Zakon o radu i zabrana protestovanja

fr protest

foto: Force Ouvrière / flickr

Borba koju vodi radnički pokret u Francuskoj protiv donošenja novog zakona o radu, suočena je sa agresivnim odgovorom vlasti. Dok militarizovana policija vrši sve veću represiju nad demonstrantima, konzrvativni mediji igraju odlučujuću ulogu u odbrani elita na vlasti i njihovih zakonskih reformi. Tako je i do nas ovaj značajni protestni pokret došao samo kao slika „nereda“ koji prete nedavnom Evropskom prvenstvu u fudbalu, dok je analiza o njegovim strukturnim razlozima u potpunosti izostala. 

Nađa Džabali

 

Dan pre početka fudbalskog prvenstva Euro 26 i utakmice između Francuske i Rumunije, na tviter nalogu ministra unutrašnjih poslova našla se jedna, u najmanju ruku, čudna poruka. Među merama bezbednosti oko stadiona našla se i ova: „Uzdržavanje od političkog, ideološkog, pogrdnog, rasističkog i ksenofobnog govora.“ Bernar Kaznev je tako u isti koš stavio politički govor zajedno s govorom mržnje, koji se kažnjava zakonom.

Dan nakon nacionalnih protesta protiv zakona o radu, održanih 14. juna 2016, Fransoa Oland je povezao jedan idiotski akt vandalizma ‒ razbijanje prozora bolnice Neker ‒ s terorističkom pretnjom i upozorio: „U trenutku kada je Francuska domaćin prvenstva, kada se suočava s terorizmom, ne možemo dopuštati održavanje protesta sve dok zaštita dobara, ljudi i javnog vlasništva nije zagarantovana.“ Manuel Vals je na talasima France Intera istovremeno insistirao: „Postoji potreba za autoritetom, za redom, koju Francuzi zahtevaju.“ Zabrana političkog delovanja u blizini stadiona, potreba za autoritetom i redom, pribegavanje Članu 49.1 Francuskog ustava u odsustvu većinske podrške zakonu o radu ‒ vremena su teška za demokratski dijalog. Prvi put nakon pola veka i Alžirskog rata, zabranjuju se sindikalni protesti na ulicama Pariza.

Radikalizacija neoliberalizma

Međutim, već dva meseca veliki broj medija i vlast optužuju isključivo protivnike zakona o radu, na prvom mestu CGT (Generalna konfederacija rada), za „radikalizaciju“. O radikalizaciji neoliberalizma podržavaoci zakona nemaju šta da kažu. Zakon koji „cilja na utemeljenje novih sloboda i nove zaštite preduzeća i aktiva“, poznatiji pod imenom „El Komri“, zasigurno se upisao u ovaj ideološki okvir. Iako se predstavlja kao simplifikacija pravne regulative rada, on je daleko više njena dekonstrukcija. Različiti stadijumi progresa ovog projekta, od predloga izveštaja Kombreksel,2 u septembru 2015, pa sve do zabrane protestovanja protivnicima zakona, ilustruju upravo ovu radikalizaciju. Ona je imala dve forme, smatraju filozof Pjer Dardo i sociolog Kristijan Laval: „S jedne strane, obnavljanje moći agresivne oligarhije koja je usmerena protiv socijalnih i ekonomskih prava građana. Sa druge, umnožavanje bezbedonosnih odredbi usmerenih ka kontroli građanskih i političkih prava istih tih građana.“3

Neoliberalne politike sistematski rade u korist kapitala, nastavljaju dvojica teoretičara. Pogrešna dijagnoza predstavlja neoliberalizam kao ideologiju koja zagovara nestanak države pod logikom čistog laisse-faire preduzeća i tržišta. Međutim, daleko od nestanka, neoliberalna država zapravo zastupa logiku koja transformiše vlast u pravog partnera privatnih interesa, dok u pogledu zakona urušava prava u korist privatnog profita, te istovremeno održava red i represiju i kriminalizuje sve akcije koje se smatraju preprekom slobodi velikih preduzeća i valorizaciji kapitala. „Sloboda konkurencije, žestoke i neobuzdane utrke među akterima poziva na jačanje ’bezbednosti’ kao nezamenljivog uslova razvoja [neoliberalizma].“

Država je jaka kad je u pitanju represija

Suočena sa socijalnim protestima, vlast ne bira sredstva kako bi održala red: flash-ball, vodeni topovi i intenzivna upotreba suzavaca korišćeni su protiv velikog broja demonstranata. Na protestu 13. maja došlo je i do intervencije RAID-a, specijalne jedinice francuske policije, koja je evakuisala opštinsku salu u Renu koju su okupirali protivnici zakona. U Nantu su 19. maja zabranjeni protesti, trideset ljudi je uhapšeno i sudskim putem im je zabranjeno prisustvo u centru grada.

Još prethodne zime, sa zabranama protesta protiv klimatskih promena 29. novembra i 12. decembra 2015, praćenim hapšenjima ekoloških aktivista, mogle su se naslutiti mere koje će vlasti preduzeti. Od kraja marta pokrenuti su sudski postupci protiv više od 750 osoba, od kojih je stotinak mlađih od osamnaest godina, često s pretnjom težim zatvorskim kaznama. Nakon paljenja policijskog vozila u Parizu uvedena je čak i kvalifikacija „pokušaja ubistva“.

Represija se dešava i van velikih protesta: u januaru 2016, osmoro zaposlenih u Goodyearu, od kojih petoro sindikalista CGT-a, osuđeni su na dve godine zatvora, od čega petnaest meseci uslovne kazne, za otmicu dvojice rukovodilaca njihove fabrike ‒ presuda bez presedana u Francuskoj. U aprilu 2016, trinaest aktivista CGT-a iz univerzitetske bolnice u Lilu i dva zastupnika bili su privedeni u policijsku stanicu na zahtev javnog tužioca, za prekršaje koji datiraju od 28. novembra 2014. Slučaj cepanja košulje direktora ljudskih resursa Air Francea doveo je do optuživanja petnaestoro ljudi ‒ uključujući petoro članova CGT-a ‒ za „grupni napad“, i koji bi se mogli suočiti s kaznom do tri godine zatvora i 45.000 evra.

Zakon tržišta zabranjuje svaki zahtev za socijalnom politikom

U pogledu pravne sigurnosti preduzeća, zakon o radu je deo šireg pokreta reformi „tržišta“ rada, koji se počeo razvijati 1970-ih sa uvođenjem privremenog rada. Usledilo je više od dvadeset reformi, koje su nakon 1999, uz „socijalne rekonstrukcije“ koje su predložili poslodavci, doživele ubrzanje. „U budućnosti, sve društvene odluke moraće da imaju ekonomsko obrazloženje“, insistira Deni Kesler, potpredsednik MEDEF-a (Unija poslodavaca Francuske). U prevodu: sve socijalne politike vlade moraju se meriti prema zahtevima poslovne konkurentnosti. Uz smanjivanje udela zaposlenih u dodatoj vrednosti i slabljenje radničkog organizovanja.

„Čak i predlozi koje pamtimo kao one koji su doneli nove zaštite, takođe su sadržali brojne fleksibilnosti“, ističe pravnik Emanuel Doke. U okviru Obrijevog zakona, koji je uveo 35-časovnu radnu nedelju, za rukovodstvo je uvedena mera koja umesto broja radnih sati radno vreme paušalno računa u danima. Odluka koju poslodavci danas žele da „osiguraju“ i prenesu i na druge zaposlene. Među nagomilanim tekstovima zakona poslednjih dvadeset godina, često samo poslednje etape ostaju u sećanju. To je posebno slučaj sa zakonima Rebsamen i Makron, izglasanim u avgustu 2015. „Dok Makronov zakon nastavlja da stvara nove izuzetke u određenim principima“, nastavlja pravnik, „Rebsamen je originalniji zato što napada predstavljanje zaposlenih, koje je od 1982. do tada bilo nepovredivo.“

Pregovori pod pritiskom otkaza

Deni Kesler je 2012. za La Tribune izjavio: „Javni društveni poredak, koji se odnosi na fundamentalna prava, mora biti definisan na evropskom nivou. A sve ostalo mora zavisiti pre svega od sporazuma s preduzećima. Ni različiti proizvodni sektori nisu saglasni na istom nivou kao nekada.“ Deni Kesler je zatražio od vlade i ministarke rada Mirijam El Komri da to poštuju. Član 2. Zakona o radu predstavlja pregovore s preduzećem kao najdemokratičniju formu zastupanja društvene norme.4 „Ali šta donosi mogućnost pregovora kad se oni odvijaju pod pretnjom otkaza?“, pitaju se u Fondaciji Kopernik,5 koja okuplja sindikaliste i istraživače sa levice.

Da li je evropski okvir tako relevantan kao što ga opisuje Denis Kesler? Pa, kako za koga. U svojoj poseti Parizu 31. marta 2016, Valdis Dombrovskis, potpredsednik Evropske komisije, ocenio je „El Komri“ zakon kao incijativu „usmerenu da odgovori na rigidnosti tržišta rada“. Zakon je donesen kao odgovor na zahteve Komisije za koju su nezaposlenost i ekonomska kriza posledica strukturne rigidnosti francuske privrede, naročito u pogledu poteškoća pri otpuštanju radnika. Prilično paradoksalno, zar ne?

