COVID-19 i njegove metafore, II deo

Foto: Marko Risović / Kamerades

Ovaj tekst u kolažnoj formi, koji objavljujemo u dva dela kolektivni je pokušaj promišljanja istorijskog trenutka u kojem smo se našli, promišljanja van ustaljenih i dobro poznatih pogleda na datu situaciju.

Virus je stvaran. On oštećuje i ubija tela nas i ljudi koje volimo, za kojima patimo, sa kojima smo samo pili kafe ili ne možemo očima da ih vidimo. Zbog svesti o virusu sve četiri u ovom trenutku sedimo u kući. Ali to ne znači da je virus preuzeo našu kompletnu stvarnost, da se pored virusa, iako izgleda da je ceo svet stao, ne odvijaju društveni i politički tokovi. Baš zato, i moguće i potrebno je misliti izvan ili-ili pozicija, izvan dihotomije u kojoj su sa jedne strane povinovanje zahtevima države i struke, a sa druge teorije zavere i nesmotrenost.

Politička imaginacija udara o vrata stana

Danas je bura donela sneg. Gledam kroz prozor, pišem ovo, pijem kafu i spremam se za svoju dnevnu rutinu u uslovima izolacije i smanjenog kretanja – 15 minuta vežbanja posle 15 sati gladovanja. Uradiću vežbe, ješću i besomučno proveravati vesti, dok ne dođe vreme za spremanje ručka. Rutina izolacije nekad može da se predstavi kao rad na sebi; ko može da priušti rutinu izolacije srećan je čovek u ovim mračnim vremenima.

Pre dva dana smo se probudile sa vestima o zemljotresu u Zagrebu. Posle opsesivnog gledanja vesti, kada se raščistio dim i šut, ostali su da stoje socijalistički neboderi, trijumfi modernizma, visoki divovi i divovice u parkovima. Oko njih je zeleno. Tišina i ptice, a oni stoje, i svedoče da je moglo i drugačije; da bi možda sve bilo drugačije da se verovalo u javni sektor, da komunizam nije pretrpeo istorijski poraz, da se naša zemlja nije raspala u krvi i da se nikada nismo saživeli  sa tranzicionom arhitekturom, promenjenim slikama glavnih gradova i folklornim desničarenjem kao kolektivnim svetonazorom.

Ovo je naravno moj tok svesti, od socijalističkih solitera do nepodnošljive današnjice pune straha, zazora od bolesti, i svojevoljnog odustajanja od svih privilegija koje smo do juče lagodno uživali. U ovom toku svesti, soliteri su metonimija za sigurnost, visoke standarde i socijalnu državu, tihi svedoci nečega što je bilo, naspram sadašnjeg trenutka nevidljivih i nepredvidivih katastrofa.

Soliteri i starci – oni još mogu da svedoče o ostacima propagande modernizma, socijalne države i društvene pravde. Soliteri su odavno viđeni kao spavaonice, geta, promašeno arhitektonsko razmišljanje. Starce danas zaključavamo u te iste solitere ili druge stambene jedinice, pod pretpostavkom da je to za njihovo dobro. Država ih je kolektivno, jednim potezom, potrpala u kućne zatvore, samo kao finalnu instancu rata protiv staraca koji se vodi već duže vreme, u kom im se oduzima pravo na sećanje, u kom im se iskustvo degradira, u kom su oni nedovoljno produktivni za eksploatatorske zahteve naše svakodnevice.

A kako je samo bilo lako to napraviti! Kako je samo bilo lako, u dva poteza, aktivirati represivni sustav, ograničiti kretanje, promovisati cinkarenje i špijunažu, i sve što ide uz to. Ispostavilo se tačnim ono što anarhisti već dugo neumorno ponavljaju – da je policijska država svuda. Valjda nije isto kad se to događa izbeglicama, po granicama, otvorenom moru, šumama i budžacima, i kada se desi nama, u glavnim gradovima, stanovima sa centralnim grejanjem, regulisanim zdravstvenim itd. Strah u ovom slučaju ispada najbolji koalicioni partner državnog aparata, njegovog represivnog dela.

Strah zatvara i horizont rasuđivanja i maštu, i fokusira samo na jedan trag, na težnju za preživljavanjem. A svi hoćemo da preživimo. Ako već znamo da imamo urušene zdravstvene sisteme, vlasti kojima će profit uvek biti prioritet, raspadnutu socijalnu državu, i da nas, kako je lepo jednom definisala moja majka, jedna do dve plate dele od kontejnera – onda daj šta daš. Strah će nas disciplinovati i dati argument represivnom aparatu da je bio u pravu, da je katastrofa zaustavljena, i da je stanovništvo na kraju spašeno. Ili što kaže naš narod – na ljutu ranu ide ljuta trava.

Represivni aparat tako će postati spasilac neodgovornih pojedinaca, nakon što nas je prvobitno ubedio da je odgovornost isključivo i samo individualna. Valjda to i nije bilo toliko teško, nakon decenija liberalne propagande da je svako kovač svoje sreće i odgovoran za svoje uspehe ili neuspehe, da je američki san moguć i da ćemo ako smo dovoljno vredni i radni nesumnjivo uspeti. To je narativ slep za klasne razlike, za strukturalni rasizam, za seksualno nasilje i njegove posledice. To je isti narativ koji nas npr. ubeđuje da ako bi svi prestali da jedemo meso ili počeli da recikliramo, da bi mogli da preokrenemo klimatske promene; dakle narativ koji skida odgovornost sa onih koji zaista imaju moć i novac, narativ koji besomučno laže.

Kada se jednog dana epidemija stavi pod kontrolu, vladajuće elite imaće najbolji dokaz da su bili u pravu. Većina nas će tako preživeti i ovaj virus, žalićemo umrle, znaćemo tačnu statistiku. Iza velike priče o borbi protiv virusa i pripadajućih mu statistika, ostaće nevidljive brojke umrlih u ovim i narednim mesecima od gladi, recesije, preopterećenog zdravstvenog sustava, nasilja u porodici i tako dalje.

Zapadnoevropski Grad – svojevrstan organizam zasnovan na beskonačnom preplitanju ljudi, mašina i zgrada, ta jedinica modernosti i napretka, simbol progresa i čega sve još ne, sada više nego ikada pre u našim životima (ne računajući ratne opsade) izaziva teskobu, deli nas na mikrojedinice zatvorene u stanovima, zavisne od interneta i internetske iluzije da nešto možemo da uradimo ili da promišljamo ovu situaciju.

Naši gradovi i društva, sada u doba virusa, toliko su potopljeni u partikularnosti i otuđenosti da su na internet mimovima sa Hoperove slike „Noćne ptice“ izbrisani čak i ljudi, a glavni junak postao je prazan kafić, kao simbol propasti malog preduzetništva.

Svaki putnik je potencijalna pretnja. Svaki šetač je pretnja. Svako korišćenje javnog prostora, svaki izlazak iz kuće, svako potapanje u hladno more zimi (ovde odakle pišem) istovremeno se oseća i kao kršenje pravila i kao pretnja po zdravlje. To je, priznaćete, nezgodna veza. A naše kuće, naši privilegovani zatvori – ko ih ima – postale su jedina mesta sigurnosti, mesta gde smo poslušni i možemo da živimo srednjeklasne snove: učimo jezike, slušamo podkaste, gledamo serije, skrolamo vesti i na kraju se podavimo u distopiji hrane. Svako moje promišljanje budućnosti ne postoji bez kolektivnosti.

Danas je to tačka u kojoj moja politička imaginacija udara o vrata stana koja se ne usuđujem da otvorim. Za svakog poštenog vlastodršca, svet kontrolisanih i zatvorenih ljudi može biti samo san snova. Problem je, što iz ove perspektive, ni moja mašta ne može da zamisli bolji svet, a da su ljudi i dalje u njemu.

Foto: Marko Risović / Kamerades

Zdrav razum ili pronađi vuka

Živimo u kapitalizmu. Njegova moć se čini neizbežnom. Istim takvim se činilo i božansko pravo kraljeva.

Ursula le Guin, govor na 65. Nacionalnoj dodeli književnih nagrada

Zaboravili smo da izbacimo smeće i otišli smo na put. Po povratku shvatamo da su stvari i bez nas išle svojim tokom. Dok smo mi bili odsutni, ne samo što se stvorio jedan novi eko-sistem, već se zapravo, dogodilo nemoguće. Ako je naša svakodnevica bila uslovljena određenim brojem tačaka između kojih smo se kretali, ka kojima smo stremili, po kojima smo organizovali živote i planirali godine, sad se taj sustav raspao, opustio, odmrsio, zamrsio gde ne treba. To je naravno slučaj za određeni broj privilegovanih, koji imaju redovan posao, plaćene račune i rešene stambene situacije. Sad je, ipak, i najtvrdoglavijim neoliberalinim ekonomistima jasno da ništa neće biti kao pre.

