Ove godine Nobelovu nagradu za književnost dobila je Ani Erno (Annie Ernaux), autorka čiji politički stavovi i teme o kojima piše – odrastanje u radničko-seljačkom okruženju, zabrana abortusa, prestupnički odnosi između starije žene i mlađeg muškarca − omogućavaju da je okarakterišemo kao, u najmanju ruku, subverzivnu pojavu u svetu „visoke kulture“. U prilog tome ide i objašnjenje žirija u kome se kaže da je ova književnica nagrađena zato što u svom delu „ispituje život obeležen snažnim razlikama u pogledu roda, jezika i klase“. Drugim rečima, pitanja ugnjetavanja i klasne borbe u savremenom svetu legitimirana su kao književni mainstream.
Iako žiri u izvodu izdvaja romane „Mesto pod suncem“, „Jedna žena“ i „Godine“, od kojih je, „Jedna žena“ dostupna u hrvatskom prevodu, a „Mesto pod suncem“ u srpskom, interesovanje za Ani Erno raste i zbog filma „Happening“ („Događaj“). Film je snimljen prošle godine po istoimenom romanu iz 2000.
Roman „Događaj“, takođe dostupan samo u hrvatskom prevodu, tematski se nastavlja na događaje o kojima je reč u pomenuta tri romana. To su autorkino odrastanje u provinciji, te smrt oca, a zatim i majke, što je navodi na retroaktivno samopreispitivanje i prisećanje na klasno poreklo. Odlazeći iz rodnog Ruana u Pariz na studije ona priprema svoj ulazak u svet srednje klase. Fakultetsko obrazovanje i prelazak u višu klasu zauvek će je udaljiti od roditelja. No intelektualno stasavanje u dodiru sa levicom šezdesetih godina prošlog veka pomoći će da se taj rascep između sveta autorkinog detinjstva i sveta u kome gradi karijeru profesorke književnosti i književnice artikuliše kao generacijski i klasni jaz.
Politika nagrađivanja: strategija liberalizma u opadanju
Prisećajući se studentskog života i univerzitetskog miljea, u „Događaju“ Erno piše o vlastitom iskustvu prekida trudnoće u trenutku kada je izvršavanje, omogućavanje pobačaja i podvrgavanje abortusu u očima zakona u Francuskoj tretirano kao kriminalna aktivnost, zbog čega se umalo završava fatalno. Fragmentarnost, ekonomičan, od dodatnih emocionalnih nanosa pročišćen jezik i eliptičnost, kao ne preterano inventivni stilski i pripovedni postupci, u „Događaju“ su nedvosmisleno umetnički efektni. Scena u kojoj nakon indukovanog pobačaja junakinja Ani u kupatilu studentskog doma, uz pomoć drugarice koja će biti prinuđena da prereže pupčanu vrpcu, izbacuje tromesečni fetus urezuje se svojom nemilosrdnom istinitošću u pamćenje.
Nakon toga, Ani preživljava zahvaljujući višednevnom boravku u bolnici. Prevedeno na jezik svakodnevice: žene koje iskrvare nasmrt u želji da prekinu neplaniranu trudnoću nisu (samo) one krajnje obespravljene iz apstraktne prošlosti devetnaestog stoleća, poput služavke Meri Vitni u romanu „Alias Grejs“ Margaret Atvud. To su sasvim obične žene, koje pripadaju generacijama naših baka. Radnja „Događaja“ smeštena je na sam kraj 1963. godine, odnosno na početak 1964.
U isto vreme u Americi je uhapšen aktivista Bil Berd (Bill Baird) zato što je, nakon što je svedočio samrtnoj agoniji neudate majke devetoro dece koja je izvršila abortus vešalicom, podučavao žene o pobačaju i kontracepciji. Šulamit Fajerston (Shulamith Firestone), autorka kultne „Dijalektike pola“ („The Dialectic of Sex“), posvetila mu je govor „O abortusu“.1
Berd je danas devedesetogodišnjak, a nakon što je Vrhovni sud osporio ustavnost slučaja Ro protiv Vejda (Roe vs. Wade), u mnogim državama SAD bezbedan pobačaj se kriminalizira i onemogućava ženama sličnim strategijama i krvoločnim zakonskim rešenjima kao i pre više od pola veka. U takvom kontekstu odluka Švedske akademije, koja dodeljuje Nobelovu nagradu za književnost, mogla bi se tumačiti kao posredna podrška ženama u, bez imalo preterivanja, epohalnoj borbi za kontrolu nad sopstvenim životom. U tom slučaju, Erno bi se mogla čitati kao „leva nobelovka“, intelektualna heroina radničke klase i svih ugnjetavanih slojeva.