Pomoć akcionarima

Da li će zakon koji obećava razvijanje „fluidnosti“ na tržištu rada koristiti da 5,4 miliona nezaposlenih lakše nađu posao? Za ekonomistu Liema Ong-Noka, pravi motiv Zakona o radu se sastoji u održavanju konstante marginalne stope preduzeća, tj. procenta njihove zarade, koja neće zavisiti od ekonomskih uslova. Nakon krize 2008, ova stopa je izgubila 3 boda, tj. oko 60 milijardi evra. Kako povratiti ove milijarde dok su zalihe preduzeća na minimumu? Smanjivanjem doprinosa i osiguranja, u vidu poreskih kredita za konkurentnost i zapošljavanje (CICE ‒ koji iznosi 20 milijardi na godišnjem nivou) i pakta o odgovornosti (20 milijardi 2017). Ovaj Zakon o radu odlazi korak dalje: smanjiti troškove nadoknade u slučaju otpuštanja. Slabljenje sindikalnog pregovaranja i legislative o radu, koje su dosada dozvoljavale postojanje nacionalnih normi i važile za sva preduzeća, odgovara veoma pragmatičnim ciljevima akcionara. Svako preduzeće moglo bi da postavi sopstvene standarde.

Lijem Ong-Nok iznosi još jedan motiv koji se trenutno smatra tabuom: izmena ugovora o radu na neodređeno, koji se smatra preskupim i nesigurnim kad kompanije žele da otpuštaju. „Pravna sigurnost je suštinska vrednost za pravnike, za vladavinu prava i uopšte za ceo sistem pravne demokratije“, kaže se u saopštenju Fondacije Kopernik. Ova pravna sigurnost iziskuje pravo na smanjivanje granice interpretacije i predvidivih efekata, kako bi individue mogle da projektuju budućnost i budu upoznate s pravnim posledicama svog delovanja. „Ovo, međutim, nije smisao u kojem se pravna sigurnost danas koristi. Izraz služi kako bi se zahtevalo smanjenje ili eliminacija rizika za poslodavce da budu pravno sankcionisani.“ Senat je tako dodao novi amandman Zakonu o radu: stvaranje „ugovora sa zadatkom“,6 koji traje od 18 meseci do četiri godine, i još više se prilagođava poslodavcu od ugovora na određeno.

Manuel Vals, Emanuel Makron i Miram El Komri su 22. februara 2016. posetili nakratko fabriku za proizvodnju najlona u Šalampeu, nedaleko od Mulhausa. „Moramo napredovati“, insistira premijer, „ima i dalje onih koji su u XIX veku, ja, i ovde prisutni članovi vlade, mi smo u XXI veku, i mi znamo da ekonomija i društveni progres idu podruku.“

Šta čini radni zakon XXI veka?

Da li je ovo samo jednostavno neslaganje između tradicionalnog i modernog? Kakav bi zaista trebalo da bude radni zakon XXI veka? Dok se o izveštajima Kombreksel i Badanter naširoko raspravljalo, jedan drugi dokument pao je u zaborav: onaj koji je sastavio Bruno Metling, direktor ljudskih resursa operatera Orange, koga je postavila Mirijam El Komri, novoimenovana ministarka rada. Nalog koji je potpisao njen prethodnik, Fransoa Rebsamen, jasan je: „Digitalna revolucija ekonomije je počela. Njene posledice na zanimanja, kompetencije, organizaciju rada, odnose u radu, upravljanje ili društveni dijalog su stvarne i uvećavaju se. […] Vreme je za promišljanje o drugačijoj organizaciji rada i regulacijama (u pogledu izveštavanja, radnog vremena, rada na daljinu, načinima razvijanja karijere i cirkulisanju među preduzećima).“

Radni zakon XXI veka biće tako zakon koji integriše digitalnu revoluciju u organizaciju rada… Šta to tačno znači? Dovodeći u pitanje radno vreme i vreme za odmor u IT struci, izveštaj Meltinga pruža pregled i podstiče kontroverzu. „Obim posla više se ne meri samo radnim vremenom“, izjavio je za sajt Rue 89, nakon čega je dodao: „Ono što smo rekli akterima u IT sektoru jeste da kada ’zaglavimo’ na projektu koji završavamo kasno naveče, možda će biti potrebno da narednog jutra budemo tu za njegov razvoj. Tako da se 11 sati ne poštuje uvek.“ Zasigurno. Ali može li se to primeniti na sva zanimanja?

Proširenje modela IT industrije

Ekonomista Filip Askenazi naširoko je opisao posledice digitalne revolucije na „klasične“ industrijske sektore u svojoj knjizi „Les décennies Aveugles, emploi et croissance, 1970‒2010“.7 Tehnološke inovacije ‒ smartfoni, big data, društvene mreže, aplikacije ‒ zahtevaju veliki broj kvalifikovanih radnika koji su potrebni IT kompanijama. Tehnologije i organizacije vezane za njih trebaju fleksibilnost, kako rada tako i zapošljavanja. Ovaj model nije ograničen isključivo na digitalne start-up projekte. On pokušava da se proširi na čitavo polje rada.

„Videli smo u više navrata određene ključne i komplementarne prakse rada: rad u nezavisnom timu, rotaciju radnog mesta, menadžment koji karakteriše potpuno upravljanje kvalitetom ili proizvodnja ’u pravo vreme’. U srcu principa ’u pravo vreme’ nalazi se ideja da je produkcija vođena porudžbinama na koje treba brzo odgovoriti. Očekivani ishod su mnogo veća reaktivnost i smanjeni nivoi zaliha“, opisuje Filip Askenazi. U međuvremenu, zahtev za fleksibilnost nameće istovremeno i intenzifikaciju rada i porast prekarnog rada, kroz privremene ili kratke ugovore, kao i veliko angažovanje podizvođača.

Najslabiji će biti najfleksibilniji

Na ovom pristupu, karakterističnom za reaktivni produktivizam, insistiraju politike koje zameraju „rigidnostima“ tržišta rada, tvrdi ekonomista. Logika ovih politika svodi se na to da pravo na rad ne sme biti prepreka procesu inovacije i stvaranju bogatstva. „Sa ove tačke gledišta, politika kao vežba moći nije ništa drugo do forma pod kojom političko-finansijska oligarhija neumorno vodi rat među klasama“, potvrđuju Pjer Dardo i Kristijan Laval. Ovaj rat cilja na to da transformiše, nekada i uništi, društvene institucije koje obezbeđuju određenu individualnu, porodičnu i nezavisnost šireg kolektiva, prilagođavajući ih tržištu rada i potčinjavajući ih kapitalu.

U ovom trenutku, svaki peti zaposleni ne zna kada će raditi narednog meseca. Procenat raste. Ali ne onako kako bismo mislili: broj rukovodilaca koji ne mogu da predvide svoje radno vreme iz meseca u mesec se smanjuje. „Oni koji su sve fleksibilniji to su kvalifikovani radnici i zaposleni u trgovini i uslužnim delatnostima“, iznosi pravnik Emanuel Doke. Ne, dakle, najjači, najbolje plaćeni, oni koji lako pronalaze novo zaposlenje. Najfleksibilniji su oni najslabiji. Daleko od toga da se svodi na svet rada, ova neobuzdana fleksibilnost ima uticaj na čitavo društvo. Ona ima posledice na vreme predviđeno za lični, porodični, aktivistički, društveni itd. život, na aktivnosti kojima je potrebno planiranje i koje su ekstremno značajne za društvo u svojoj celokupnosti. Da li smo žrtve novog društvenog poretka koji nam se konstruiše pred nosom?

Prevod: Anica Stojanović

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Basta!

  1. Član 49. Francuskog ustava dopušta vladi da zaobiće parlament u slučaju nedostatka većine za izglasavanje zakona, a nakon što opozicija nije dobila većinu za izglasavanje o nepoverenju. (Prim. prev.)
  2. Izveštaj o reformi radnog zakonodavstva koji je septembra 2015. predložio Žan-Deni Kombreksel, predsednik socijalnog sektora Državnog saveta. (Prim. prev.)
  3. Poslednja knjiga : Ce cauchemar qui n’en finit pas (La Découverte).
  4. Član 2. El Komri zakona o radu postavlja pregovore s poslodavcem na viši nivo od nekadašnjih sektorskog sporazuma, koji je određivao radno vreme, nadnice, itd. vezane za određeni sektor, i tako omogućava lakše otpuštanje i socijalni damping. (Prim. prev.)
  5. Le Code du travail en sursis ? Josepha Dirringer, Emmanuel Dockès, Guillaume Etiévant, Patrick Le Moal, Marc Mangenot, Collection Les Notes et Documents de la Fondation Copernic, Syllepse, oktobar 2015.
  6. CDD-OD je ugovor na određeno sa zadatkom, koji podrazumeva da se ugovor završava onog trenutka kad je zadatak ostvaren. (Prim. prev.)
  7. Les décennies Aveugles, emploi et croissance, 1970‒2010, Philippe Askenazy, Le Seuil, 2011.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us