„BRUKA! DOK VUČIĆ GINE ZA KOSOVO“, ili šta nam mediji usađuju u mozak i kako to rade

Deo naslovne strane lista Informer (17. februar 2017.)

Deo naslovne strane lista Informer (17. februar 2017.)

U tržišnoj trci pobeđuju mediji koji se pokoravaju logici: što dramatičnije, što krvavije. To, međutim, posredstvom odnosa pamćenja i odlučivanja, pogoduje desničarskim politikama.

Da li je u Sjedinjenim Državama opasnije biti policajac ili drvoseča? Da li u Nemačkoj veća opasnost preti od terorističkih napada ili podvrnutih tepiha u dnevnoj sobi i klizavih pločica u kupatilu? Da li su po život Srba opasniji potencijalna „nova Oluja“ na Kosovu ili stršljeni?

I zašto na ova pitanja – za koja je čitaocu odmah jasno da su trik-pitanja i da tačni odgovori nisu prvoloptaški – ogromna većina ljudi odgovara pogrešno?

Odgovor je u heuristici dostupnosti (availability heuristic), koju su sedamdesetih definisali psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski. Po njihovim rečima, osoba može procenjivati „verovatnoću događaja ili frekventnost ponavljanja odmeravajući lakoću s kojom se može izvesti relevantna mentalna operacija prisećanja, konstrukcije ili asocijacije“.1

Prosto rečeno, mozak nam nudi prečicu prizivajući iz sećanja ono što ima veze s temom o kojoj razmišljamo. Ako se lako prisetimo, mislimo da je događaj verovatniji nego što jeste. A to je gotovo uvek put u pogrešne odluke.

Uzmimo prvi gornji primer. Pucnjave, ulične bande, okršaji s mafijom… lako ćete iz sećanja prizvati brojne slike koje ilustruju da je policijski posao opasan po život, slike koje su tamo usadile televizija, novine i filmovi. U Sjedinjenim Državama je, međutim, 2013. stopa smrtnosti na poslu među policajcima bila 11,1 na 100.000 zaposlenih. Dva puta su veće šanse da pogine kamiondžija, deset da strada ribar, a jedanaest da strada drvoseča. To je iz godine u godinu najopasnije zanimanje u SAD.

Ipak, još nikad niste čuli da neki američki političar pokreće veliku kampanju tražeći više novca i bolje uslove rada za drvoseče, zar ne? Niti da je neki birač doneo izbornu odluku u želji da podrži politiku zaštite „naših hrabrih drvoseča“, koji „iz dana u dan rizikuju život“ ne bi li drvna industrija mogla da proizvodi stolice na kojima sedimo?

Plašimo se pogrešnih stvari

Heuristika dostupnosti, uparena s logikom masovnih medija da je vest ono što se (skoro) nikada ne dešava– ne kada pas ujede čoveka, nego kada čovek ujede psa, ili if it bleeds, it leads– otvara neslućeni prostor za svakodnevnu propagandu. To je plodno tlo za desničarenje jer su teme kojima vulgarna desnica profitira u pravilu slikovitije i više newsy. „Najezda izbeglica“, „islamistički terorizam“, „nova Oluja“ lakše se pretaču u slike i urezuju u pamćenje nego strukturna nejednakost, siromaštvo ili poreski marifetluci krupnog kapitala.

Najmoćniju tezu o tome postavio je američki psiholog Dejvid Majers nakon terorističkih napada od 11. septembra 2001. „Kidnapovanje racionalnosti kroz strah od terorista potcrtava hroničnu važnost naučne vesti da se najčešće plašimo pogrešnih stvari“, piše on.

Majersova teorijska pretpostavka: posle kataklizmičnih slika aviona koji uleću u Kule bliznakinje dvadeset odsto Amerikanaca izbegavalo je letenje; ako je polovina njih ipak otišla na put automobilom, onda je poginulo oko 800 ljudi više, jer je drumski saobraćaj toliko rizičniji od vazdušnog. Nemački psiholog Gerd Gigerencer propitao je kasnije Majersovu tezu i našao da je zbilja stradalo 1.500 ljudi više na drumovima. „Dugo posle 11. septembra teroristi su nas i dalje ubijali“, piše Majers i dodaje:

„Plašimo se onoga što spremno čeka u našoj memoriji. Žive, kognitivno dostupne slike – stravična avionska nesreća, masovni pokolj – remete našu procenu rizika. Sledstveno, pamtimo i bojimo se katastrofa (tornada, saobraćajnih nesreća, napada) koje ubijaju ljude dramatično i u gomilama, dok se premalo plašimo pretnji koje odnose živote jedan po jedan.“2

Nevolja je što strahove ne držimo u glavi ili u svoja famozna četiri zida. Oni se pretaču u javne politike suprotne javnom interesu. Majers je tako procenio da SAD troše 500 miliona dolara po smrti u terorističkom napadu – na vojsku, službe, naoružanje – a 10.000 dolara po smrti od raka. Jer, kako je pokazala jedna anketa 2016. godine, 77 odsto Amerikanaca mislilo je da islamisti koji deluju u Siriji i Iraku predstavljaju ni manje ni više nego „ozbiljnu pretnju postojanju ili opstanku Sjedinjenih Država“.

