” jer se u guranju predloga zakona (ali i ostalih neoliberalnih mera, kao što je privatizacija) nemilice koristi resantiman koji radnici u privatnom sektoru osećaju prema radnicima u javnom sektoru, takozvanim “lenštinama” i “belim medvedima”. Resantiman možda i jeste razumljiv s obzirom na odnos rada i nadnice u javnom i privatnom sektoru, ali je i duboko neracionalan jer će se smanjenje cene rada na bilo kom mestu reflektovati na ukupno tržište rada i cenu rada oboriti svima, čak i ako zaboravimo da će, sada već izvesnom, privatizacijom javnog sektora cena svih usluga koju nam on pruža porasti a kvalitet opasti. A možda ni ne treba podsećati koliko će relativna cena partijski obezbeđenog (i nužno lagodnog) radnog mesta time porasti i koliko će se povećati unutrašnja politička disciplina vladajućih oligarhija.

Prostor za djelovanje

Kao što je i započeto pre četiri decenije neoliberalnom transformacijom, država je ovog puta otvoreno ogolila promenu sopstvene funkcije – iz mehanizma servisiranja javnog interesa u mehanizam stvaranja poslovnog ambijenta čija je najvažnija komponenta stanovništvo dovoljno bedno da prihvati sve, i najnepovoljnije uslove rada. Proizvodnja siromaštva i egzistencijalno nesigurnih građana se pretvara u strateški cilj lokalnih političkih elita koje ostaju zapanjujuće kratkovidne jer ne primećuju da time postaju direktni neprijatelji sopstvenih građana i da je takva politička strategija dugoročno neodrživa.

Ipak nastaje prostor za ozbiljno levo delovanje. Autokratska (sada već i otvoreno nedemokratska) neoliberalna politika sadašnjeg premijera Srbije stvara socijalne torzije koje će pomoći artikulaciju neke nove leve politike, te skidanju maski sa sadašnjih takozanih levih i levičarskih partija a la Pokret socijalista iz čijih redova dolazi komični ministar, ni više ni manje nego rada koji je sa jedne strane glavni zagovornik zakona ali koji se u slobodno vreme izdaje za inkarnaciju Če Gevare (sic!). Polje koje se sada otvara za efektivno delovanje je, po mom mišljenju, polje politike i političkog. Upravo zbog toga što se ono, paralelno sa demokratijom, mora ukinuti da bi se ovakvi zakoni progurali. To će naše novokonzervativne neoliberale ogoliti i prikazati ih onakvim kakvi su uvek bili: autoritarni i autokratski. A boriti se protiv takve vlasti je, izgleda, malo lakše. Fronta je jasnija.

Izvor: Bilten.org

Print

Preporučujemo