Zašto su nam potrebne radničke kulturne institucije

Mobilna jedinica Radničke škola pisanja; Izvor: https://creative-capital.org

Izgradnja jakog radničkog pokreta podrazumeva i stvaranje drugačijih institucija kulture koje će imati dovoljno razvijenu infrastrukturu i praksu da mogu da uključe što veći broj ljudi da kroz umetničku praksu razvijaju i moć imaginacije drugačijeg društva.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.

I ptice na grani znaju da su levici potrebne jače institucije. Podrazumeva se da to znači veće i borbenije sindikate i udruženja stanara – fleksibilne, demokratske i kadre da inspirišu na solidarnost u narodnim levičarskim pobunama, u kojoj god formi one iskrsavale. Međutim, živahan svet levičarskih institucija je svojevremeno predstavljao mnogo više.

Mogla bi se napisati kulturološka istorija levice koja se ne bi bavila samo štrajkovima, pokretima i revolucijama, već i institucijama kulture koje su ih prožimale. Mogao bi se u njoj pomenuti džez kolektiv Underground Musicians Association (Muzičko udruženje Andergraund, umetničko-aktivistička organizacija Radionica studio Vots (Studio Watts Workshop), te Centar Vats Tauer Arts (Watts Towers Arts Center), jer su oni, kako tvrdi istoričar Robin D. G. Keli (Robin D.G Kelley), izreda doprineli razvoju „dinamičnog civilnog društva“ koje je predstavljalo osnovu za Vats pobunu u Los Anđelesu 1965. Mogli biste pripovedati o festivalima, biciklističkim klubovima i piljarama koje je u svojoj ranoj fazi organizovala nemačka Socijaldemokratska partija; pričati o tajnim radničkim filmskim projekcijama koje su održale u životu marksističke diskusije u Argentini dok ju je poznih šezdesetih kontrolisala vojna hunta; ili o Narodnim parkovima i Narodnim kućama na početku delovanja Socijaldemokratske partije u Švedskoj, tim prostorima kulture koji su, rečima autora jednog svežeg članka iz Places Journal-a, „zamornu i pipavu delatnost političkog organizovanja pretvarali u zajednički poduhvat pogodan za istraživanje i osnaživanje novih vrsta solidarnosti“.

Šta bi ovo moglo da znači za današnju levicu? Kao i dobar deo društvenog života, i kultura je sve više zatvorena, počev od atomizovanog sveta strimovane kulturne industrije do privatizacija i osakaćenih budžeta naših muzeja, univerziteta i društvenih centara. Preostaju, ipak, tračci drugačije kulturne sfere, koja na privatizaciju odgovara demokratizacijom i integriše se u život radničke klase.

Jedna od učesnica Radničke škole pisanja čita svoju poeziju

Radionica poezije, iliti: o, radnička klaso moja

Jedan od najboljih primera realne socijalističke kulturne sfere je Radnička škola pisanja (Worker Writers School, WWS), osnovana 2005. godine, koju je vodio pesnik Mark Novak. On ju je nedavno i opisao u knjizi Društvena poetika. WWS je iznikla tokom dvostruke krize – urušavanja radničkog pokreta i neoliberalne privatizacije kulture. Pored toga što mapira sve što je škola preduzela u korist utemeljivanja radikalnog odgovora na takav zastoj, Društvena poetika otkriva krhku i inspirativnu istoriju radikalnih participativnih eksperimenata u kulturi koji bi mogli biti od koristi današnjoj socijalističkoj kulturi.

Sudbina reči „radionica“, tvrdi Novak, razjašnjava dobar deo priče. Ona je isprva označavala skromna mesta za rad radničke klase, da bi u Americi tokom dvadesetog veka počela da gubi „vezu sa životom radničke klase i potencijalima radionica da udome političke aktivnosti“, konotirajući umesto toga elitni proces kulturnog usavršavanja. Radionice na koje smo danas navikli sparuju „astronomski skupe ’radionice’ kreativnog pisanja za studente (i prateći golemi rast studentskih dugova) sa teško potplaćenim dodatnim radom – u korist sve korporativnijih fakulteta i univerziteta“. (Što bi za „industrijski kompleks“ umetničkog obrazovanja rekao Fransis Mulhern, „trgovina snovima je unosna“.)

No, dok su se širili programi kreativnog pisanja koje je finansirala CIA iznikla je i radikalna demokratska kultura. Pisci i pesnici počeli su da „posećuju škole, zatvore, društvene centre, fabrike, sindikalne sale, popravne domove za maloletnike, ustanove za brigu o starijima, bolnice i druge vrste javnog prostora“ u pokušaju da izgrade novu participativnu kulturu radničke klase.

U Sjedinjenim Državama su takve eksperimente u kulturi predstavljale kreativne radionice koje je pesnikinja Džun Džordan (June Jordan) organizovala za mlade Afroamerikance i Portorikance u Njujorku šezdesetih, radionice pesnikinje Sonje Sančez (Sonia Sanchez) u Harlemu sedamdesetih, radikalni pedagoški rad Ejdrijen Rič (Adrienne Rich) u Uličnoj školi Elizabet Kliners (Elizabeth Cleaners Street School) na Menhetnu, talas kurseva kreativnog pisanja koji je nakon pobune u zatvoru Atika zahvatio zatvore širom SAD, te grupa Chicanos Organizados de Rebeldes de Aztlán1 Raula Salinasa (Raúl Salinas), „edukativna grupa u zatvoru Livenvort (Leavenworth Penitentiary) u Kanzasu koja je objavljivala magazin El Aztlán de Leavenworth2 1970. i 1971. godine“. Bivajući eksplicitno, ali ne i svedeno politične, ove radionice su gajile ozbiljan pristup mašti zatvorenika i tamnopute radničke omladine, nudeći im prostor za obrazovanje i razvoj njihovih stvaralačkih svetova.

Novak se najviše ugledao na ove radionice iz SAD kada je počeo da sanja o WWS. One su otvorile kontraistoriju iz čije pozicije je mogao da promišlja novi pokret levičarskih radionica današnjice. Ali, još važnija su za njega bila tri međunarodna uticaja: iz Kenije, Nikaragve i Južne Afrike.

Kenijski pisac Ngugi va Tiongo; Foto: Shawn Miller/Library of Congress / Wikipedia

„Doktorske titule sa Univerziteta Fabrike i Plantaže“

Kenijski pisac Ngugi va Tiongo (Ngũgĩ wa Thiong’o), poznat po svoja dva rana romana, „Ne plači, dete“ i „Pšenično zrno“, živeo je 1976. godine blizu sela Kamiriitu (Kamĩrĩĩthũ), odakle je putovao trideset kilometara na posao šefa departmana za književnost na Univerzitetu u Najrobiju. Jednog jutra je na njegova vrata pokucala meštanka. Ngugi je kasnije pričao da je „odmah prešla na stvar“:

Priča se da si vrlo obrazovan i da pišeš knjige. Zašto ti i tebi slični ne podučite nešto seljane? Ne treba nama sve što znaš; samo deo tvog znanja, i malo vremena. U selu je postojao omladinski centar, objasnila je, ali on se raspadao. Da li bih bio voljan da pomognem? . . . Tako sam se pridružio drugima u nečemu što je kasnije nazvano Društveni obrazovni i kulturni centar Kamiriitu.

Usledilo je eksperimentalno formiranje marksističkog seoskog pozorišta. Članovi Centra, uglavnom seljaci i radnici, od kojih mnogi zaposleni u multinacionalnoj industriji obuće Bata, izgradili su pozorište na otvorenom. Ngugi je napisao scenario za predstavu o kolonijalnoj i neokolonijalnoj istoriji Kenije, Ngaahika Ndeenda (Venčaću se kad ja hoću), a članovi Centra su u okviru društvenih radionica pregledali rukopis i dodali ilustrativne detalje života proletera u neokolonijalizmu. Na kraju su ga odigrali pred pozorištem prepunim meštana i gledalaca koji su „putovali autobusima i taksijem izdaleka da bi došli na predstave“.

Uspeh je bio i preveliki. Mesec dana nakon premijere, vlada Kenije zabranila je predstavu; dva meseca docnije Ngugi se obreo u Strogom zatvoru u Kamitiju. Kada je pušten, Centar je planirao izvođenje nove antiimperijalističke predstave u Narodnom pozorištu u Keniji i Univerzitetu u Najrobiju – umesto toga vlast je zakatančila njegova vrata a otvorenu scenu sravnila sa zemljom.

Vlada je razorila projekat. Ipak, Centar je jedno vreme gajio novu vrstu demokratske kulture, koja je, kako Ngugi piše, spojila „doktore nauka sa Univerziteta u Najrobiju: doktore nauka univerziteta fabrika i plantaža: doktore nauka ulice, koju Maksim Gorki naziva moji univerziteti”.

Slične levičarske radionice u kulturi su stvarane u Nikaragvi, a ubrzo potom i u Južnoj Africi. Pesnik Ernesto Kardenal je kasnih šezdesetih praktikovao radikalnu pedagogiju utemeljenu u teologiju oslobođenja, organizujući rasprave slične radionicama, u okviru kojih je čitao Jevanđelja i o njima diskutovao sa kampesinosima (seljaci, farmeri; prim.prev) na ostrvu Solentiname. Kada je putovao u Kubu nakon revolucije otkrio je književne radionice u svakom kraju zemlje.

Inspirisan time, Kardenal je nakon revolucije Sandinista 1979. prilagodio ideju za potrebe Nikaragve i proširio članstvo radionica tako da pored profesionalnih pesnika obuhvati i radnike i seljake. Jedno vreme su radionice demokratizovale kulturu. Revolucionarna vlada je ustanovila preko 70 nacionalnih radionica i štampala „bezbroj lokalnih izdanja“, oživljavajući svakodnevicu kampesinosa i preuzimajući „kontrolu nad sredstvima proizvodnje kulture“ od buržoazije.

Međutim, čak i u postrevolucionarnoj Nikaragvi je takvo širenje kulture zasmetalo predstavnicima kulturne elite, koji su prezreli Kardenalove talleres de poesía (radionice poezije) kao propagandističke, neprefinjene i sirove. Ova kritika je na kraju osudila program na propast jer je dolazila od levičarske inteligencije. Parafrazirajući kubanskog pisca Fina Garsija Maruza (Fina García Marruz), Kardenal piše da je upravo uspeh radionica uzrokovao toliko nipodaštavanje.

Radni narod Nikaragve je počeo da prisvaja nasleđe „kultivisane“ poezije da bolje izrazi sopstvenu prošlost i sadašnjost kao naroda, dok je [pre toga] taj proces uvek išao obrnutim smerom: „kulturni“ pesnici su prisvajali narodni jezik i poeziju da bolje izraze sopstvenu individualnost.

Novakov omiljeni primer radikalno levičarske radionice u kulturi ostvaren je tokom južnoafričkih borbi protiv aparthajda osamdesetih godina. U doba radikalne demokratizacije i politizacije južnoafričkih sindikata cvetalo je mesto kulture radnika Durbana (Durban Workers Cultural Local, DWCL). Radnici su se samoorganizovali i samostalno odlučivali o toku svoje borbe, a participativni projekti u kulturi su igrali ključnu ulogu u narodnoj pobuni.

Razni mali eksperimenti, poput saradnje istaknutog sindikata Durbana sa mesnom pozorišnom trupom na postavljanju zajedničke predstave u produkciji radnika, su doveli do toga da Kongres sindikata Južne Afrike ohrabri osnivanje prostora kulture povezanih sa sindikatima širom zemlje. Sindikalni događaji su obuhvatali poetske večeri posvećene životu radnika-migranata „nakrcanih po policama/poput robe u ljudskom supermarketu“, ili radnica u trećoj smeni dvostruko opterećenih brigom za decu tokom dana i čišćenjem zgradurina po noći.

Mesto kulture radnika Durbana je upoznalo „hiljade radnika u Natalu“ sa „organskim“ pesnicima, pozorišnim predstavama koje su postavljale zajednice i antologijama radničke poezije, stvarajući paralelni svet samostvorene kulture koja je produbila povezanost i samoorganizaciju južnoafričke radničke klase tokom aparthejda.

Izvođenje predstave “Banja robija” u Domu omladine Beograda; predstava je realizovana u okviru projekta “Od kršenja do stvaranja zakona” koji je organizacija APS ART realizovala u zatvorima u Srbiji uključujući zatvorenike u proces

Prospekt za sadašnjost

Tri opisana projekta su cvetala tokom političkih previranja – u prvim postkolonijalnim danima u Keniji, tokom sandinističke revolucije u Nikaragvi i za vreme delovanja pokreta protiv aparthajda u Južnoj Africi. Novakov pokušaj da oživi levičarske radionice u kulturi 2005. godine nije bio te sreće; Radnička škola pisanja je osnovana u periodu skromnog reorganizovanja levice.

Počevši od poetske radionice sa šoferima (the Teamsters) i Međunarodnim bratstvom radnika elektroindustrije (the International Brotherhood of Electrical Workers, IBEW) Lokal 134 (Local134) u Čikagu, Novakov projekat se prepleo sa onim što je bilo ostalo od krajolika levičarskih institucija, delujući paralelno sa anti-globalističkim pokretom sa namerom da prigrli duh internacionalizma. Održavao je radionice u zabravljenoj Fordovoj fabrici u St. Paulu u Minesoti i dva još aktivna pogona Forda u Južnoj Africi. Želeo je da održi radionice poezije sindikalnim radnicima, „da otvori nove prostore u kojima radnici mogu razviti solidarnost, nove poezije i nove prizore budućnosti izvan ovih gde kapitalizam ruši naše živote i naše snove“. Tek nekoliko sindikata mu je vratilo mejlove.

Kako je levica lagano rasla u narednim godinama, tako je rastao i WWS. Pokret „Okupiraj Volstrit“ dao mu je novi život, a Novak je držao radionice u Panami, Portoriku, Velikoj Britaniji i drugde radeći zajedno sa izbegličkim organizacijama, grupama radnika migranata, organizacijama koje vode beskućnici i raznim sindikatima, od domaćih radničkih sindikata do sindikata taksista i nastavnika.

Cilj škole je ostao isti: da se obnovi levičarska kultura internacionalizma, podstakne samostalna aktivnost globalne radničke klase, unese kultura u „rastuće društvene i radničke pokrete današnjice“, i oblikuju trajno solidarni odnosi između polaznika radionice i njihovih drugova širom sveta – da pomognu radničkoj klasi da se organizuje ne samo „politički i ekonomski“, kako je jednom napisao Antonio Gramši, već i „kulturno“.

Koliko god da je to i dalje težak izazov, Novakova Radnička škola pisanja i participatorna levičarska kulturna istorija kroz koju se WWS definiše, nude vizionarske korake. Na putu koji predstoji je neizvesan broj materijalnih prepreka. Procvat demokratske kulture zavisi od pristupa naroda luksuzu slobodnog vremena; a ipak, u doba vrtoglavih stanarina i stalne nesigurnosti, upravo vreme nam je uskraćeno. „Moramo graditi kuće“, piše Novak, citirajući Amiri Baraka – institucije izvan i unutar kapitalističke svakodnevice iz kojih možemo praktikovati oblikovanje socijalističkog sveta. Te kuće zavise od drugih kuća – sindikata rada i stanovanja, recimo, koji se bore da nas oslobode prekarnosti i vrate nam slobodno vreme – koji, zauzvrat, kako pokazuje Socijalna poetika, zavise od kreativnih solidarnosti kulturnog organizovanja.

Treba nam više od socijalističkih institucija – drugim rečima, treba nam socijalistički ekosistem, iz kog bismo mogli da počnemo da gradimo sasvim nove načine života.

S engleskog prevela Iskra Krstić.

  1. Čikano (šp. Chicano) je termin, pre svega u SAD, za imenovanje Meksikoamerikanaca; Organizacija Čikano-pobunjenika iz Azltana (CORA) prim. prev.
  2. Aztlan – legendarna prapostojbina Acteka prim. prev.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE