Fenomen ključnog sagovornika vlade po pitanjima privrede koji nema veze ni sa kakvim demokratskim procedurama, niti sa zakonima, sasvim razumljivo, otvara mnogo pitanja. Neka od njih su veoma bazična: na osnovu čega i zašto se jedna organizacija nalazi u povlašćenoj pozici na najvišem nivou donošenja odluka u Srbiji?
Svaki, pa i krajnje nezainteresovan pratilac dnevnih informacija u Srbiji svedok je pojave raznih udruženja, asocijacija i organizacija koje analiziraju, tumače i daju predloge za rešavanje problema, a čiji se zaključci, bez daljeg udubljivanja, imaju uzeti kao relevantni.
Obični ljudi, radnice i radnici, trebalo bi da budu ta kritička instanca koja daje krajnji sud relevantnosti, ali to nije slučaj pošto bitnost mišljenja ovakvih organizacija za/po život i rad običnih ljudi u Srbiji, zavisi prvenstveno od neoliberalne ideološke obojenosti, kao i od kombinatorike političkih partija na vlasti.
Jedna od takvih organizacija, koja je konstanta na neoliberalnom političkom nebu Srbije, jeste NALED. Predlozi koji dolaze od ove organizacije direktno utiču na odluke onih koji kroje politički i ekonomski okvir nepovoljan za većinu građana.
Ključni sagovornik bez mandata
NALED (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj), kako stoji na zvaničnoj internet stranici, „pozicionirao se kao ključni sagovornik vlade i parlamenta u definisanju regulatornih prioriteta i zakonskih rešenja od značaja za privredu“.
Pitanje je da li se NALED pozicionirao kao lobi grupa, te koji je pravni okvir na osnovu koga zvanično radi već dvanaest godina s vladom i parlamentom, s obzirom na to da Republika Srbija nema zakon o lobiranju. Zakon o lobiranju, a kako se najavljuje baš iz Društva lobista Srbije, uskoro bi trebalo da bude donet, što potvrđuje i nedavno pokretanje javne rasprave povodom Nacrta zakona o lobiranju.
Neoliberalni smer u kome Alijansa koristi uticaj povezanih članova mogao se videti između ostalog i 2014. godine, pre usvajanja novog Zakona o radu, kada su na osnovu istraživanja koje je za njih završio Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), nedvosmisleno stali iza tvrdnje da će s primenom novog Zakona o radu 46% kompanija u Srbiji zaposliti nove radnike, od toga: a) sigurno angažovati nove radnike – 19% i b) moglo bi da se dogodi i kod njih – 27%.
Javnost je bila upoznata isključivo s porukom koja glasi: skoro polovina kompanija zaposliće nove radnike, iako se iz strukture objavljenog podatka vidi da su čak i kompanije uključene u anketu pokazale uzdržanost u pogledu preuzimanja obaveze novog zapošljavanja („moglo bi da se dogodi“).1
Informacija do koje nismo uspeli da dođemo jeste broj kompanija koje su primile nove zaposlene, i to danas, četiri godine posle implementacije novog Zakona o radu.
Broj zaposlenih lica po preduzeću na sajtu Republičkog zavoda za statistiku moguće je videti zaključno s 2015. godinom, jer posle toga ne postoje prikazani podaci. Ako pogledamo podatke za 2015. godinu, vidimo da je broj zaposlenih lica po preduzeću 11,9 u odnosu na 2013. godinu, kada je broj zaposlenih lica po preduzeću 11,6, što predstavlja rast od tri procenta.
S obzirom na to da se iz NALED-ovog obraćanja javnosti dalo zaključiti da će kompanije primiti nove zaposlene odmah po usvajanju novog Zakona o radu, skromni rast iz 2015. godine vodi nas zaključku da je ili/i: a) anketa sprovedena na nekonzistentan način; b) rešenja usvojena kroz novi Zakon o radu nisu dovela do pretpostavljenog rasta uposlenosti.
Opet, na drugom mestu, zajedno sa AmChamom (Američka privredna komora u Srbiji), ustvrdili su, na primer, da će novi Zakon o radu povećati zapošljivost na neodređeno „starijih“ radnika i radnica, tako što bi se kroz novi Zakon o radu otpremine isplaćivale isključivo za vreme provedeno u okviru iste Kompanije, a ne za ukupan radni staž. Da zanemarimo za trenutak diskusije vezane za vremenski period za koji se otpremnine isplaćuju, postavlja se pitanje da li se NALED zalagao da podela radnika i radnica prema godinama starosti, tzv. ejdžizam (predrasude prema starima), bude na isključiv način zaokružena ovim zakonskim rešenjem i na taj način legalizovana.
S verom u poslovanje
Među članovima NALED-a su multinacionalne kompanije, domaće kompanije u vlasništvu tajkuna, banke, advokatske kancelarije, revizorske kuće, IT kompanije, gradovi i opštine, notari, pa i Fakultet političkih nauka kao počasni član od 15.01.2018. godine.
O vezama između aktuelne politike i NALED-a možda bi trebalo navesti samo nekoliko podataka, na primer da je premijerka Ana Brnabić „aktivno učestvovala u radu osnivanja“, a da je ministarki Zorani Mihajlović uručena NALED-ova nagrada „Reformator 2016“.
Kao i tokom prethodnih deset godina, početkom 2018. godine, NALED se obratio Vladi Srbije ključnim tačkama vezano za unapređenje uslova poslovanja, kroz tzv. Sivu knjigu (Preporuke za uklanjanje administrativnih prepreka poslovanju u Srbiji).