Međutim, situacija nije samo poslovično složenija od toga nego je praktično izvrnuta naglavačke. Naime, kada se pažljivo pročita i sam „Događaj“ i delo Ani Erno u celini, ono se može razumeti kao svojevrstan simptom, postupna hronika istorijskog poraza levice. Štaviše, ovakva odluka Nobelovog komiteta kao da predstavlja odjek političke strategije američkih Demokrata i srodnih snaga u borbi za prava žena, uključujući i pravo na bezbedan pobačaj. U realnosti, barem za sada, žene, a sa njima i radnička klasa, u mnogim delovima sveta izgubili su ovu bitku.
Tvrda desnica pokušava ne samo da abortus stavi izvan zakona, te da ukoreni ideologiju koja prekid rane trudnoće izjednačava sa hladnokrvnim ubistvom nego i da pitanja pobačaja, kontrole začeća i rađanja, kao i seksualnog obrazovanja, učini temeljem razdora i podelâ među radnim ljudima, naročito u društvima sa katoličkom većinom. Naruku joj ide upravo to što se levica i liberalni mejnstrim, poput Demokrata u SAD, barem kada je reč o položaju žena, vode gotovo istom strategijom – borbu za prava žena upražnjavaju kao kulturni rat. Dok desničari vatreno protestuju protiv „ubistava nedužnih“, levica i liberali izbegavaju bilo kakvo upuštanje u diskusiju o biološkoj i psihološkoj specifičnosti ženskog iskustva. Junakinja Ani Erno već je platila cenu takvog rezonovanja – seksualno oslobođenje omogućilo joj je da o sebi razmišlja kao i o fizički istovetnoj u odnosu na muškarca, ali se začeće ipak dogodilo.
Drugim rečima, progresivni će olako otpisati mnoge ljude koji naprosto ne veruju da su stigma i nelagoda u vezi sa abortusom isključivo ideološki nametnute. Tekst Ani Erno odvažan je ne samo zbog toga što prikazuje žensku i klasnu realnost nedostupne kontrole rađanja. Još važnije, on nas suočava sa činjenicom da je abortus fizički bolno i mučno iskustvo. Ali da je gotovo svaka žena, svesna razornih posledica neželjene trudnoće po sebe kao jedinku i članicu društva, spremna da ode toliko daleko da sebi izazove pobačaj oštrim predmetom kakav je igla za pletenje ili vešalica. „Događaj“ je zapravo i roman o odrastanju, priča o formativnoj ulozi abortusa. Prekid trudnoće, kao trenutak u kome junakinja simbolički ubija vrednosni sistem svoje majke, trenutak je u kome se i ona sama preobražava iz devojke u odraslu ženu.
Oslanjanje isključivo na parole o važnosti ličnog izbora ili izjednačavanje činjenice da zabrana abortusa najteže pogađa žene iz radničke klase sa svim što je za diskusiju o ovom pitanju uopšte relevantno jeste dobra strategija da se dobije kulturni rat na internetu. Međutim, da se ženska prava faktički odbrane neophodna je hrabrost da se kaže: „da, baš zato što abortus jeste teško iskustvo, a njegova nedostupnost opasna po ženu koja će na svaki način pokušati da neželjenu trudnoću prekine, on mora ostati bezbedan i legalan“. Uprkos hrabroj jednostavnosti „Događaja“ i tome što Ani Erno jeste levičarka, njena književnost nije levičarska. Tek kada se „Događaj“ postavi u kontekst čitavog opusa, postaje jasno da politika nagrađivanja u slučaju ovogodišnje dobitnice Nobelove nagrade za književnost funkcioniše kao bledunjavi odraz političke strategije liberalnog mejstrima. Ta se strategija sastoji iz toga što se realne borbe u kojima su progresivne snage poražene preoznačavaju u simboličke pobede u kulturnim ratovima.
Žene i levica: izneverena revolucija
Ani Erno najčešće se žanrovski profiliše kao autorka „autosociofikcije“. Pri tome se insistira na značaju koji klasna perspektiva ima u njenom delu. Međutim, klasni sadržaj u pravilu se odnosi samo na pojednostavljeno uzročno-posledično povezivanje opštih društveno-političkih tokova sa porodičnom i ličnom istorijom. Naglašavanje vlastitog porekla i klasnog uspona, te samoidentifikovanje u kategoriju „socijalne fikcije“, međutim, ne govori ništa suštinski novo o položaju, borbama i iskustvima radničke klase danas. Naprotiv, doima se tek kao autorkina strategija za usmeravanje tuđih tumačenja. Iako je tema ženskog sazrevanja zajednička za Ani Erno i Elenu Ferante, ta se sličnost ne produbljuje, budući da Ferante zaista piše o istoriji radničke klase i radničkog pokreta u Napuljskoj tetralogiji.
Štaviše, snaga književnog postupka Ani Erno dolazi do izražaja ne kada je reč o društvenim uvidima, koji neretko zvuče kao ponavljenjem banalizirana činjenica da svako od nas nosi obeležja društva u kome se rodio, nego kada artikuliše prelamanje opšteg u pojedinačnom na egzistencijalnoj ravni. Zato je tako upečatljiva scena pobačaja u studentskom domu. Pripovedačica je upoređuje sa ritualom žrtvovanja kao aktivnošću koja razgraničava život i smrt. Ili kada u romanu „Jedna žena“ naratorka zaključuje da se sva bol zbog demencije majke sažima u nemogućnosti prihvatanja da zbog bolesti roditelj ponovo postaje (kao) dete. Navodna klasna subverzivnost koja se pripisuje „Događaju“, „Jednoj ženi“ i „Mestu pod suncem“ u oštrom je kontrastu prema samoj formi pisanja Ani Erno. Naime, teško je ne videti kontradiktornost između deklarativne orijentisanosti ka kolektivnom iskustvu i minimalističkom, fragmentarnom tekstu čiji je početak i ishodište uvek i samo autorkino „ja“.
Ovakav književni oblik kao da odražava idejno osiromašenje i deradikalizaciju levičarske misli od šezdesetih naovamo. Taj utisak naročito pojačava „Zaposednutost“, najnoviji prevod Ani Erno na srpski. „Zaposednutost“, zajedno sa „Jednostavnom strašću“, prevedenom još devedesetih godina na naš jezik, predstavlja onaj deo autorkinog opusa izvan pomenutih dela čija je tematika prevashodno porodična istorija i odrastanje. „Zaposednutost“ i „Jednostavna strast“ govore o erotskim i seksualnim iskustvima razvedene žene u četrdesetim.
No usisavanje u strast, bez ikakve kritičke distance, pod izlikom kategoričnog odbijanja da se mešaju etika i literatura, deluje prevaziđeno i anahrono. Opisi fizičke opsesije seksualnim kontaktom i, vrlo doslovno, penisom deluju kao grozničavo nasleđe levice šezdesetih, koja je žensko oslobođenje razumevala isključivo kao slobodu za što više seksualnih odnosa izvan konvencionalnog građanskog morala. Međutim, kada se opčinjenost i potčinjavanje muškarcima u delu Ani Erno uporedi, primera radi, sa pisanjem radikalnih feministkinja poput Dejne Densmor (Dana Densmore) i En Ked (Ann Koedt), koje su rušile mitove o vaginalnom orgazmu i tvrdile da žena ne treba i ne sme da žrtvuje ni delić svojih ljudskih potencijala zarad naklonosti muškarca, teško je ne osvrnuti se na ono očigledno.
Besmisleno je, naravno, polemisati sa autorkinom željom da piše o čemu želi, na način na koji to želi. Ipak, nije uzaludno osporavati učitavanje društvene i političke radikalnosti u književno delo Ani Erno. Štaviše, njegov prevratnički potencijal i te kako postoji. Upravo onda kada se čita kao riznica raznovrsnih iskustava i istorijat poraza levice u dvadesetom veku iz kog se mogu izvući lekcije za borbe koje dolaze.
