Selo u borbi za opstanak

Foto: Marko Rupena / Kamerades

Foto: Marko Rupena / Kamerades

Uslovi konkursa za otkup zemljišta u državnom vlasništvu potvrđuju iskrenu želju vlasti da udovolji profitnim interesima velikih kompanija. Malim poljoprivrednicima će biti sve teže da opstanu pod pritiskom tržišne konkurencije, što će dodatno srozati uslove života na selu.

Sredinom februara 2017. godine, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine raspisalo je javni poziv o uslovima za ostvarivanje prava prvenstva zakupa poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Kako je izjavio sam ministar, Branislav Nedimović, cilj ovakve politike je stvaranje veće vrednosti u poljoprivredi i prerađivačkoj industriji. Ipak, način, period na koji je javni poziv raspisan i uslovi koje je on diktirao naišli su na veliko negodovanje poljoprivrednika u čitavoj zemlji.

Javni poziv je kao glavne kriterijume imao uslove da poljoprivrednik mora biti registrovan kao pravno lice i da u prve tri godine mora uložiti 500.000 evra u razvoj, od čega 30% mora biti u prvoj godini. Samo ovlašnim pogledom na ovaj javni poziv može se zaključiti da manji proizvođači neće imati šansu da dođu do zemljišta, te da se ovim dodatno stimulišu velike kompanije ili pojedinci koji već poseduju veliki kapital. Još jedna sporna činjenica jeste to da je veoma teško za trideset dana, koliko je poziv trajao, pripremiti neophodnu dokumentaciju, ali i detaljan biznis plan. Pomenuti ministar je u javnosti često govorio kako u brojnim pismima namera ima dosta zainteresovanih kompanija, poput kompanije Tenis. Ovakve tvrdnje samo potvrđuju to po čijim su kriterijumima krojeni uslovi zakupa zemljišta.

Odumiranje

Ako danas pogledamo u izlog bilo koje prodavnice suvenira u Srbiji, gotovo sigurno ćemo ugledati figuru čovečuljka s dugim brkovima, ponosnog stava i odevenog u narodnu nošnju, koji bi trebalo da predstavlja srpskog seljaka. Većina turista koji će možda pazariti ovu figuricu verovatno neće imati šansu da posete srpsko selo, ali i ako se to i desi, teško je verovati da će negde sresti ponosnog i nasmejanog seljaka koji bi opravdao eventualno stvorenu sliku.

Prava i realna slika današnjeg sela pa i seljaka u njemu, zasigurno, ne odiše ponosom. Od oko 4.700 sela u Srbiji, 1.200 je u fazi nestajanja, a u 86% srpskih sela broj stanovnika opada. Čak 230 sela nema osnovnu školu, 170 škola ima samo po jednog đaka, a 2.760 sela nema vrtić.

Više je nego jasno da sela u Srbiji već decenijama odumiru. Razlog odlaska mladih i odumiranja sela moramo potražiti još u socijalističkoj Jugoslaviji. Seobe stanovništva ka gradovima otpočele su još u vreme industrijalizacije, pedesetih godina prošlog veka. Povoljniji uslovi za rad i obrazovanje uticali su na to da se neki stanovnici sela odluče za život u gradskoj sredini. Iako je bilo potpuno očekivano da će industrijalizacija dovesti do razmeštanja i promene u strukturi seoskih naselja, jer je neophodno demografsko prilagođavanje novonastalim uslovima proizvodnje, ovaj problem je ostao bez funkcionalnog rešenja.

Period ratova i takozvane tranzicije doveo je do gubitka kontinuiteta srpskog seljaka u proizvodnji i razvoju. Ovome su bitno doprinela i gašenja za selo strateški važnih fabrika. S gašenjem firmi poput IMT-a i Rakovice, i potpunim propadanjem domaće hemijske industrije, seljaci su ostavljeni na milost i nemilost stranom kapitalu. U ovakvoj situaciji, finansijski neodrživa proizvodnja, naterala je seljake da obustave proizvodnju, pa se čak 600.000 hektara poljoprivrednog zemljišta danas uopšte ne obrađuje.