Kako ćemo to prihvatiti i kako ćemo se ponašati tokom pandemije, oblikovaće život nakon korona virusa, ili makar način na koji ćemo organizovati društvo i život, između i tokom ponovnih izbijanja pandemije, koji su sigurni dok god se ne pronađe lek za ovo oboljenje. A taj dan će doći, sunčan ili kišan, u svakom slučaju, sasvim običan, kao što je već došao i dan kada su gotovo sve države zatvorile granice i time nas, potencijalne nosioce virusa, makrirale kao kolateralnu štetu, neodgovornu decu i zle starce.

Kako će ta budućnost izgledati zavisi u velikoj meri od toga, kako se danas nosimo sa činjenicom da smo odgovorni jedni za druge i da potpuno delegiranje te odgovornosti na vlast i vojsku ne može biti dugotrajno rešenje. Zapravo može – ali to nije budućnost koja će ići u korist većini, već samo malom broju već privilegovanih i bogatih. Banalizacija situacije i svođenje na jasna pravila koja nam dolaze odozgo, možda deluje umirujuće na određeni broj ljudi, ali nosi sa sobom ogromne posledice.

Solidarnost nije samo ostajanje kući. Solidarnost je i razumevanje kompleksnosti ove situacije, njenog obima i efekta koji će imati po život u budućnosti – ukoliko naravno želimo da ostanemo na ovoj planeti.

Ali, u ovom trenutku znamo samo da neprijatelj ne mora biti simptomatičan, iz čega sledi, da je neprijatelj svuda. Zbog toga oni najugroženiji, za koje se ova bitka bije, šetaju noću, praznim ulicama, kao vampiri, vukodlaci i ostala mitska bića, pod okriljem zdravog razuma i solidarnosti.

Panika zdravog razuma, kao i samo pozivanje na zdrav razum, su neki od načina, kontraproduktivnih i opasnih, kojim se ovaj proces prihvatanja situacije samo prividno rešava. Kao što Sascha Lobo piše, ta panika nema baš nikakve veze sa merama predostrožnosti i suzbijanjem širenja virusa. Ona je uslovljena strahom i neznanjem, kao i predispozicijom privilegovanih individua da druge ljude obeleže kao nerazumne, neodgovorne, bezobrazne, starkelje, idiote, sebičnjakoviće, itd.

Šok usled pada sistema preko noći (iako je on zapravo oduvek bio u samoubilačnoj misiji) proizveo je masu uspaničenih građana koji sa zalihama toalet papira i Asepsola posmatraju sa prezirom, iz svojih stanova, sve one koji su se u prvim danima pandemije usudili da izađu u park, odu u kafić ili čak izađu da trče. Ta panika se zasniva na pretpostavci da svi ti ljudi raspolažu istim informacijama, kao i da te informacije, mogu proizvesti samo jednu vrstu reakcije – reakciju identičnu njihovoj. U slučaju kada ta identična reakcija izostane, može se pretpostaviti da je svim tim ljudima cilj da ,,razumnima’’ kad-tad zauzmu respirator, pa ih stoga treba što pre obavezati na odricanje od zdravstvenih usluga, državljanstva i generalno, svih građanskih sloboda i prava.

Takvi pozivi na linč su ne samo kontraproduktivni, već stvaraju atmosferu koja može rezultirati samo jačanjem represivnih mera, koja ova vlada i vlade ostalih država Evrope već sprovode. Tom logikom, svi koji su se šetali a nisu morali, trebalo bi da budu likvidirani kada se razbole. Svi koji su bili otpušteni u Austriji i Nemačkoj, a zatim zaglavljeni po 12 sati na prepunim granicama, su potencijalne kliconoše koje dolaze da nas ubiju. Svi koji su šetali pse za vreme policijskog časa su neodgovorni građani iz čijih privatnih budžeta treba platiti već ukinutu socijalnu pomoć. Svi migranti su opasni, jer ne žive u higijenskim uslovima, stoga ih treba smestiti u kampove i osigurati vojskom.

Pozivanje na zdrav razum, ili razum kao takav, je sve nego razumno – radi se o bazičnoj strategiji preživljavanja: konformizmu; radi se o proizvodnji egzistencijalnog straha i straha od gubljenja privilegija, u situaciji u kojoj je jasno da će do toga kad-tad doći. Mere koje donosi vlast postaju jedini orijentir u tom novom, stranom i opasnom svetu, jedina nada da će se njihov život odvijati po pravilima, koja od juče više ne važe. Njihov panični konformizam je pokušaj da se uspostavi kontinuitet sa onim što je već izgubljeno – a to je pre svega, obećanje budućnosti.

Radi se dakle o onome što Foucault naziva procesom normalizacije:

Umeće kažnjavanja, u disciplinarnom režimu moći, nema za cilj da izazove pokajanje, ili samo čistu represiju. Ono pokreće nekoliko operacija, a prva je poređenje postupaka individue sa celinom – koja je prostor diferencijacije i princip pravila koje se sledi. Kažnjavanje uvodi diferencijaciju između individua, koje se razlikuju po tome u kojoj meri su u stanju da slede pravila, ili da im se prilagode. Na taj način se uvodi i hijerarhizacija, po kojoj se vrednuju njihove sposobnosti, njihov položaj u sistemu, kao i njihova priroda. Na taj način se uvodi i vrednost individue, prema kojoj se određuje i do koje more će morati da žrtvuje sopstveni konformizam. Poslednjom, petom operacijom, kažnjavanje određuje i samu granicu različitosti u odnosu na sve prethodno utvrđene razlike: krajnju liniju razgraničavanja od abnormalnosti. Ukratko, sankcionisanjem ponašanja koje odstupa od pravila, ono se normalizuje.

Tako se dogodilo da gotovo preko noći određeni broj ljudi prihvati da je jedino smisleno u ovoj situaciji prekinuti sa svim aspektima života i potpuno se izolovati od spoljnog sveta. Zdravstvo se ne raspada samo u Srbiji, već i u zemljama kasnog kapitalizma, a s obzirom na to da ova vlada ne poseduje ni infrastrukturu ni novčana sredstava da testira sve koji bi mogli biti zaraženi, lako je izvesti zaključak da nam je srednjovekovna metoda izolacije (primenjivana kao jedina efikasna u suzbijanju tri pandemije kuge) najbolje šansa.

Izvesno je da ćemo ostati u karantinima, a naredni dani i meseci će pokazati koliko su te mere bile efikasne.  U toku rada na ovom tekstu, u procesu je pripremanje improvizovane bolnice na beogradskom Sajmu, u kojoj će biti smešteno oko 3000 lakših bolesnika, a vlada najavljuje i ,,masovna testiranja’’ svih ljudi koji pokazuju simptome infekcije korona virusom.

To ne znači da u nekom boljem sistemu, međunarodnom, državnom i zdravstvnom, ne bi bilo drugačijeg i humanijeg rešenja za ovaj problem. Činjenica da se vraćamo na srednjovekovne tehnike ne govori samo o tome da metodološki nismo izašli iz tog perioda, već i da postoji spremnost nacionalnih država za uvođenjem radikalnih mera, jer nam one, stroge i teške, daju privid efikasnosti.

Militarizovanje osećanja neizvesnosti i straha nam ne pomaže da se izborimo sa očiglednim problemima ovog sistema, iako sa njegovim metodama moramo proći kroz ovaj prvi talas pandemije. To ipak ne znači da drugi sistemi nisu mogući – naprotiv, to pokazuje da je jedan novi ekonomski i politički sistem, koji će se bazirati na principima socijalne države, neophodan i da je njegovo uvođenje daleko od fikcije.

Na kraju dana, u ruinama ovog sistema, nećemo imati ni jedan drugi izbor, nego da poštujemo, podržimo i prihvatimo činjenicu da su naša prekarnost, ranjivost i potreba da živimo zajedno i u kontaktu sa drugima, jedino što nas čeka sa druge strane ovog horora, zajedno sa svim neprijateljima, strancima, bludnim povratnicima, kliconošama, penzionerima i ostalim mitskim bićima.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE