Kultura ne sme da stane, ali kako će se umetnici za to vreme prehraniti?

Poziv na otvoreni trening i radionicu koreografa i umetnika Thiago Granata iz Brazila, Stanica Servis za savremeni ples, 2019. Foto: Sandro Amaral

Mnoge države i gradovi širom Evrope i regiona ubrzano donose hitne mere pomoći kako bi se zaustavilo rapidno pogoršanje radnih uslova u sektoru kulture. U tome prednjači Berlin, koji je još krajem marta izdvojio 500 miliona evra hitne pomoći, dok se na konkretne mere nadležnih u Srbiji još uvek čeka.

Nastala kriza ogolila je nesigurne uslove rada i učinila ih očiglednim u svim proizvodnim sferama. Kako smo videli na mnogim primerima, kapitalistička ekonomija i njene vlade situaciju uglavnom rešavaju tako što žrtvuju radnike kako bi svoje profite sačuvale. Kada se uzme u obzir i višedecenijski nemar i nebriga prema javnom zdravstvenom sistemu, koji je sistemski uništavan neoliberalnim politikama i merama štednje, lakše je razumeti i potrebu država za „vanrednim stanjem“ i njihovu unezverenost, jer ne znaju kako da se nose s nastalom krizom.

Dok zemlje kapitalističkog centra i njihova ministarstva kulture već sprovode određene mere pomoći kako bi ublažili poražavajuće posledice po položaj radnika i radnica u sektoru kulture − budući da su svoje angažmane preko noći izgubili − u Srbiji su oni, izgleda, već otpisani. Ipak, uvek se tu radi i o pregovaračkoj moći i pritisku koji umetnici, zajedno i solidarno s drugim radnicima u kulturi, mogu i moraju izvršiti na predstavnike vlasti.

„Biće za sve“

Nakon što je berlinsko udruženje vizuelnih umetnika bbk Berlin sprovelo online anketu o finansijskim posledicama COVID-19 na vizuelne umetnike u Berlinu, pokazalo se da više od polovine umetnika predviđa da će izgubiti više od 75 posto mesečnih prihoda zbog vanredne situacije. Dodatno, više od tri četvrtine ispitanika izrazilo je bojazan da neće biti u mogućnosti da pokrije zakup prostora za april, kao ni druge osnovne troškove, dok će 90 posto nastaviti da se suočava s akutnim finansijskim problemima u narednih nekoliko meseci, ukoliko se vanredna situacija nastavi.

Kako su formalno potpisani ugovori (ili bilo kakvi ugovori) retkost u svetu umetnosti, skoro polovina onih koji su odgovorili na anketu ne može ni da dokaže da je izgubila više od 75 posto prihoda. U analizi ankete se ističe i činjenica da su, u 90 posto postojećih ili planiranih izložbi, rezidencija i drugih umetničkih programa – sada otkazanih – umetnici unapred uložili sopstvena finansijska sredstva u više od polovine ovih projekata.

No, po proglašenju pandemije, lokalna berlinska vlada sastavila je hitan program pomoći koji je ubrzo i objavljen. Iz gradskog budžeta, kako je saopšteno, i u partnerstvu s lokalnom investicionom bankom (Investitionsbank Berlin – IBB) Berlin je ponudio hitnu jednokratnu pomoć od 5.000 evra, pojedinačno, umetnicima, kulturnim radnicima, angažovanima u malim umetničkim organizacijama, samozaposlenima u sektoru kulture, dok je pomoć od 15.000 evra odvojena za mali biznis u istom sektoru.

Prema izveštaju tamošnjeg ministarstva kulture, već je dodeljeno enormnih 500 miliona evra za čitav sektor kreativne industrije, uslužnih delatnosti i malog biznisa. A planira se još. To je potvrdio i Ministar za kulturu grada Berlina, Klaus Lederer (Klaus Lederer), iz partije Levice (Die Linke), na društvenim mrežama napisavši, „Biće za sve“, uz molbu da se ne paniči.

