Pre deset godina, više objekata je preko noći srušeno u Savamali u noći između 24. i 25. aprila. Policija je odbila da tada odgovori na pozive građana, a nalogodavci su ostali nepoznati. Usledili su masovni protesti. Kako smo tada pisali na Mašini, glavni cilj protesta bio je potpuno zaustavljanje projekta Beograd na vodi, a zatim i ostavke čelinih ljudi grada i policije.
O protestima, razvoju grada i projektu Beograd na vodi razgovaramo sa Ivom Čukić, arhitekticom i osnivačicom Ministarstva prostora i Dobricom Veselinovićem, narodnim poslanikom i članom Zeleno-levog fronta (ZLF).
Dokle dovodi sistem bez odgovornosti, stručnosti i kontrole
Pitali smo Čukić kakva su pre deset godina bila očekivanja od Beograda na vodi i šta on danas predstavlja za grad i njegove stanovnike.
„Kada je reč o Beogradu na vodi, pre deset godina postojala je ozbiljna bojazan da će ovaj projekat postaviti presedan za derogaciju planskih procedura i pravila u korist velikih investicija. Danas vidimo da taj projekat nije samo transformisao fizički prostor obale Save, već je značajno uticao i na šire urbanističke prakse legitimizujući model razvoja koji produbljuje socijalne nejednakosti, podiže cenu stanovanja i sužava prostor za javni interes“, navodi Čukić.
Sagovornica Mašine ističe i da je ono što je počelo kao noćno rućenje, uz vezivanje ljudi i izostanak institucionalne reakcije, otvorilo prostor za normalizaciju praksi u kojima se pravila suspenduju bez posledica.
„Takav kontinuitet bahatosti, neodgovornosti i potiskivanja stručnosti neminovno proizvodi sve veće rizike, ne samo po kvalitet urbanog razvoja, već i po bezbednost i živote ljudi. U tom smislu, tragični događaj urušavanja nadstrešnice u Novom Sadu ne može se posmatrati kao izolovani incident, već kao pokazatelj dokle može da dovede sistem u kojem izostaju odgovornost, stručnost i kontrola“, smatra Čukić.
Za koga se grad menja?
Veselinović kaže da niko ne spori da Beograd treba da se gradi i razvija. Ali u slučaju Beograda na vodi, naš sagovornik dodaje da je od početka pitanje bilo za koga se grad menja, po koju cenu, ko to plaća i ko je od toga zaradio.
„Sada tamo imamo deo grada gde je kvadrat stana nezamisliv za priuštiti za iznajmiti, a kamoli za kupovinu za 99% građana Srbije. Nije normalno da grad i država ulažu milione evra i na tom mestu grade najbolju školu, najbolji vrtić, provlače baš tu liniju metroa dok u gradu nemamo svuda kanalizaciju, nemamo pristojan gradski saobraćaj, dostupno zdravstvo i dok dišemo zagađen vazduh“, smatra Veselinović.
„Moja borba, i borba Zeleno levog fronta je da dobro, dostupno i kvalitetno obrazovanje, škole i vrtići budu u svakom delu Beograda, a ne samo za one koji već imaju sve. Da svi mi možemo da se krećemo i od Padinske skele do Batajnice normalno javnim prevozom, da parkovi i na Karaburmi i na Vidikovcu budu održavani, da nema nasilja na ulicama, da od plate možete da živite pristojno. Naš prioritet nisu braća, kumovi i koruptivni investitori, već svi naši sugrađani, ljudi kao mi, ljudi koje srećemo svaki dan“, navodi Veselinović.
Građani se i dalje bore za pravo na grad
„Deset godina nakon rušenja u Hercegovačkoj ulici, jasno je da se radi o simptomu dubljih strukturalnih problema u načinu na koji se upravlja gradom“, navodi Čukić i dodaje da je tadašnji događaj ogolio obrasce netransparentnog odlučivanja, suspenzije institucija i stavljanja javnog interesa u drugi plan.
„U međuvremenu, urbanističko planiranje u Beogradu dodatno se udaljilo od principa javnosti, participacije i dugoročnog promišljanja razvoja grada. Umesto toga, svedoci smo kontinuiteta investitorski vođenog urbanizma, u kojem se ključne odluke donose kroz ad hoc aranžmane u korist privatnih interesa. U tom smislu, može se reći da građani i dalje vode iste bitke za pravo na grad, za očuvanje javnih prostora i za elementarnu institucionalnu odgovornost“, ističe sagovornica Mašine.
Protesti nakon 2016. godine
Govoreći o protestima započetim 2016. godine, Veselinović ističe da je ponsan što je tada bio među ljudima koji su ustali protiv nepravde i što se taj talas proširio na nekoliko desetina hiljada ljudi.
„Ta borba protiv nepravde i dalje traje, ta nepravda je sve bezočnija i brutalnija, ali je i tada i sada bilo važno suprotstavi joj se“, ističe Veselinović.
Pitali smo našeg sagovornika šta je sve proizašlo iz protesta započetih 2016. godine.
„Ono što je proizašlo iz protesta tada je da smo od male grupe prijatelja uspeli da izgradimo prvo Ne davimo Beograd kao organizaciju, koja je postala dom za sve ljude sa inicijativom i željom da Beograd bude dobar grad za sve, a onda i Zeleno levi front kao političku stranku na nacionalnom nivou, koja se sa istim žarom bori za pravdu i solidarnost i na ulici i u institucijama. Naravno ima i malo sete i žala jer je deset godina prošlo, a SNS je i dalje na vlasti, ali i njihova era je došla do kraja“, navodi Veselinović.
Prema rečima Veselinovića, svaki protest je važan na svoj način i predstavlja vrednost i iskustvo. Naš sagovornik podseća na neke od protesta proteklih deset godina.
„Važno je što se od 2016. do sada svaki protest širio, pa smo posle Savamale imali proteste ,1 od 5 miliona‘, pa proteste zbog lošeg upravljanja tokom Korone, onda je došao Rio Tinto i do tada neviđena mobilizacija građana, onda ,Srbija protiv nasilja‘ kao odgovor na tragediju u Mladenovcu i Ribnikaru, i sada imamo studentski pokret koji je opet prevazišao prethodne proteste i uključio i ujedinio nove društvene grupe u zahtevu da se naše društvo mora promeniti“, ističe sagovornik Mašine.
„Postali smo potpuno zarobljeno društvo“.
Razlika između 2016. godine i današnjice je, smatra Veselinović, u tome što smo „od ,države u pokušaju‘ postali potpuno zarobljeno društvo“.
„Te 2016. smo još uvek imali institucionalne bastione otpora – setite se Rodoljuba Šabića i Saše Jankovića. Čak je i RTS, zahvaljujući ljudima poput Jelene Obućine, u Dnevniku 3 prenosio glas naroda sa protesta. To je danas, iz ove perspektive, potpuno nezamislivo. Od tada do danas, režim je sproveo hirurški precizno uništavanje svake nezavisne poluge vlasti. Kroz beskonačne cikluse vanrednih izbora, SNS je ,mic po mic‘ preuzimao kontrolu nad svakom porom društva – od mesnih zajednica do ustavnih institucija. Ono što sam video u Kuli pre samo nekoliko nedelja na lokalnim izborima je apsolutno alarmantno. To više nije politika, to je upotreba huliganskih grupa i zloupotreba javnih resursa za direktan obračun sa neistomišljenicima. Spirala nasilja je otvorena i, ako budem iskren, plašim se da će biti još gore pre nego što postane bolje“, kaže Veselinović.
„Duh slobode nije ugašen. Naprotiv, što je pritisak veći, to je otpor žilaviji. Mi smo tu, stojimo uz građane i oko toga nema kompromisa. Naša borba traje dok god državu ne vratimo onima kojima ona pripada – njenim građanima“, zaključuje Veselinović.
A.G.A.
