Pre dve godine, prema podacima RZS-a oko 38 posto ljudi u Srbiji je reklo da živi u domaćinstvima koja sebi ne mogu da priušte nedelju dana odmora van kuće, a pre pet godina oko 44 posto.
„Ovi podaci zapravo pokazuju hroničnu ekonomsku nesigurnost većine građana Srbije. Pad sa 44 posto na 36 posto samo zvuči kao napredak, ali u realnosti nam govori da više od trećine stanovništva i dalje nema sredstava za bazične potrebe izvan pukog preživljavanja”, smatra Bojana Tamindžija, koordinatorka programa za radna prava u Centru za politike emancipacije (CPE).
Ona ukazuje da je proračun CPE-a pokazao da bi plata za život u Srbiji za 2024. godinu trebalo da iznosi 150.000 dinara. Iako je, navodi, minimalna zarada u 2026. godini porasla na prosečnih 64.000 dinara, ona i dalje jedva pokriva malo više od 40 posto plate za život iz 2024. godine.
„To je iznos koji je radniku ili radnici i njegovoj porodici realno potreban da pokrije osnovne socijalne i egzistencijalne potrebe, što uključuje i izdvajanje novca za odmor, obrazovanje i društveni život”, navodi Tamindžija.
Dok sve više građana iz godine u godinu navodi da može sebi da priušti odmor van kuće, ne menja se znatno broj onih koji kažu da „teško sastavljaju kraj sa krajem”.
Prošle godine je to reklo oko deset posto građana, a pre pet godina oko 13 posto njih.
Raste broj onih koji kažu da sastavljaju kraj sa krajem sa izvesnim teškoćama – prošle godine je to reklo više od polovine građana Srbije (oko 55 posto), a pre pet godina oko 44 posto.
Broj onih koji kažu da lako ili veoma lako sastavljaju kraj sa krajem je gotovo konstantan. Oko dva-tri posto građana Srbije kaže da to čini lako, a samo oko 0,5 posto stanovnika Srbije kaže da veoma lako sastavlja kraj sa krajem.
Čak 80 posto zaposlenih u Srbiji prima platu koja je niža od iznosa plate za život, podseća Tamindžija i kaže da je to činjenica koja najviše zabrinjava.
Otuda je, navodi, i ne čudi podatak da više od polovine građana sastavlja kraj sa krajem „sa izvesnim teškoćama”, a da oko deset posto njih to čini „veoma teško”.
Statistika o mogućnosti odlaska na odmore ne znači suštinsko poboljšanje životnog standarda
Podatak da sve manje građana navodi da ne može da priušti sedam dana odmora, ne treba tumačiti kao dokaz da je siromaštvo značajno smanjeno, smatra Milica Marinković iz Inicijative A 11.
„Posebno jer u isto vreme više od polovine građana navodi da sve teže mogu da plate mesečne troškove i hranu, dok se udeo onih koji žive u najtežim uslovima gotovo ne menja”, navodi ona.
Da statistika o „mogućnosti odlaska na odmor” ne predstavlja realan rast standarda, smatra i Bojana Tamindžija podsećajući da ogroman procenat društva ne zarađuje dovoljno za dostojanstvenu egzistenciju.
Marinković naglašava da Srbija i dalje nema dovoljno razvijene i efikasne institucionalne mehanizme za borbu protiv siromaštva.
„Novčana socijalna pomoć ostaje nedovoljna da obezbedi dostojanstven život, obuhvat sistema je ograničen, a izostaju sveobuhvatne mere koje bi omogućile ljudima da izađu iz začaranog kruga siromaštva”, kaže Marinković.
Bez ozbiljne i dugoročne strategije usmerene na smanjenje siromaštva i socijalne isključenosti, smatra ona, ovakvi pomaci u pojedinim indikatorima neće značiti suštinsko poboljšanje životnog standarda najugroženijih građana.
Zaduživanje, odloženo plaćanje, uskraćivanje drugih potreba…
Statistički porast broja ljudi koji navodno mogu da priušte odmor nije odraz realnog rasta kupovne moći, već maksimalne prenapregnutosti kućnog budžeta, odnosno rezultat snalaženja i ekstremnih kompromisa koje su porodice prinuđene da prave, smatra Tamindžija iz CPE-a.
Građani se, objašnjava, zadužuju, odriču zdravstvenih potreba ili skraćuju budžeta za hranu tokom godine da bi se porodici obezbedilo nekoliko dana predaha.
Danas su, kaže i to, turistički aranžmani masovno dostupni na 12 ili više mesečnih rata, preko administrativnih zabrana, čekova ili kratkoročnih keš-kredita.
„Građani zapravo finansiraju odmor tako što mesecima nakon povratka otplaćuju taj trošak, što samo produbljuje njihove „izvesne teškoće” u sastavljanju kraja sa krajem tokom ostatka godine”, objašnjava Tamindžija.
Dalje, navodi, statistika ne pravi razliku između luksuznog letovanja i odlaska kod rodbine ili boravka u najjeftinijem privatnom smeštaju.
„Mnogi građani pod „odmorom van kuće” podrazumevaju alternativne i maksimalno redukovane opcije. Pored toga što bi zanimljivo bilo istražiti strukturu godišnjih odmora, bilo bi zanimljivo videti i koja grupa zaposlenih ne može od svog rada da priušti putovanje za odmor čak i uz maksimalna rastezanja porodičnog budžeta”, kaže ona.
Istraživanja CPE-a u tekstilnoj i automobilskoj industriji su, navodi, pokazala da tu rade ljudi koji više od deceniju nisu nigde eputovali i da tek svaki deseti radnik ili radnica može sebi i svojoj porodici da priušti odlazak van mesta boravka u toku odmora.
D.S., A.G.A.