U narednim nedeljama očekuju se i dodatni paketi pomoći na nivou cele Nemačke, ukupno 50 milijardi evra. Savezna ministarka kulture Monika Griters (Monika Grütters) ovako je pojasnila odluku o državnoj pomoći angažovanima u sektoru kulture i medija:

„Sektor kulture naročito je karakteričan po velikom broju samozaposlenih ljudi koji se sada suočavaju s egzistencijalnim problemima.‟

Objasnila je da je savezna vlada „u potpunosti svesna važnosti‟ sektora kreativne industrije, dodajući da „pomoć dolazi brzo i sa što je moguće manje birokratije!‟

Foto: Berufsverband bildender künstler”innen berlin e.V. / Facebook

Ipak, ono što ostaje ispod radara berlinske javnosti jeste još poneki rezultat pomenute ankete profesionalnog udruženja vizuelnih umetnika u Berlinu, koji govori o tome da je više od 90 odsto ispitanika, na pitanje da li, po njihovom mišljenju, ima više smisla primati univerzalni osnovni dohodak od 1000 evra mesečno, u početku ograničen na 6 meseci, umesto najavljenog fonda hitne pomoći za frilensere i mala preduzeća, odgovorilo pozitivno.

Još zanimljivije, na pitanje o tome da li bi bio neophodan moratorijum koji je odredila vlada na plaćanje stanarina za iznajmljivanje privatnih stanova, ali i komercijalnih prostora, čiji su stanodavci korporacije koje se bave nekretninama, da bi se skrpio kraj s krajem uz univerzalni osnovni dohodak od 1000 evra tokom akutne pandemije COVID-19, čak 85 posto je potvrdno odgovorilo.

Stoga nije neobično što neki već postavljaju pitanje da li je zapravo ova finansijska injekcija u kreativni sektor u evropskom „gradu kulture“ zapravo vladina mera prevencije štrajka stanara koji se već najavljivao širom Nemačke i ostatka sveta. Recept dobro oproban u borbi vlasti protiv radničkih borbi i štrajkova. No ipak, ovakva pomoć deluje kao luksuz, naročito kada se gleda iz perspektive zemalja evropske periferije.

Dosta je rezova!

U Holandiji, zemlji s razvijenim kulturnim sektorom, Stalni komitet za obrazovanje, kulturu i nauku zatražio je od ministra kulture da pruži dalje informacije o tome koje mere vlada preduzima, srednjoročno i dugoročno. U svom manifestu objavljenom 31. marta, partije levice u opoziciji, zajedno s umetnicima, pozvale su vladu da uspostavi fond hitne pomoći za sektor kulture. Kako navode, obustavljanje svih programskih aktivnosti ostavilo je posledice na 300 000 ljudi koji rade u kulturnom i kreativnom sektoru. Stoga upozoravaju da će se, ukoliko kabinet ne odgovori odmah na ove zahteve odgovarajućim paketom podrške, „odvijati drama koju ne možemo vratiti unazad“.

I Norveško je Ministarstvo kulture iniciralo program od 30 miliona eura pomoći kako bi se pomoglo kulturnom sektoru. Paralelno su inicirane kampanje umetničkih sindikata kako bi se sprečilo povlačenje budžeta za otkazane programe.

U Britaniji, meki kreativne industrije, frilenseri čine 40 posto celokupne kreativne i kulturne radne snage. Nadležni su obećali da će samostalci u sektoru kulture tokom naredna tri meseca dobiti pravo na 80 posto njihove prosečne mesečne zarade u poslednje tri finansijske godine, ali s maksimalnim iznosom od 2500 funti mesečno. Vlada očekuje da će ovim merama do 95 posto frilensera biti pokriveno u svim oblastima. Ipak, postoji zabrinutost mnogih da bi predloženi proračuni plaćanja mogli da se oduže i na nekoliko nedelja ili meseci pre nego što novac stigne do krajnjih korisnika.

Italija, evropska zemlja koja je, pored Španije, najviše pogođena pandemijom, zakonskom uredbom od 17. marta, pokrenula je program pomoći pod nazivom „Cura Italia‟ kako bi se koliko-toliko sanirala materijalna šteta. Što se tiče kulturnog sektora, određena je podrška od 600 eura za mart mesec za sve frilensere u izvođačkim umetnostima, kao i osnivanje fonda od 130 miliona eura kao pomoć angažovanima u oblasti filma, audio-vizuelnom sektoru i pomenutom izvođačkom. Dodatno, do kraja aprila meseca stopirana su državna potraživanja za njihovo socijalno osiguranje.

U susednoj Hrvatskoj, Platforma za radne uvjete u kulturi i Inicijativa Dosta je rezova! uputile su još 19. marta apel Ministarstvu kulture RH, kojim se zahteva državna intervencija u nizu mera pomoći i podrške samostalnim umetnicima i svim prekarnim kulturnim proizvođačima kako bi se nastala kriza prebrodila.

Ono što je specifično za ovu inicijativu jeste anticipacija buduće krize i progresivni pogled na njeno rešavanje, te isticanje da ovu kriznu situaciju prepoznaju „kao trenutak u kojem se otkriva pravo lice sistema u kojem radimo“. To se očituje konkretnim zahtevima za uslovima rada u kojima umetnici i kulturni radnici mogu živeti od svog rada, u kojima postoji radna i socijalna zaštita, u kojima je zaustavljeno dalje urušavanje javnog finansiranja kulture, dok se paralelno stopira tržišna matrica i logika konkurencije među (društvenim i kulturnim) akterima. Oni, kao hitnu privremenu meru traže uvođenje isplata bazičnih prihoda za sve radnice i radnike u kulturi koji rade u nesigurnim uslovima za vreme trajanja vanrednog stanja, ali i kao meru trajne zaštite kulturne proizvodnje.

Bivajući politički svesni celokupne (kapitalističke) društvene proizvodnje i njenih posledica po društveno tkivo, ovi radnici i radnice u kulturi istovremeno su izrazili solidarnost sa svima koje ova kriza najviše pogađa, ističući slogan:

„Borba za bolje i sigurnije radne uvjete u kulturi nije izolirana, nego je dio šire borbe za socijalna prava svih!“

Godišnja skupština Kooperativa – Regionalna platforma za kulturu, godišnja skupština, kino LUMBARDHI, Prizren, 2019. Foto: Luka Knežević Strika

Za sada, jedina potpora u Hrvatskoj dolazi za oko 1400 samostalnih umetnika, članova Hrvatske zajednice samostalnih umjetnika (HZSU), i to je podeljena u dve kategorije obrazložene u pismu ministrice kulture, u kojem se ističe da se intenzitet umetničkog delovanja meri njihovim (umetnikovim) primanjima. No, videćemo kako će se dalje stvari odvijati, budući da su samostalni umetnici solidarno uzvratili odgovorom da su protiv spolja nametnutih podela, da su svi samostalni umetnici stekli svoj status prema istom kriterijumu, te imaju isti koeficijent za penziono osiguranje.

Slučaj Severne Makedonije pokazuje da se ne radi samo o ekonomskoj moći jedne zemlje, već i o njenoj kulturnoj politici koja se oblikuje u konstantnim pregovorima između zvanične administracije i aktera na sceni. Naime, ubrzo nakon što je podnet zahtev za uvođenje posebnih mera za pomoć vaninstitucionalnoj kulturnoj sceni, Vlada i Ministarstvo kulture Republike Severne Makedonije prihvatili su mere da se svim samostalnim umetnicima dodeli minimalni mesečni dohodak, a trenutno se pregovara da se ista mera primeni i na samozaposlene i/ili honorarno angažovane radnike u kulturi.

Šta su nadležni u Srbiji preduzeli?

Prema aktuelnoj anketi iniciranoj u saradnji kriznog tima formiranog od članica udruženja ULUS, SULUV i NKSS-a, a čije podatke obrađuje Centar za empirijske studije kulture, među umetnicima i kulturnim radnicima koji su u ovom preliminarnom uzorku, njih skoro 70% već je pretrpelo u prvom mesecu vanrednog stanja finansijske gubitke. Za oko 40% anketiranih, sav njihov prihod u ovom periodu biće izgubljen, dok za više od 60% ispitanika, njihove porodice direktno zavise od njihovih prihoda.

Konačno, veliki broj anketiranih izražava veliku zabrinutost u pogledu obezbeđivanja prihoda, dobijanja budućih poslova, poštovanja ugovora od strane drugih i mogućnosti da pokrivaju dnevne troškove ukoliko se situacija ne bude promenila.

Na slikovit način situaciju objašnjava muzičar i slikar Nenad Marić, poznatiji kao Kralj Čačka:

„Poslednji honorar pokušavam da razvučem do debljine niti paukove mreže. Mislim da će mi biti potreban nekakav mikroskop.“

Pitanje koje naravno muči sve njih je – šta su nadležni u Srbiji preduzeli po ovom pitanju?

Zanimljivo je da je analizu nastalog stanja kroz pomenutu anketu uradio upravo nezavisni sektor, iako bismo mogli da se zapitamo zašto to nije mogao da uradi, recimo, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, i to za celu zemlju, pa da je onda te rezultate prosledio dalje, kome treba.

Za razliku od njihovih kolega iz drugih zemalja, naše Ministarstvo kulture se tek probudilo, te vrlo stidljivo konstatuju ono što je još odavno konstatovano:

„S obzirom da oni (umetnici, prim.aut) trenutno nemaju mogućnosti za obavljanje svojih delatnosti i da je pojedinima ugrožena egzistencija, Ministarstvo kulture i informisanja smatra da bi samostalni umetnici trebalo da budu obuhvaćeni određenim vidom državne pomoći, u nekom razumnom i za državu mogućem iznosu.“

I to je ključni sadržaj saopštenja Ministarstva kulture, objavljenog tek 7. aprila, skoro mesec dana nakon uvođenja vanrednog stanja. Naravno, bez pokazane namere da se izrade konkretni koraci, uvedu mere, utvrde mehanizmi pomoći i tako dalje.

Pred zaključenje ovog teksta, stigla je informacija da je Ministarstvo kulture i informisanja juče, 15. aprila, uputilo Vladi Srbije predlog konkretnih mera da samostalnim umetnicima odobri novčanu pomoć u iznosu od po 30.000 dinara mesečno, u naredna tri meseca, koja bi bila uplaćena na račune reprezentativnih udruženja u kulturi radi dalje distribucije samostalnim umetnicima saglasno broju umetnika koji se vode u njihovoj evidenciji.

Pored ove tromosti nadležnih, sledeći problem je pitanje redistribucije budžeta koji je na raspolaganju. Inferiorni kakvi su i u „normalnoj“, a kamoli u kriznoj situaciji, ćutke prepuštaju budžet za kulturu za prenamenu, bez ikakve odgovornosti prema svima onima u sektoru kulture kojima su ukinuta neophodna sredstva za rad i život.

Opravdana je bojazan da će se u ovoj situaciji nastaviti oprobana logika – onima koji već imaju, dati još više, a onima koji nemaju − ništa. O tome smo, slikovito, mogli da čujemo i od „vodećeg‟ epidemiologa. Ali i na primeru raspodele budžeta Grada Beograda. Naime, dok se javni konkurs za umetničke i stručne projekate u kulturi predviđen za 2020. godinu stopira, čime su mnogi kulturni radnici direktno oštećeni, drugi javni (gradski) konkursi se, nesmetano, realizuju.

No, mnogi primeri iz sveta ali i regiona pokazuju da, organizovano i pod pritiskom, može i drugačije. Nikako pojedinačno, svako za sebe, onako kako je isuviše dugo glasila ideologija kreativne klase, bez ikakve moći pregovaranja i borbe.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE