Pad cene nafte. (Bez)vredno crno zlato?

Foto: Plan for Opportunity / Flickr

S dijagrama koji prikazuju kretanje cene nafte ovih dana je „otpalo dno“. Pitanje je koliko će značiti dogovoreno smanjenje proizvodnje, kada su skladišta nafte već sada praktično popunjena. Istovremeno, istorija nas uči da s drastičnim padovima cena crnog zlata, drastično pada i broj radnih mesta.

U ponedeljak je cena sirove nafte dotakla svoj istorijski minimum. U jednom danu srozala se za gotovo 300% – odnosno sa oko 17$ na minus 37.6$ po barelu, koliko je sirova WTI nafta bila (bez)vredna u momentu zatvaranja njujorške berze.

Ako se tome dodaju najave globalne recesije, dá se očekivati da ćemo naredne dane provesti informišući se o ponašanju nafte tokom Velike depresije, energetske krize sedamdesetih i prethodne recesije, 2008. godine, te uzrocima i potencijalnim posledicama aktuelnog pada cene nafte, kako bismo protumačili značenje i ozbiljnost vesti.

Iako se većina medija prepustila dosetkama da biste naftu „sada mogli da kupujete, a da vam za to plate“, na šta je internet preplavila bujica odgovarajućih depresivno-optimističnih mimova, pojedini portali su pokušali da daju nijansiraniju sliku. Tako saznajemo da je proizvod čija se cena u ponedeljak strmoglavila samo jedan od nekoliko tipova sirove nafte: pored West Texas Intermediate (WTI), koji je reper za cene nafte u Americi, postoji, na primer, i evropski Brent, čija cena je u ponedeljak pala manje.

Još preciznije, to što je sa dijagrama cena u jednom danu „otpalo dno“ je delimično bilo uslovljeno tehnikalijama berzanskog poslovanja finansijskim instrumentom koji posreduje u trgovini naftom: takozvanim budućim ugovorima ili fjučersima (futures) za mesec maj. Fjučers ugovori obavezuju kupce da u budućnosti (gle, čuda!) za određenu robu plate unapred ugovoren novac. Trgovci budućim ugovorima, logično, zarađuju ili gube u zavisnosti od uspešnosti procene kretanja cena. Dvadesetprvog aprila, u utorak, je isticao rok za trgovanje majskim fjučersima. Njihovi vlasnici su dan ranije pokušavali da ih se oslobode kao vrućeg krompira.1 U suprotnom, morali bi da preuzmu teksašku (WTI) naftu, koja nema kome da se proda, a više nema gde da se čuva, jer su kapaciteti svih skladišta u okolini – popunjeni.

Ljudi su se obavezivali na kupovinu finansijskih ugovora, a ne cisterni lepljive tekućine. Na kraju su vlasnici majskih fjučersa pristali da plate za to da ih se ratosiljaju, budući da bi ih prevoz i skladištenje mnogo više koštali, objašnjava ruski BBC.

U utorak su stopama majskih krenuli i junski fjučerski za WTI, dok ostali tipovi sirove nafte lagano za njima kaskaju, što za sobom povlači promene u odnosu vrednosti valuta, deonica preduzeća i najave bankrota…

Jer, skladišta „lepljive tekućine“ jesu popunjena i a njena cena već duže u padu.

Cena se, zapravo, sa pauzama, survava od početka godine, to jest izbijanja pandemije koronavirusa, kada je isti WTI vredeo oko 60$ po barelu.

Izvor: World Economic Forum

Osnovni razlog za to je smanjenje globalne potražnje usled restrikcija saobraćaja i privremenog zamiranja industrijske proizvodnje širom sveta. Globalna potražnja je opala za oko 30 miliona barela dnevno, odnosno za 30%, uprkos tome što najveći uvoznik i drugi najveći potrošač na svetu – Kinanije značajno smanjila uvoz.

Usled nemogućnosti prodaje, zauzetost skladišta širom sveta je porasla na oko 75%, ili tri milijarde barela. Ako bi proizvodnja ostala ista, pomenutih 30 miliona barela viška, koji bi morali negde da se uskladište, bi preostale skladišne kapacitete na planeti popunili za oko mesec ili mesec i po dana. Skladišta su, naravno, poskupela; proizvođači nafte u SAD su nedavno počeli da za skladištenje unajmljuju i tankere, a bojazan da će se već u maju ostati bez „magacinskog prostora“ svakako je doprinela padu cena.