Nije teško uvideti kako čak i prosečno nadareni propagandisti desnice uprežu ove kognitivne i medijske mehanizme. Pravila su prosta: jake slike i gebelsovsko ponavljanje. Koliko je samo puta na stranicama srpskih tabloida najavljen „atentat“ na predsednika Aleksandra Vučića, koliko se nagomilalo „državnih udara“, „zavera“, rade li „ustaše“ i „Šiptari“ išta drugo osim što planiraju „nove Oluje“?

Još je francuski socijalni psiholog Gistav le Bon – inače težak rasista – na prelazu u dvadeseti vek znao da masa misli u slikama, pa se ni ovde ništa ne prepušta mašti čitaoca: naslovi o tobože ugroženom Vučiću ukrašeni su montažama oružja koje mu visi nad glavom, čak i omčom koja ga davi.3

Premda su pretnje izmišljene ili prenaduvane, strahovi koje proizvode su realni, baš kao i njihove posledice. Jednom je bivši ministar policije Dragan Jočić, upitan za svoj kriminalni dosije i obijanje trafika, rekao: „Kako možete da me pitate za trafiku dok gori Hilandar!“ Tom logikom, niko normalan ne pita za ljudska i radnička prava, prosvetni ili zdravstveni sistem dok ne otklonimo hronične pretnje po svetu srpsku zemlju i samog predsednika, našeg prvoborca.

I tu ništa ne menja činjenica da se broj ubijenih predsednika Vučića ili „novih Oluja“ uporno drži na nuli. Zapravo, u Srbiji su od početka godine više života od svih tih udara s naslovnica odneli ujedi stršljenova (2), groznica Zapadnog Nila (11) i male boginje (15).

Da li nam je zapravo baš dobro?

Od jednakog medijsko-mentalnog mehanizma profitira i takozvana nova desnica širom Evrope, čak iako nema iza sebe mejnstrim medije, već su joj oni, makar deklarativno, protivnici. Intenzivno izveštavanje o migrantima, njihovoj religiji i svakom prestupu koji naprave daje rezultate. Tako je u jednoj anketi Ipsosa iz 2014. građanima postavljeno pitanje koliko muslimana, prema njihovoj proceni, živi u zemlji? Francuzi su rekli 31 odsto (zapravo je 8 odsto), Belgijanci 29 (6), Nemci 19 (6), Mađari 7 (0,4) i tako dalje.

Brojni autori su se poslednjih godina sa aspekta heuristike dostupnosti upustili u medijsku kritiku. Ispitujući razloge dolaska Donalda Trampa na vlast, Dejvid Bornstin i Tina Rosenberg za Njujork Tajms pišu da je on profitirao od skoro univerzalnog samopoimanja novinarstva da su „ozbiljne vesti“ zapravo samo vesti o tome „šta ide po zlu“.

„Zašto su mnogi ljudi prihvatili Trampove mračne vizije? Jedan od odgovora je da se tako osećaju zbog vesti. U ovom slučaju nije bitno da li su to levičarske ili desničarske vesti. Gde sa sigurnošću možete svakoga dana naći priče o nasilju, socijalnoj disfunkciji te nekompetenciji i skandalima vlade? Kada ste poslednji put pročitali novinsku priču o sposobnosti vlade? Koje slike iz vesti spremno hrle u misli o Afroamerikancima, Latinosima ili muslimanskim imigrantima? Da li zamišljate ljude sa ambicijama koji uče, doprinose, vode poslove? Ili zamišljate bezakonje, upotrebu droge, disfunkciju?“4

Ima i onih koji misle da nam trebaju vedrije vesti kako bi nam bilo bolje. U debati se sve više probija narativ koji pogoduje vladajućem kapitalističkom poretku, onaj o nezadrživom progresu u koji srljamo iz dana u dan. Stiven Pinker, recimo, autor naučno-popularnih knjiga, kaže da bi novine svakog dana mogle da donesu naslov: „138.000 ljudi juče pobeglo iz siromaštva“. To, naime, pokazuju statistike. Kažu da je danas daleko manje siromašnih, gladnih, nepismenih, da je čak manje i nuklearnih bojevih glava, ratova i zagađenja nego pre recimo tri decenije.

Cinizam teoretičara progresa je u tome što zanemaruju pitanje: kada nam je već bolje nego ikada, zašto je i dalje nedovoljnom broju ljudi dovoljno dobro?

Ili evo, u Pinkerovom maniru alternativnih predloga naslova koje bi baš svakog dana mogli da donesu mediji: „1.500 dece umrlo juče jer nemaju pristup čistoj vodi i običnom sapunu“; „Najbogatiji procenat ljudi poseduje pedeset odsto svetskog bogatstva“, ili „Osamdeset odsto ljudi u Srbiji preživljava s manje od 350 evra mesečno“.5 A onda bi heuristika dostupnosti već odradila svoje.

  1. „Availability: A Heuristic for Judging Frequency and Probability“, Tversky, Kahneman (1973)
  2. We fear the Wrong Things“, David G. Myers
  3. „Igra se na biblijski arhetip – on je David. On je objektivno slabiji, ali je njegova hrabrost tolika da će pobediti sve sile koje su se protiv njega zaverile“, kaže o tome sociolog Jovo Bakić
  4. When Repotage Turns to Cynicism“, Bornstein, Rosenberg
  5. Šta znači „’prosečna zarada’”, ako je većina nema?“, Maja Krek
Print

Preporučujemo