Svako u svoja četiri zida tokom epidemije

Foto: Marko Risović / Kamerades

Prvu četvrtinu 2020. godine, u najboljem slučaju, zapamtićemo po ostajanju kod kuće. Ovaj apel čujemo svakog dana od vlasti, opozicije, struke, medija, poznatih ličnosti i naših prijatelja, poznanika i najbližih. Onda kada imamo zakonsko pravo da se krećemo, to treba da činimo što manje (samo kada je nužno), a u Srbiji imamo i policijski čas koji varira od 12 do 60 sati u cugu.

Ove drastične mere su tu da bi nas zaštitile, kaže struka. Drugi kažu da su mere overkill i da nije potrebno zatvarati narod u kućni pritvor tako dugo, ili uopšte, već je dovoljno zabraniti susretanje ljudi. Ali oni koji su doneli odluke navode da su morali tako da postupe jer je „narod neposlušan“.

Dakle, trenutna situacija je da imamo one koji prosto ne mogu da ostanu kod kuće. Ne plaše se virusa i ne vide razlog da prestanu sa svakodnevnim aktivnostima koje uključuju okupljanja većeg broja ljudi i intenzivno druženje. Ovo je, svakako, manjina koja donosiocima odluka pruža određenu vrstu izgovora. S druge strane, većina ljudi se plaši da napusti četiri zida, strepi od nabavke koja nužno uključuje neki kontak s drugima i ostaje kod kuće sa i bez policijskog časa. Tako smo postali svedoci vladavine panike i straha – kod nekih je to prozrokovano pandemijom, a kod drugih policijskim časom.

Strah je još veći ako uzmemo u obzir i ponašanje donosioca odluka na konferencijama, njihov način obraćanja i naglu promena stavova o novonastaloj situaciji. Takođe, tu su i dobre, stare, teorije zavera koje ni u ovim trenucima ne prestaju da se gomilaju.

Svi naši strahovi

U svakom slučaju, kao i uvek, različite ljude muče različite stvari, ali danas možemo da pronađemo jednu nit koja spaja sve ove grupe – strah. Ipak, ova pojava nije novost. Osvrnimo se samo na početak 2020. godine, onda kada još nismo imali slučajeve zaraženih od virusa Covid-19, pa ni vanredno stanje.

Tokom februara Beogradom su harale takozvane Narodne patrole. Grupa ljudi sa antimigrantskim uverenjima šetala je Beogradom predstavljajući se kao Policija. Oni su presretali migrante i uvodili im mere zabrane koje u mnogome podsećaju na mere koje sad moramo poštovati kako bismo sprečili nagli skok obolelih od virusa. Migrantima su zabranjivali kretanje između 22h i 6h, a ni van tog vremena nisu smeli da se kreću u grupama od više od tri osobe. Donosioci odluka, koji tvrde da su izbeglice dobrodošle u našu državu i da činimo sve da im pomognemo, tada nisu reagovali.

Tokom istog meseca sličan scenario odigrao se i u Leskovcu, ali ne prema migrantima. Na društvenim mrežama nekolicina pojedinaca se šalila o održavanju gej parade u Leskovcu. Iako tog dana na trgu nije bilo boraca za prava lgbtq+ populacije, parada nije izostala. Grupa ljudi sa sličnim uverenjima kao i njihovi saborci iz prethodnog primera iz Beograda, paradirala je gradom i slala poruke pripadnicima lgbtq+ populacije da oni „gradom neće šetati“. Donosioci odluka, koji tvrde da se zalažu za prava pripadnika lgbtq+ populacije, ni tada nisu reagovali.

Spisak ovakvih događaja u poslednje vreme je sve duži. Povod i načini zastrašivanja se menjaju u zavisnosti od situacije, ali grupe koje ostaju na meti se ponavljaju – migranti, romi, pripadnici lgbtq+ populacije, i mnogi drugi.

Foto: Nemanja Jovanović / Kamerades

Svi oni već godinama u nazad ostaju kod kuće. Ulicom se kreću samo kada je to nužno i uz dozu straha za sopstveni život. Nije bilo virusa koji ih je mogao napasti, već drugih ljudi na čije nasilje donosioci odluka ne reaguju. Nije bilo ni naredbe o zabrani kretanja, barem ne od donosioca odluka. Njima je vladao strah za sopstveni život, a oni koji su izašli napolje morali su da se kriju od raznoraznih patrola. Baš kao i svi građani i građanke danas.

Čini se da građani i građanke nisu činili dovoljno da bi zaštitili ove ljude tada. Da je više nas bilo svesno kroz šta određeni pojedinci svakodnevno prolaze, ovakvi događaji se ne bi gomilali, već bi polako jenjavali. Ali nikako da krenu da jenjavaju.

Sada se može reći da imamo neku slutnju o tome kroz šta pojedinci prolaze i kako izgleda njihovo redovno stanje, a naše vanredno. Hoćemo li posle pandemije učiniti nešto da i oni izađu napolje? Ili će i posle ovoga nastaviti da ostaju kod kuće?

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE