Univerzitet u Beogradu i prethodnih godina je fluktuirao na Šangajskoj listi, a ovogodišnji plasman između 501. i 600. mesta, isti je kao i 2021. godine.
Kriterijumi za ocenu položaja univerziteta najviše su fokusirani na kvalitet naučnoistraživačkog rada, o čemu je Mašina izveštavala i prethodnih dana.
Dekanka Ekonomskog fakulteta, Žaklina Stojanović, upućuje na činjenicu da vremenom sve više univerziteta u svetu ispunjava kriterijume za rangiranje, a da je sam broj mesta na listi uvek ograničen na 1000.
„U poslednih pet godina sa 2000 broj univerziteta koji ulaze u opseg posmatranja za formiranje Šangajske liste porastao na 2500. Na osnovu navedenog, prvi nesporan zaključak je da univerziteti širom sveta posluju u izuzetno kompetitivnom okruženju, kao i da je za svaki pojedinači univerzitet velika čast da se na osnovu izvršene analize nađe na prestižnoj Šangajskoj listi rangiranih unverziteta.“
Položaj Univerziteta u Beogradu na listi varirao je tokom godina, ali sama činjenica da je univerzitet samo prema kvalitetu publikovanih radova zaposlenih istraživača (nemamo dobitnike Nobelove ili Fildsove nagrade koji inače nose visok ponder u rangiranju univerziteta) svrstan u sam vrh visokoobrazovnih institucija u svetu, veliki je uspeh prema Stojanović.
„Iz regiona, trenutno se na Šangajskoj listi nalaze još samo dva univerziteta – u istoj grupi od 501-600. mesta Univerzitet u Ljubljani i, kao nižerangirani, Univerzitet u Zagrebu. Prave razmere ostvarenog uspeha dobijamo ukoliko analizu proširimo na univerzitete iz Centralne i Istočne Evrope. Prema ostvarenim naučnim rezultatima od Univerziteta u Beogradu bolje su rangirana samo četiri univerziteta iz Češke i Poljske – Čarslov univerzitet iz Praga, Jegelonijanski univerzitet iz Krakova, Varšavski univerzitet i Masarik univerzitet iz Brna,“ navodi dekanka.
U jeku rasprava koje se vode o kvalitetu samog Univerziteta u Beogradu, Stojanović postavlja pitanje da li se zna da u Centralnoj i Istočnoj Evropi postoji ukupno 1034 visokoobrazovnih institucija registrovanih u WHED bazi, a Univerzitet u Beogradu se nalazi na petom mestu, što je prema njoj rezultat koji zaslužuje izuzetne pohvale, nikako kritiku.
Nauka u funkciji razvoja društva, a ne političkog programa
Dekanka svoj fokus usmerava na promene koje mogu dovesti do stvaranja boljeg ambijenta za realizaciju naučnih istraživanja na osnovu kojih bi se ne samo objavljivali relevantni i visokocitirani naučni rezultati, već i poboljšala konkurentska pozicija Srbije na međunarodnm tržištu i obezbedio rast životnog standarda stanovništva.
„Odgovor je sistemskog karaktera i leži u načinu na koji se koncipiraju teme i pozivi za predlaganje projektnih istraživanja u Republici Srbiji,“ navodi ona, „kao i kriterijumima i načinu vrednovanja projektnih predloga, s jedne, i praćenja ostvarenih rezultata finansiranih projektnih istraživanja, s druge strane.“
Stojanović postavlja niz pitanja kojima se osvrće na princip funkcionisanja projektnih poziva i predloga u Republici Srbiji.
Navodi nas da se zapitamo zašto se projektni pozivi u razvijenim zemljama definišu po užim, tačno formulisanim temama (projektnim pozivima) i uvek pokrivaju razvojne izazove koji traže inovativna rešenja u cilju boljeg funkcionisanja privrede i društva. Takođe, ističe da se u inostranstvu projektni pozivi objavljuju godinu dana unapred uz poznate kriterijume za ocenjivanje koji se ne menjaju i gotovo se nikada ne krše postavljeni rokovi i pravila.
Prema Stojanović, u Republici Srbiji neizvesno je da li će rezultati o selektovanim predlozima objavljenog projektnog poziva uopšte biti publikovani (nepoznati su razlozi odlaganja objavljivanja rezultata) i podseća da je Univerzitet više od godinu dana mimo uobičajenih standarda imao uredbodavno ograničenje bavljenja naukom u naučnoobrazovnim institucijama na svega 5 sati nedeljno u okviru 40-časovne radne nedelje
„U javnosti se mogu ne retko naći i razmišljanja da se podizanje naučne izvrsnosti univerziteta može postići po prinicpu „sve se može kupiti i sve je na prodaju”. Iako donose trenutne rezultate, pokušaji poput dovođenja visokocitiranih istraživača, ne mogu uticati na istraživačku izvrsnost u dugom roku ukoliko sistemski izostaje osmišljeno i svrsishodno ulaganje u projektna istraživanja uz adekvatno vrednovanje naučnog rada istraživača u zemlji.“
Zaključak do koga Stojanović dolazi u saglasnosti je sa sa onime na šta upućuje i Čolić iz MASA.
„Da li se može očekivati da rezultati naučnoistraživačkog rada u našoj zemlji budu jednaki kao u zemljama u kojima se neuporedivo više ulaže u nauku? Podaci pokazuju da su u Srbiji, samo u poređenju sa nama bliskim zemljama Centralne i Istočne Evrope, izdvajanja za nauku po stanovniku ili istraživaču značajno manja. Ima još mnogo otvorenih tema koje se tiču unapređenja naučnoistraživačke aktivnosti u Republici Srbiji, a koje zbog svoje važnosti za razvoj čitavog društva ne zaslužuju da budu predmet bilo kakvog političarenja i politikanstva.“
Sistemsko definisanje uslova za nauku kao najznačajnije pitanje
Naučni rad zahteva vreme i posvećenost, te uspeh na listi ne odgovara isključivo prošlogodišnjem radu, već reflektuje dugogodišnje napore istraživača.
„Sve teče, sve se menja, a sistemsko definisanje uslova za razvoj nauke u jednoj zemlji je najznačajnije pitanje koje opredeljuje ne samo uslove za razvoj univerziteta i obrazovanja, već i kvalitet ukupnog privrednog i društvenog razvoja,“ zaključuje Stojanović.
Još jedan podatak na koji upućuje dekanka Ekonomskog fakulteta tiče se brojnosti univerziteta iz Kine na listi koji se povećao proteklih godina: u 2003. godini je svega 14 univerziteta iz Kine ispunjavalo uslov da bude rangirano u prvih 1000, a nakon nešto više od dve decenije skoro četvrtina svih rangiranih univerziteta na ovoj listi je sa afilijacijom iz Kine, od kojih se čak 16 nalazi u prvih 100.
Rešenje koje predlaže dekanka tiče se podizanja kapaciteta naučnoistraživačkih institucija koji se gradi odgovarajućom politikom ulaganja u naučna istraživanja čiji se rezultati očekuju, po pravilu, u dugom roku.
„Razvojni model treba da bude zasnovan na strateškom ulaganju i kontinuiranom povećanju izdavajanja za nauku, istraživanja i inovacije. Nauka je u funkciji razvoja društva (iako su čovečanstvu poznati i suprotni stavovi u vreme mračnog srednjeg veka), a naučnici se po svojoj prirodi nikada ne mogu odreći prava da slobodno, kritički i racionalno preispituju vladajuće, opšteprihvaćene stavove i u najboljoj veri unapređuju saznanja i praksu na opštu dobrobit društva – jer konačno, u znanju moć napretka.“
M.P.