Osim za vreme predizbornih kampanja, malo se ko od nadležnih ozbiljno bavi problemima sela. Prirodni resursi sela, poput reka, šuma i zemljišta, najčešće su predmet neodržive eksploatacije, dok seljaci uglavnom predstavljaju jeftinu radnu snagu u nekoj od novootvorenih fabrika s neljudskim uslovima rada.

Država‒seljak‒kapital

Iako su poljoprivreda i s njom povezana industrijska proizvodnja svedeni na minimum, a seljaci ostavljeni sa zanemarljivim prihodima, najčešće nekog od starijih članova domaćinstva, mogućnosti dalje eksploatacije ovih ljudi nisu iscrpljene. Kako bi ostvarili neke prihode ili prehranili porodice, seljaci se i dalje moraju osloniti na korišćenje prirodnih resursa koje poseduju, odnosno na poljoprivrednu proizvodnju. Bez nekadašnjeg privrednog sistema, koji je mogao ovu proizvodnju da integriše u veće sisteme, selo je danas prepušteno uticajima tržišta u čemu podjednako učestvuju država i kapital.

Uticaj poljoprivredno-hemijske i genetičke industrije veoma je jak i on crpi i ono malo preostalih sredstava, nanoseći veoma ozbiljnu štetu selu. Tako se edukacija poljoprivrednih proizvođača od države danas svodi uglavnom na reklamiranje veoma štetnih hemijskih proizvoda, aditiva i đubriva, uz tvrdnje da je proizvodnja bez njih nemoguća i da nisu štetna po zdravlje i kvalitet proizvoda.

Tako ova industrija ostvaruje znatan profit, a upotreba preparata koje nudi zagađuje zemljište, čime se gubi potencijal organske proizvodnje, zagađuju se vode… Osim toga nanosi se i velika šteta pčelarima, pošto su gotovo sva ova sredstva veoma toksična za insekte i oprašivače, a prodajom hibridnog semena i stoke gubi se potencijal i prilagodljivost autohtonih vrsta. Ovako se narušava ekološka održivost, kvalitet proizvoda opada, a to na tržištu može značiti prodaju po nižoj ceni.

Na ovo se nadovezuje i već pomenuti javni konkurs za zakup zemljišta. U njemu je jasno naznačeno da će zemljište moći da zakupe i oni koji žele da se bave „unapređenjem genetičkog potencijala u stočarstvu“, čime se otvaraju vrata nekoj od kompanija koje će se baviti proizvodnjom genetički modifikovane stoke.

S obzirom na globalne tendencije rasta potrošnje hrane (koja dobrim delom završi na deponiji) u ekonomski razvijenim zemljama, prehrambena industrija i proizvodnja hrane biće zasigurno jedan od najvažnijih resursa budućnosti. Stoga nije čudno što je tokom procesa privatizacije postojalo veliko interesovanje za nekadašnja društvena poljoprivredna preduzeća. Tako je prilikom procesa privatizacije Društveno poljoprivrednog preduzeća „Jedinstvo” iz Apatina, u sumnjivom tenderu tadašnje Agencije za privatizaciju, kompanija „Delta M” Miroslava Miškovića otkupila veliki deo poljoprivrednog zemljišta po veoma niskoj ceni. Sličnim mehanizmima vlasništvo nad velikim površinama obradivog zemljišta stekli su, biznismeni poput Petra Matijevića (vlasnika istoimene kompanije za preradu mesa), Miodraga Kostića (vlasnika „MK grupe”) koji je nedavno kupio preduzeće PIK „Bečej” i Đorđa Nicovića (vlasnika firme „Irva”).

Osim velikih kompanija, u globalnu kupovinu obradivog zemljišta uključuju se i različite države. Srbija svakako neće ostati izvan ovih uticaja, a periferna uloga u globalnoj ekonomiji ogleda se i u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, kojim će od 1. septembra biti izjednačena prava za zakup poljoprivrednog zemljišta domaćih i stranih pravnih lica. Domaći poljoprivrednici tako će imati za konkurente finansijski i tehnički mnogo jače poljoprivrednike, kompanije, ili čak vlade. Sličan problem imale su i druge zemlje u procesu pridruživanja.

Za razliku od Mađarske i nekih drugih zemalja, koje su bile u sličnoj situaciji te zakonima donekle ograničile mogućnosti prodaje zemljišta (ali ne i uticaj tržišta i profitnih interesa), srpska vlada trenutno ne iznosi u javnost nikakav plan za rešavanje ovog problema. Ministar poljoprivrede i zaštite životne sredine u nedavnoj izjavi odbacio je mogućnost promene ustava, ali je istakao da će Srbija štititi svoje interese.

U lokalnu tržišnu igru sa obradivim zemljištem uključila se i Srpska pravoslavna crkva. Nedovršenom restitucijom, mnogi seljaci ostali su bez svojih parcela, ali je Srpskoj pravoslavnoj crkvu vraćen popriličan zemljišni posed. Na licitacijama koje su organizovane, cene davanja u zakup poljoprivrednicima obradivog zemljišta u vlasništvu SPC-a bile su i triput više od cene zakupa državnog zemljišta.

S obzirom na to da proizvođačka moć sela sve više opada, sve češće se od političara mogu čuti priče o turističkom potencijalu sela. Ako u obzir uzmemo prirodno bogatstvo i istorijski kapital naših sela, jasno je da srpska sela i te kako imaju turistički potencijal. Ipak, da bi se taj potencijal iskoristio, potrebne su velike investicije države u poboljšanje infrastrukture i socio-kulturnog sadržaja na selu. Jedan od osnovnih uslova za sticanje seoskog turističkog kapitala, kada se u obzir uzme evropsko okruženje, jeste podizanje nivoa ekološke zaštite i poboljšanje putne i građevinske infrastrukture. Činjenica da u Srbiji još uvek postoje sela bez kanalizacije i da u retko kom selu postoje komunalne usluge odnošenja i pravilnog odlaganja smeća samo daju do znanja koliko smo daleko od sredstava koje iziskuje razvoj turističkog potencijala ruralnih krajeva.

Poslednji trzaj

Borba za vlasništvo nad obradivim zemljištem može se smatrati poslednjim trzajem seljaka u borbi za egzistenciju. Nažalost, i dan-danas izostaju ozbiljnije reakcije seoskog stanovništva na ovu temu. To se može objasniti agresivnim merama države prilikom bilo kakvog organizovanja poljoprivrednika, što nije karakteristika samo lokalnih prilika.

Podsećanja radi, 2015. godine u Belgiji je održan veliki protest poljoprivrednika. Nekoliko hiljada traktora blokiralo je ulice Brisela, zbog pada cena mleka i mesa. Iste godine, srpski poljoprivrednici pokušali su da traktorima uđu u Beograd, tražeći povlačenje iz procedure tada novog zakona o poljoprivrednom zemljištu. Međutim, akcijama policije, poljoprivrednici su onemogućeni u svojoj nameri, a njihovi zahtevi nisu ispunjeni.

Neoliberalne politike, koje stavljaju interese kapitala ispred svega, nikako ne mogu dovesti do poboljšanja situacije. Problemi sela su i problemi grada i čitavog društva. Ti problemi su posledica konstantne trke kapitala za većim i bržim profitom, čemu u korist idu prenaseljeni gradovi, kao i povećanje rezervne armije radnika i radnica. Radi bržeg zadovoljenja potreba ovih ljudi i ostvarivanja profita na njima, obradiva zemlja i selo takođe se žrtvuju jednokratnoj i brzoj eksploataciji koja je daleko od održive proizvodnje i opstanka sela. Danas je više nego jasno da je borba za očuvanje sela mora podrazumevati i borbu protiv kapitalizma.

 

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us