Prilozi za novi socijalni i politički identitet sindikata

Prvomajski protest u Beogradu, 2018; Foto: Matija Jovanović / Mašina

Prvomajski protest u Beogradu, 2018; Foto: Matija Jovanović / Mašina

Nastavljamo diskusiju o sindikalnom organizovanju s tekstom Zorana Stojiljkovića, predsednika Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost. 

Kad je o samoproceni sindikata reč, treba umesto logike samoopravdanja, poći od „političke ekonomije sindikata“ i postulata da je sindikat „poslovno uspešan“ samo ako dolazi do veće zaposlenosti i zarada aktuelno zaposlenih, odnosno veće brojnosti i resursa sindikata. Jednostavno, ako nema tih rezultata, nemoguće je očekivati ni rast moći sindikata, ni poverenja u njih.

Ključnu organizacijsku dilemu, čini sindikalni odgovor na strategiju razdvajanja i suprostavljanja zaposlenih i nezaposlenih na koju igra korporativni kapital.

Zaposleni naime traže rast, ili bar održanje vrednosti (sopstvenih) realnih zarada, i po cenu rasta nezaposlenosti (ali naravno ne sopstvene).

Odvajanje interesa sindikata od interesa nezaposlenih radnika ne može ipak da ode predaleko jer vodi gubitku solidarnosti i preti slabljenju organizacijske moći. Naime, i sami se članovi sindikata plaše da bi i oni mogli da izgube posao. Osipanje članstva, vodi dalje u pad prihoda od sindikalnih članarina, kao i padu njihovog sveukupnog uticaja.1

Samo pravovremeni i adekvatni odgovori na tektonske promene u okruženju mogu biti izlaz iz krize poverenja i motivacije za sindikalno delovanje i odgovor na potrebe za njihovim redizajniranjem i novim imidžom i identitetom.

Krizu razumem i tumačim kao nesposobnost da se blagovremeno menja sopstveni organizacijski obrazac i time adekvatno odgovori na višestruke i složene izazove iz okruženja.

Na drugoj strani, samo razvijeno i koherentno jedinstvo finalnih i etapnih ciljeva i njima u novom okruženju primerenih metoda i taktika, uključiv i razvoj širokih socijalnih i političkih koalicija, predstavlja delatnu strategiju.

Istraživanja, kritičke analize, ali i razgovori sa članstvom/ odlazak u narod su način da se odgovori na brojna pitanja poput pitanja razloga rasta nepoverenja u sindikate. Radi li se prevashodno o napuštanju ciljeva i vrednosti, ili o dominantnoj proceni o nemoći i nesamostalnosti i nejedinstvu sindikata?

Dilema je i šta učiniti da se situacija promeni? Je li to izlazak iz samoizolacije i projektna saradnja i, još važnije, zajedničke aktivnosti sa OCD i profesionalnim udruženjima?

Cilj sindikata je da i dalje bude kvalitetni servis za potrebe postojećeg članstva, ali i da, idući u susret promenama, preraste u širi društveni pokret.

Društveni pokreti predstavljaju inovativnu sintezu tri elementa:

  • kampanje kao organizovanog javnog pokušaja upućivanja zahteva nadležnima i javnosti u celini;
  • repertoara različitih političkih formi akcije, kao što su stvaranje udruženja i koalicija, javna sastajanja, svečane ceremonije, javne demonstracije, prikupljanje peticija, izjave medijima i
  • jačanje sopstvene mreže i resursa.

Izgledi i ishodi: Strategije uvećanja moći sindikata

Varijable koje utiču na uspešnost društvene akcije/kampanje sindikata su: političke šanse koje se odnose na verovatnoću da će aktivizam pokreta dovesti do željene promene i resursi koji mogu biti: materijalni (novac, prostor, publicitet), ljudski (liderstvo, ekspertiza, pristup donosiocima odluka, umrežavanje, volonterski rad, predanost) i društveni (društveni status pokreta, legitimitet).

Naime, u četiri neophodne unutaroorganizacijske pretpostavke delatne strategije spadaju:

  • Efikasna organizacija i demokratski proces odlučivanja u sindikatu;
  • Međusindikalna fer i ravnopravna saradnja;
  • Razvijena socijalna partnerstva i
  • Otvoreni kanali političkog uticaja: uvezanost konfliktnih, lobističkih, pregovaračkih i uže političkih strategija sindikata.

Ne potcenjujući ulogu sve oskudnijih materijalnih resursa osnovnim kriznim (unutarsindikalnim) faktorom smatram krizu motivacije i krizu vođstva. Ako žele više od sopstvenog pukog preživljavanja i role statiste, sindikati moraju otvoriti svoje strukture i hitno raspisati konkurs za liderske pozicije. Treba odmah i krenuti u potragu za ne „večitim“ već situacionim liderima sposobnim da idu ka problemima i da ih rešavaju.

Dodatno, treba preokrenuti tendenciju da paralelno sa opadanjem moći zaposlenih ide i praksa fragmentisanja sindikata. Sem što još nisu šire socijalno umreženi, sindikati su i beskrajno razmrvljeni i usitnjeni i okrenuti nelojalnoj uzajamnoj konkurenciji.

Paralelno sa procesom organizacijskih inovacija i prilagođavanja izmenjenoj prirodi rada, mora ići proces udruživanja na nivou grana i, ako se hoće uzajamna solidarnost, i na nivou nacionalnih i međunarodnih centrala.

Jedinstvena, inovativna programska platforma

Preko potreban sporazum o fer odnosima i saradnji sindikata morao bi uključivati i minimalnu zajedničku platformu.

Zajednički ciljevi za sve sindikate, dodao bih, i za sve dobronamerne su: (1) Dostojanstven – ugovoren, legalan, u svakom pogledu bezbedan i pristojno i na vreme plaćen – rad, (2) zarade i penzije od koji se da živeti i (3) smanjenje već drastičnih društvenih nejednakosti, odnosno (4) otvoren pristup javnim dobrima i uslugama, pre svega kvalitenom zdravstvu i obrazovanju kao put izlaska iz izolacije i siromaštva.

Socijalna pravda, solidarnost i jednakost šansi nisu, međutim, mogući bez alternativne ekonomske i socijalne politike suprostavljene panaceji o sverešavajućoj moći tržišta i logici štednje koja uključuje i štednju na radničkim pravima.

Prvomajski protest 2017; Foto: Ana Vuković / Mašina

Prvomajski protest 2017; Foto: Ana Vuković / Mašina

Akcioni i mobilizacijski prioriteti

U fokus aktivnosti i kampanja sindikata u poslednjih nekoliko godina postavljeni su jednostavno formulisani i gotovo samorazumljivi proioriteti koji imaju i jasan mobilizacijski naboj i potencijal za povezivanje sa drugim demokratskim akterima.

Social rights first (Socijalna prava na prvom mestu) je, primera radi, kampanja koja ima za cilj postavljanje socijalnih prava ispred korporativnih i bankarskih interesa. Kampanja je pokrenuta na poziv Evropske komisije kao deo javne rasprave o „Evropskom stubu socijalnih prava“.

Prioriteti ove kampanje su:

  • Dostojanstven rad i pravednija ekonomija
  • Veće plate i bolji životni standard
  • Zaštita radnika i jača primena postojećih prava
  • Zagarantovana ista zarada za isti posao i zaustavljanje eksploatacije radnika
  • Dobra socijalna zaštita i jake javne službe
  • Nove investicije u poslove i sigurnija zaposlenost
  • Zagarantovana sindikalna prava i poštovanje na radnom mestu

Trade union rights are human rights (Sindikalna prava su i ljudska prava) kampanja-peticija ETUC-a (Evropska konfederacija sindikata), upućena članovima Evropskog parlamenta, u cilju poštovanja i promovisanja prava sindikata, odnosno, njihovo učešće i rad na zakonima i političkim incijativama EU.

Europe needs a pay rise – it is time for our recovery (Evropa treba rast zarada – vreme je za naš oporavak), kampanja čiji je cilj povećanje zarada u EU, uključujući i rešavanje rodnog platnog jaza, neplaćene i loše plaćene poslove za mlade ljude, suviše niske minimalne zarade, kao i neprihvatljive i neopravdane razlike u materijalnom položaju radnika u zemaljama sa niskim i zemljama sa višim zaradama u EU.

Tax justice instead the tax heaven (Pravično oporezivanje umesto poreskih rajeva) je kampanja koja poziva na akciju u vezi sa pitanjima, poput oporezivanja korporacija, čiji cilj je da se izvrši pritisak na poslanike, komesare i/ili ministre iz zemalja članica EU da preduzmu konkretne mere koje treba da obezbede kraj poreskih rajeva i odgovorniji pristup pravednom oporezivanju.

Whistleblowers need eu protection (Uzbunjivači trebaju EU zaštitu): kampanja za proširenje zaštite uzbunjivača, koja je sada na nivou zaštite radnih prava. Nosioci su Eurocardes uz podršku sindikata i oranizacija civilnog društva.

Pominjane kampanje za dostojanstven rad i pristojne zarade u pristojnom, demokratskom društvu, kao i izbori tipa crna i bela lista poslodavaca, pa i državnih funkcionera mogu biti pomoćno simboličko sredstvo urazumljivanja.

Najzad, ništa ne može više pomoći od mobilišuće slike sindikata objedinjenih u pregovorima i/ili protestu. To je i jedini način da i „partneri“ počnu da ih uvažavaju.

Ujedno, participacija i angažman na radnom mestu i participativni model demokratije su izlaz iz populizma, na jednoj i perspektive urušene (post)demokratije, na drugoj strani.

Tekst je skraćena verzija neobjavljenog rada autora.

  1. Majkl Burda i Čarls Viploš, Makroekonomija: evropski udžbenik, 2004. Str. 80-82
Print

Preporučujemo