Od predloženih rešenja izdvajamo pažnji čitalaca predlog za:
1. Smanjenje poreza i doprinosa na zarade
Predlog rešenja predvideo je smanjivanje stope poreza i doprinosa za zarade za najmanje 30%, kao i smanjenje minimalne osnovice za obračun doprinosa kod zaposlenih na nepuno radno vreme.
Kako u razgovoru za N1 Saša Ranđelović, prodekan za finansije i međunarodnu saradnju Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu tvrdi: „Ta reforma bi trebalo da obuhvati preraspodelu poreskog opterećenja s rada na potrošnju, odnosno da bi fiskalno rasterećenje rada bilo osetnije, bilo bi neophodno, s druge strane, povećati neke druge poreze, kao što su porezi na potrošnju“.
Ako izuzmemo (ne)popularne debate o pravičnosti poreza na potrošnju, s obzirom na argument da bogati ljudi troše manji deo svog dohotka, ostaje pitanje koji bi oblici poreza na potrošnju bili obuhvaćeni predloženim izmenama (porez na dodatu vrednost, porez na promet u maloprodaji ili akcize)? Interesantno je da se naši ekonomski „eksperti“ nikada nisu dosetili rešenja kao što je na primer uvođenje više poreske stope za superbogate.
Zanimljiv je i predlog smanjenja minimalne osnovice za obračun doprinosa kod zaposlenih na nepuno radno vreme. Po važećoj regulativi, zaposleni koji radi nepuno radno vreme ima sva prava iz radnog odnosa srazmerno vremenu provedenom na radu. Da li će se ovom merom potencijalno stimulisati poslodavci da se radnici s punog radnog vremena prebace na nepuno radno vreme?
2. Omogućavanjem da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu zbog ozbiljno narušenih odnosa
Predlog rešenja je predvideo otkaz zaposlenom ako poslodavac oceni da nastavak radnog odnosa nije moguć zbog ozbiljno poremećenih odnosa sa zaposlenim, a kao pozitivne efekte predloženog rešenja navodi se da bi se na ovaj način „izbeglo vođenje dugotrajnih radnih sporova u slučajevima kada je poslodavac spreman da zaposlenom isplati znatniju sumu novca, pa bi se i sudovi rasteretili velikog broja radnih sporova“.
Postavlja se pitanje koji su kriterijumi za ocenu poslodavca da su odnosi na relaciji s radnikom „ozbiljno narušeni“? U Srbiji, zemlji „jeftine radne snage“, kako je svojevremeno glasila reklama na CNN-u, gde se ne znaju tačni procenti nezaposlenosti i gde se prihvata svaki posao – jer, s obzirom na visoku nezaposlenost, ne postoji opcija odbijanja, deluje da predloženo rešenje ide dalje u pravcu zaštite interesa poslodavaca, a ne radnica i radnika.
Interesantno je i objašnjenje da bi na ovaj način radnice i radnici uzeli učešće u reformi pravosuđa, s obzirom na to da bi se potencijalno smanjio broj radnih sporova. U pretpostavljenom scenariju predloženom od NALED-a, otpušteni radnik ili radnica, a na osnovu nejasnih kriterijuma, za „znatniju sumu novca“ (ne kaže se koliku) gubi pravo da pokrene radni spor, dok Ministarstvo pravde dobija manji broj nerešenih radnih sporova i progress komentar u dijalogu sa zvaničnicima Evropske unije.
3. Izjednačenjem cene komunalnih usluga za krajnje korisnike ukidanjem razlike u cenama između različitih kategorija potrošača za istu uslugu
Predlog rešenja predvideo je izmenu „odluke jedinica lokalne samouprave o obavljanju komunalnih usluga krajnjim korisnicima (snabdevanje vodom za piće, prečišćavanje i odvođenje atmosferskih i otpadnih voda, proizvodnja i distribucija toplotne energije, upravljanje komunalnim otpadom, upravljanje javnim parkiralištima, upravljanje pijacama, dimničarske usluge, distribucija prirodnog gasa) tako da se njima u celini ukinu razlike u cenama između različitih kategorija potrošača za istu uslugu“.
Ostalo je nedorečeno na koji način će se izvršiti izjednačavanje cene za istu vrstu usluge, te kako će se izjednačenje cene komunalnih usluga za privredu i građane reflektovati na standard običnih ljudi. Očigledno je da pravna lica za određene vrste usluga, kao što je na primer odnošenje smeća, imaju više nego duplo veće cene, ali postavlja se pitanje da li izjednačavanje cene potencijalno vodi skupljim uslugama za domaćinstva? Da li iza predložene mere stoje nerešena dugovanja lokalnih komunalnih preduzeća, te bi vlada još jednom merom fiskalne konsolidacije teret loših partijskih odluka na upravljačkim pozicijama volela da prebaci na leđa običnih ljudi?
Za neoliberalnu vlast i vlasnike profita od izuzetne je važnosti da se svi konkretni predlozi neoliberalnog ustrojstva izmeste iz fokusa interesovanja običnih ljudi, s obzirom na to da se obični ljudi s predlozima kroz „Sivu knjigu“ upoznaju sporadično i selektivno, tek onoliko da se ne može staviti prigovor (ne)transparentnosti, i to ako neko iz, na primer, Evropske unije (radi ispunjenja forme) postavi pitanje.
Sve i da izuzmemo nedoumice o načinu i okviru uticanja na donošenje zakonskih rešenja, ostaje pitanje zašto je NALED „pozicioniran kao ključni sagovornik vlade i parlamenta“, kad već postoje formalne radne grupe, kao što je ona koju sačinjavaju sindikati, Unija poslodavaca i vlada, i koja bi trebalo da se bavi pitanjima od ekonomsko-socijalnog značaja?