Njemu je pogodovao i trgovinski rat koji je donedavno vođen između najvećih proizvođača sirove nafte: SAD, Ruske federacije i Saudijske Arabije, kome vredi posvetiti nekoliko rečenica.

Trgovac naftom je čoveku vuk

Početkom marta su, naime, propali pregovori o novom smanjivanju2 proizvodnje nafte u cilju očuvanja njene tržišne vrednosti, vođeni među zemljama OPEK+ grupe. Rusija je tada objavila da će 1. aprila prekinuti postojeće dogovore o ograničavanju proizvodnje. To je momentalno izazvalo poniranje cena nafte, najveće od 1991. godine (odnosno kraja Zalivskog rata)3 i trgovinski rat između Rusije i Saudijske Arabije, koja je svojim klijentima ponudila velika sniženja.

Jedan od mogućih motiva Saudijaca za zatrpavanje tržišta jeftinom naftom je bila namera da učine nerentabilnom proizvodnju nafte iz naftnih škriljaca, na koju se oslanjaju proizvođači u SAD. Ruska strana na to nije gledala blagonaklono, smatrajući da Saudijska Arabija ipak ima bolje dugoročne izglede od RF u takvom iznurivanju, a da ono u krajnjoj doslednosti neće biti dobro ni za koga. Kako je pre mesec dana komentarisao jedan ruski analitičar: „Moguće je Amerikance istisnuti sa tržišta – ali po koju cenu?” Druga procena slovi da je u pitanju bila pre svega strategija primoravanja Rusije da obnovi pregovore sa OPEK-om. Najveći pobednik je bila Kina, a ostali su „poslovali“ manje-više u duhu ruske poslovice „za inat baki ću skroz smrznuti nos“, iliti domaćeg „da komšiji crkne krava“.

Kad je pad cena početkom aprila postao alarmantan, zemlje OPEK+ su između sebe dogovorile friška ograničenja proizvodnje nafte. Ona bi svetsku proizvodnju trebalo da smanje za njen deseti deo, a samim tim i bar uspore obezvređivanje nafte.

Berze, ipak, na najavu ovih mera nisu dramatično pozitivno reagovale. Analitičari tome nalaze nekoliko razloga. Prvi, tehnički, je u tome što su berze plahe i „ne vole“ promenljive uslove, a OPEK+ je najavio napuštanje pomenutih, i donošenje novih ograničenja (za 2021.) već za jun. Drugi, i suštinski razlog, je u tome što je potrošnja, setimo se, opala za 30%, pa je 10% već sada njena puka i nedovoljna trećina.

Razlog više se krije u tome što u ovoj opasnoj igri nikom nije za verovati. Kako komentariše Sajmon Votkins: „I Saudijska Arabija i Rusija treba da skrešu proizvodnju za oko 2.5 miliona barela dnevno (bpd), ali u odnosu na pretpostavljeni nivo od 11 miliona“. Saudijci, međutim, u dužem periodu nisu zabeležili realnu proizvodnju iznad 10.5 miliona bdp: „Često pominjani ‘pikovi u proizvodnji’ od preko 12 miliona bdp nisu odraz realne proizvodnje“, već su u njih uračunate i rezerve korišćene u trgovanju. RF i SA, dakle, obećavaju da će sopstvenu proizvodnju smanjiti sa nivoa na kom ona, moguće, nikada nije ni bila – ostajući zapravo na dosadašnjem obimu, bez zaustavljanja pogona.

Eksploatacijsko polje prirodnog plina, Vučkovec, Hrvatska; Foto: Silverije / Wikimedia Commons

Koliko god Rusija i Saudijska Arabija škartale adute i folirale izveštaje, stoji i da su OPEK+ od 2016. do nedavno uspevali da obećanim smanjivanjem proizvodnje – ili bar obećanjem smanjivanja – održavaju cene nafte stabilnim. (Toliko o slobodi svetskih tržišta.)

Danas, međutim, cenu ne uspeva da „izvadi” ni to što Kina uprkos pandemiji nastavlja da nabavlja i skladišti naftu bez prekida. Kako piše Oil Price, Kina je ove godine „(D)uplirala tempo popunjavanja strateških i komercijalnih zaliha, koristeći niske cene nafte i donekle podupirući njeno tržite u trenutku sunovrata potražnje“. Po izveštavanju CNN-a, Kina ima plan da do kraja godine oformi rezervu nafte razmera najvećeg skladišta na svetu, 645 miliona barela velikih američkih Strateških rezervi nafte (Strategic Petroleum Reserve). Njeno postojanje bi pozitivno uticalo na energetsku nezavisnost, otpornost na vanredne situacije te pregovaračku poziciju zemlje koja momentalno uvozi 72% potrebne sirove nafte.

Radna mesta 

Koliko god to bilo korisno za Kinu, ovo najverovatnije neće uspeti da istovremeno i stabilizuje cene nafte. Po relevantnim procenama, na to neće značajnije uticati ni „bail-out“ koji za svoje proizvođače sprema SAD, kao ni zaustavljanje pogona koje se već dešava u Kanadi, Venecueli, Iraku, Brazilu, Ekvadoru i SAD.  

Dok izvršni direktori i brokeri brinu za prihode, na kocki su i stotine hiljada radnih mesta širom sveta.

Primera radi, tokom prethodnog perioda nepovoljno niskih cena nafte (2014-2016, nastalog usled trgovinskog rata koji su Saudijci vodili protiv Trampa), zaposlenost Amerikanaca u naftnom sektoru je opala za 30%. Po procenama konsultantske kompanije BW, preko 300 hiljada radnika u energetskom sektoru se već u martu našlo među milionima otpuštenih u SAD.

Upravo to ovu problematiku čini toliko pipavom.

Pojedini analitičari i aktivisti skreću pažnju na to da je pravi momenat da se naftna industrija – oslonac političara poput Trampa, povod za trgovinske i vojne sukobe i dramatični zagađivač (nota bene: polovina ukupne količine plastike na svetu, kojoj više ne mogu da umaknu ni najdublji slojevi okeana, proizvedena je od početka veka) – pusti niz vodu i nafti se nađe ekološka zamena.

Međutim, otvoreno je pitanje šta bi se u međuvremenu radilo sa milionima nezaposlenih (čak i kada bi se nade ekologa i aktivista ostvarile).

Dodatnu zabrinutost izazivaju sličnosti aktuelne krize sa onom iz 1930-ih: jedinim periodom u kom su cene nafte bile ovoliko niske od kada je naftna industrija krenula u svoju ekspanziju.

  1. Kako detaljnije objašnjava ruski BBC, prodavci junskih fjučersa su odbili da ih prodaju vlasnicima majskih, i insistirali na tome da im umesto toga prodaju sirovu teksašku naftu.
  2. OPEK i Rusija od 2016 primenjuju dogovore o ograničavanju proizvodnje u korist očuvanja cene nafte
  3. Ruski zvaničnici su tvrdili da je u pitanju iznuđen potez, odnosno reakcija na politiku Saudjske Arabije. Ponešto iznenađujuće, sa tom ocenom se slaže i bar deo zapadnih medija, koji su dotadašnju politiku Saudijske Arabije komentarisao kao neozbiljnu. Takvu oštru ocenu zasnivaju na tezi da je Saudijska Arabija donedavno već pokušala da protiv SAD vodi trgovinski rat u kakvom je izgubila (i to debelo platila) 2014. godine. U tome su se, navodno, prevarili dvostruko. Sa jedne strane, proizvodnja u SAD nije potpadala uslove ograničenja već dogovorenih između zemalja OPEK-a (a Kina je, podsetimo, sve vreme uvozila). Sa druge, svako sukobljavanje Saudijske Arabije sa SAD se može smatrati farsičnim u svetlu činjenice da je i dalje na snazi ugovor između dve zemlje iz 1945., kojim se SA obavezuje da snabdeva SAD naftom u zamenu za podršku američke vojne sile u održanju vladajuće dinastije.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE