Proletarijat koronavirusa

Isečak iz videa “Raditi za GEOX u 21. veku – Slučaj Srbije”

Nakon što je vanredno stanje u Srbiji ukinuto a mere zaštite ublažene, u Leskovcu i Vranju, a po najnovijim podacima i u Smederevu, došlo je do naglog porasta broja zaraženih koronavirusom.

Kao nova žarišta infekcije navode se četiri fabrike – „Jura“ iz Leskovca, „Dodić“ i „Geoks“ iz Vranja i „Kajzen“ iz Smedereva. Prema podacima od 18. maja, od ukupno 70 novozaraženih u Vranju čak 55 su radnici fabrike nameštaja „Dodić“, dok je u leskovačkom pogonu južnokorejske fabrike kablova „Jura“ kod 93 radnika potvrđeno prisustvo koronavirusa. U turskoj fabrici tekstila „Kajzen“ u Smederevu, u kojoj radi oko 300 radnika i radnica, do 24. maja su potvrđena 23 slučaja zaraženih koronavirusom.

Iako većina opravdano strahuje od novog porasta broja zaraženih, pa i od potencijalnog vraćanja na snagu strogih mera, pitanje je da li je virus jednako opasan za sve ili pak najviše pogađa one koji su iovako pogođeni siromaštvom, eksploatacijom i neadekvatnom pravnom zaštitom.

Prvi slučaj zaraze koronavirusom među radnicima leskovačke „Jure“ registrovan je već početkom aprila, ali ovaj pogon je nastavio da radi uprkos preporukama epidemiologa i protestima radnika koji su zahtevali bolju zaštitu na radu. Dok su predstavnici vlasti i Kriznog štaba kritikovali građane zbog navodnog nepoštovanja mera izolacije, radnici ovih, ali i mnogih drugih fabrika i firmi, bili su prinuđeni da odlaze na posao iako njihovi poslodavci nisu preduzeli neophodne mere zaštite. Ispostavilo se da su šetnja psa ili odlazak sa ukućanima u park manje opasni od uterivanja radnika u pune autobuse i loše obezbeđene fabričke hale. Ipak, lakše je, a i isplativije, svaliti krivicu na navodno neposlušne građane, nego na investitore.

Veliki izjednačitelj ili amplifikator podela?

Od kako je novi koronavirus krenuo da se širi po Evropi i Americi, imali smo prilike u više navrata da čujemo kako smo pred virusom svi jednaki, kako je celo čovečanstvo „na istom brodu“ (ili: svi smo u istom sosu), pa i to da je koronavirus „veliki izjednačitelj“. Međutim, kao što ni formalna jednakost pred zakonom ne čini sve ljude jednako zaštićenima, tako ni činjenica da se svako ljudsko biće potencijalno može zaraziti novim koronavirusom ne briše klasne, rasne, polne i druge razlike koje i te kako utiču na stepen izloženosti rizicima tokom pandemije.

Superbogati privatnim avionima napuštaju urbane sredine i odlaze na svoja izolovana imanja, a NBA igrači, na primer, se testiraju na koronu „preko reda“ iako su asimptomatični. Zatim, imamo one koji ne mogu sebi da priušte izolaciju na prostranim imanjima i koji nisu privilegovani u okviru zdravstvenog sistema, ali imaju mogućnost da se izoluju u svojim kućama i stanovima – mogu da rade od kuće, da uzmu plaćeno odsustvo sa posla, ili im je pak u radnom prostoru obezbeđena potrebna zaštita od virusa.

U trećoj grupi su radnici „Jure“, fabrike „Dodić“, „Geoksa“, „Kajzena“, kao i mnogi drugi radnici čiji poslodavci nisu obezbedili adekvatnu zaštitu na radu. Oni su prinuđeni da rade u nebezbednim uslovima jer im je plata – koju bi izgubili u slučaju da prestanu da dolaze na posao zbog pandemije – neophodna za život. Predstavnici vlasti ove radnike, kao građane i građanke, kritikuju zbog navodnog nepoštovanja mera izolacije, i u isto vreme im onemogućavaju da se adekvatno izoluju, time što žmure na uslove rada u fabrikama i bezbednosti u prevozu radnika i radnica. Ovaj paradoks je ujedno i dobra ilustracija licemernog odnosa vlasti prema radnicima i njihovim pravima.

Dolazimo do toga da virus ne samo da nije veliki izjednačitelj, nego upravo suprotno – u uslovima pandemije, klasne razlike očiglednije su nego ikada. Čemu onda služe narativi koji sugerišu da smo pred virusom svi isti?

Foto: Marko Miletić / Mašina

Proletarijat čovečanstva vs. proletarijat rada

Luj Altiser je pisao o sličnim narativima još 1946. godine, neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata i na samom početku Hladnog rata, u vreme sveprisutne nuklearne pretnje.1 Strah od novog rata i nove upotrebe atomske bombe podstakao je razvoj diskursa o jednakosti svih ljudi pred nuklearnom pretnjom, jednakosti u strahu. Altiser to, po njegovom mišljenju imaginarno, ujedinjeno čovečanstvo naziva proletarijat čovečanstva (proletariat of human condition) ili proletarijat straha. Nasuprot proletarijatu straha stoji proletarijat rada – stvarno postojeća radnička klasa određena društvenim, ekonomskim i istorijskim okolnostima.

Altiser je veoma kritičan prema, u to vreme, preovlađujućem stavu o jednakosti svih ljudi pred nuklearnom pretnjom. On upozorava da je proletarijat čovečanstva samo apstrakcija i mit čiji je cilj da onemogući emancipaciju proletarijata rada. Kako ističe Agon Hamza nadovezujući se na Altiserovu kritiku, pokušaj da se sve društvene klase objedine pojmom proletarijata straha predstavlja „majstorski poduhvat ideološke manipulacije kojom vladajuća klasa nastoji da poništi političku i ekonomsku prirodu proletarijata, pa samim tim i klasne borbe“.2

Sve ovo se može primeniti i na današnju situaciju pandemije. Strah od virusa je realan strah, baš kao što je i strah od atomske bombe realan. Međutim, stav da su svi pred virusom jednako ugroženi pa time i ujedinjeni (u strahu) je ideološki konstrukt. Činjenica da je virus, sam po sebi, slep za klasu, rasu i ostale društvene podele, čini da tvrdnje o ujedinjenosti čovečanstva deluju zdravorazumski. Ove tvrdnje su na banalnom nivou tačne, ali u suštini služe zamagljivanju postojećih društvenih antagonizama i obeshrabrivanju svih borbi koje nisu direktno usmerene na „pobedu nad virusom“.

Post-pandemijski svet

Pandemija COVID-19 pogoršala je već postojeće probleme globalnog kapitalizma. Neki veruju da je malo verovatno da će kapitalizam – bar ovakav kakvog ga znamo – opstati još dugo u post-korona svetu, imajući u vidu da su krizne mere koje države već preduzimaju suprotne logici slobodnog tržišta. Takođe, pandemija može biti šansa za redefinisanje uloge države u ekonomiji i izgradnju novog, inkluzivnijeg i održivijeg globalnog ekonomskog sistema. Međutim, dominantni kurs ekonomske politike nakon finansijske krize 2008. godine (mere štednje, državna pomoć finansijskom sektoru, itd.) daje razlog za strah da će post-pandemijska globalna ekonomija biti neka vrsta kapitalizma na steroidima.

Alenka Zupančič smatra da apokaliptične situacije otvaraju prostor za radikalne promene, ali pod uslovom da, suočeni sa pretnjom totalnog uništenja, shvatimo da možemo izgubiti svet koji još nismo ni stvorili – i počnemo da radimo na izgradnji tog drugačijeg i boljeg sveta.3 Pozicija proletarijata straha u ovakvoj situaciji bi bila panično nastojanje da se goli život odbrani od apokaliptične pretnje. Pozicija proletarijata rada bi bila borba za emancipaciju, odnosno rad na izgradnji drugačijeg društva. U tom smislu, ukoliko želimo društvene i političke promene, treba da odbacimo ideje o ujedinjenosti čovečanstva pred virusom kao ultimativnom pretnjom. Ovo nipošto ne znači da pandemiju i mere zaštite treba ignorisati, nego da u pandemijskim uslovima postojeće borbe i dalje traju.

  1. Althusser, L. (2014) “The International of Decent Feelings”, u: The Spectre of Hegel: Early Writings, London: Verso, str. 1-15.
  2. Hamza, A. (2016) Althusser and Pasolini: Philosophy, Marxism, and Film, London: Palgrave Macmillan, str. 54.
  3. Zupančič, A. (2017-18) “The Apocalypse Is (Still) Disappointing”, u: Journal of the Circle for Lacanian Ideology Critique, Vol. 10 & 11, str. 16-30.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE