Iako je na prvi pogled u pitanju samo stvar proverbijalne „unutrašnje politike“, posledice slučaja Roe vs. Wade svakako neće ostati ograničene samo na teritoriju SAD-a i, ne sumnjajte ni na trenutak, imaće posledice gore i dole širom sveta: sa jedne strane nema više „samo unutrašnje politike“; sa druge, SAD, kao trenutno najmoćnija država na svetu, efektivno pejsmejkuje političku dinamiku ostatku planete; sa treće – kako su prava svih ljudi zapravo jedna gusta i tesno uvezana mreža – svako smanjivanje prava na jednoj, jako lako i brzo reflektuje padom nivoa prava na svim ostalim, a posebno lako u onim žabokrečinama gde se ona vrednosno nisko kotiraju.
Efektivni i neposredni rezultat će biti da će više od pola država u SAD zabraniti pravo na abortus. Posredni: u svim ostalim državama sveta novokonzervativna će politička internacionala dobiti krila i češće će i smelije potezati pitanje za koje smo dugo mislili da je trajno osvojeno pravo telesne autonomije. A to je pravo već na prvoj liniji fronta širom sveta: Poljska svakako predstavlja konzervativnu avangardu, pošto je u njoj abortus zabranjen već neko vreme.
Uz to, u ostalim se državama ovo pravo ciklično propituje – u nas povremenim skirmish akcijama izviđačke jedinice konzervativizacije: Srpske pravoslavne crkve – vrlo verovatno kao deo opipavanja terena, sondiranja javnosti i merenja spremnosti da se građani ovim predlozima usprotive. A od sada pa na dalje, stati u odbranu prava na abortus će biće sve teže.
Taktika i strategija
Pitanje taktike se dosta lako – a čak je našlo svoj put i do sada već proključale stranice na Wikipediji – našlo u fokusu, te se beskrajno rastezalo da li su kampanje bile ovakve ili onakve, da li je „pro-choice“ pokret pogrešno izabrao logo i pogrešno skrojio savez te da li je pro-life movement sve to uradio kako treba – kao da je od samog početka u pitanju i bilo pitanje „pogrešne“ i „prave“ taktike i kao da za ovu i ovakvu odluku – a budite sigurni da za njom sledi čitava armija odluka čiji će primarni zadatak da bude dokidanje nasleđa koja su izborena za vreme države blagostanja1 – sudski sistem SAD-a nije pripreman i punjen ludacima evangelizma, konzervativizma i libertarijanizma poslednjih četrdeset godina. Pa i ne treba previše da čude da sudske prakse koje korporacijama daju prerogative osoba te prerogative oduzimaju nekim stvarnim ljudskim bićima.
Ali u izvesnom smislu, potezanje pitanja taktiziranja najpre služi samozavaravanju i maskiranju duboke strateške defanzive svega onoga što nazivamo „progresivnijim“ snagama na globalnom nivou. Stoga moramo da primetimo još nešto: globalna desnica se raspojasala i ako je do sada regulacija ženskih tela morala da se donekle sakriva, „protura“ i podvaljuje – kretanjem kroz elaborirane tunele pravnih zavrzlama ne bi li se sakrili pravi ciljevi – sada se obrtanjem presude Roe vs. Wade udarilo u centar i to bez mnogo okolišanja. Desnica je dakle zaključila da više ne mora da se folira i da je njeno vreme došlo. Tako da nije baš da je u pitanju samo „taktička greška“ i omaška: u velikoj meri je u pitanju dugotrajni trend, četrdeset i kusur godina – a možda i više.
O fabrikama za rađanje
Jer suverenitet nad sopstvenim telom ženama se ne oduzima prvi put: istorijski razvoj kapitalizma, čaura za razvoj specifično kapitalističkih odnosa i regulatornih mehanizama za njihovu stabilizaciju (nacionalnih država), nastanak nauke koja se bavi proizvodnjom stanovništva (demografije), potreba za određenom industrijalizacijom i stabilizacijom proizvodnje stanovnika i radničke klase već su jednom oduzela specifičnu vrstu autonomije ženskih tela, do tada facilitiranu (govorimo li o abortusu) vernakularnim znanjima (obično) seoskih „vračara“ koje su vršile pobačaje – jednu tada u izvesnom smislu nešto uobičajeniju stvar. U toj je drami, uzgred, medicina odigrala jednu od svojih – u sopstvenim prljavštinama prebogatoj istoriji – prljavijih istorijskih uloga, a konačni je rezultat bio specifična regulacija društva prema što efikasnijoj proizvodnji tela dovoljno jeftinih da bi se gotovo besplatno mogla ubacivati u fabričke hale i imperijalne ratove, pa sa njima i žestoka regulacija ženskih tela sa ciljem stvaranja malih fabrika i industrijskih pogona za proizvodnju gorepomenutih tela – mašina za rađanje na koje su samo nezgodnim biološkim okolnostima okačeni ostali organi.
I tu i valja tražiti jedno od objašnjenja ovog fenomena: u pitanju je jedna strukturna tendencija a pritisci na autonomije onih manje privilegovanih tela poslednjih decenija srazmerni su dugotrajnoj i temeljnoj rekonstrukciji klasičnijih kapitalističkih odnosa. Zato je donekle pogrešno i ovu odluku vrhovnog suda SAD i ceo pokret koji joj je činio superstrukturu posmatrati kao samo autonomni izliv konzervativizma na mozak, već ih pre valja tumačiti u ključu ekonomskih gibanja dugog trajanja; kao integralni deo šireg fronta te na kraju i kao političke formacije koje su se samo vešto i zgodno uklopile u jedan širi i zlokobniji pokret. Drugim rečima, ko ne želi da govori o kapitalizmu, možda bi trebalo da ćuti o delegalizaciji abortusa ove 2022.
Ali ima jedan problem – možda čak i veći i kompleksniji nego užasna stvar koja se dešava u Americi: izgleda da pozivati se na ovaj sada globalno neupitni ekonomski model možda ovog puta nije dovoljno. Jer ratio na koji se deo konzarvativaca poziva je zapravo sasvim prozirno prazan: pretvaranje društva u fabriku za proizvodnju populacije – posebno u SAD – nije direktno vezan za stabilan dotok novih tela iz majčinskih utroba, s obzirom na to da SAD jako lako rešava probleme uvozom radne snage; a na kraju, nije ni sasvim sigurno da zabrana abortusa uopšte povećava populacioni priliv, s obzirom na to da ohrabruje opasnije, nesigurnije i smrtonosnije oblike prekida trudnoće.
Stoga izgleda kao da se autonomija tela ove 2022. ukida samo da bi se ukinula autonomija tela, disciplina se sprovodi samo discipline radi, regulacija radi regulacije – na koncu čak možda ne ni samo da bi se demonstrirala moć novokonzervativnog pokreta da može da kroji politike u SAD čak i onda kada nema gotovo nikakvu podršku (jer čak do devedeset procenata amerikanaca na ovaj ili onaj način podržava pravo na abortus). Tako da posebno poražavajuće i opasno izgleda to što je pravo na abortus ovog puta možda samo jedna gotovo kolateralna šteta.
Naime, kulturni ratovi – a ovo je nesumnjivo jedan od pojavnih oblika tog rata – su sami po sebi tek isturene operacije jednog totalnijeg sukoba koji se vodi negde u pozadini; specifičan oblik u koji se duboke unutrašnje socijalne i klasne tenzije u SAD formatiraju da ne bi eventualno dobile neku potencijalno nazgodniju formu. A kao nasleđe onog doba kada su emancipatorske politike zahvaljujući klasnom pritisku odozdo i posledičnom istorijskom kompromisu koji zovemo „država blagostanja“ – pravo na abortus je simbolički – a ne pragmatično – ključna tačka.
Antigone ispred Kreonta
Ali pre nego zalutamo i u ovaj meandar, imajmo u vidu: na kraju krajeva – patrijarhalni strah (a sa njim i fascinacija) od ženskog tela inherentno je upisan u kulturološke modele koje patrijarhat proizvodi i kroz sve nas ispisuje već hiljadama godina. Na kraju krajeva, The Delo svetske književnosti u sebi nosi jednu mitsku i univerzalnu antropološku matricu: Antigona ispred Kreonta zapravo je metafora svakog ženskog tela koje stoji (optuženo) ispred države a ostatak se istorije, pogledan iz ovog ugla, da rastumačiti kao beskrajni niz Antigona ispred Kreonata, veštica ispred inkvizicija, prostitutki ispred policajaca, danas devojaka ispred vrhovnog suda SAD – a ukratko: žena ispred regulativnih mehanizama. U tom smislu, autonomija ženskog tela se ispostavlja kao jedno od najvažnijih čvornih tačaka političke borbe najdužeg trajanja, politike koja, eto, traje kolko i civilizacija a ne samo koliko kapitalizam.
U tom smislu, u pitanju je još jedna sorta civilizacijske regresije: Zakon polako ali sigurno prestaje da bude polje koje postoji zbog slabijih. Drugim rečima, možda jesmo navikli da na Zakon mislimo kao zaklon, makar i slabašni, od bezobzirne oluje moćnih – ali sada se on agresivno pretvara u sopstvenu suprotnost: sasvim transparentno, slučaj Roe vs. Wade pokazuje da političke elite kao primarni cilj savremenog zakonodavstva vide bržu, jaču bolju i totalniju reguliaciju onih na dnu. Pa nije stoga ni čudo što se u njegovom centru nalazi određena selektivnost pa čak i jedan cinizam; da je pun rupa koje se daju iskoristiti samo ukoliko imate novce – te da je samo pitanje vremena kada će nastati zakoni koji se različito primenjuju u zavisnosti od socijalne i klasne pripadnosti (pun intended).
I tek sada dobijamo obrise budućnosti: srednji vek (ali sada bez onih dragocenih džepova neregulisane slobode i autonomije tela ukoliko ste na niskim stopama socijalne lestvice) ali uglavnom za one na dnu, srednji vek samo sada poduprt visokotehnološkim regulativnim mehanizmima i digitalnim polugama disciplinacije, dodatno ojačan veoma klasnim sistemom za upravljanje vatrom: naravno da će se nešto bogatije amerikanke pobrinuti za dostupnost sigurnog abortusa u najmanju ruku nešto manje prijatnim putovanjem u susednu Kanadu – dok će za one siromašnije ostati kuke, ofingeri a ponegde i električna stolica ukoliko u procesu budu uhvaćene.
Populaciona politika domaćina
Tek valja obratiti pažnju da politička elita u Srbiji o slučaju gotovo nije ni zucnula, uključujući tu i ministra koji je i inače inače ostao zapamćen kao štetočina velikog kalibra i po tome što mu je svaka vlast u amanet davala upravo one resore koje valja najtemeljnije razvaliti: tviter nalog mu je, kao i uvek, zatrpan Hrvatima, njegovom davnašnjom opsesijom a o ovom civilizacijskom padu koji mu dopada po liniji ministarske odgovornosti i koji polako kuca svima na vrata ni reči. No, možda je i dobro što se dotični svog posla ne laća jer je poznat i po tome da je iza njega najčešće ostajao upečatljiv trag usirene krvi, pa ne bi bilo dobro da počne da ostaje i sada kada mu je data ministarska pozicija ekskluzivno posvećena kopanju po ženskim telima.
Doduše, kad naša politička elita nešto odćuti, to obično nije dobar znak. Na kraju krajeva, ona je jedan od najposlušnijih i najrazobručenijih đaka neoliberalizma, spremna da društvo beskompromisno savija prema potrebama investicionih agenasa, spremna da stanovništvo pretvori u investicionu klimu pa ne bi trebalo da začudi da se ispostavi da je spremna da žene pretvori u fabrike za rađanje jeftine populacije. Uostalom zna ona dobro da je decu najlakše rađati tuđim matericama: zanat je ova gotovo ista politička vlast – u kojoj je dotični ministar bio angažovan na mestu neoficijelnog državnog huškača – ispekla devedesetih kada je i ratove vodila tuđom decom. Dodajmo stoga u niz i još jedno stajanje ispred autoriteta od Antigone na ovamo: figuru majke koja stoji ispred Nacije koja joj decu odvlači u ratne klanice ili u rad za bedne nadnice.
- I dodajmo, tek da bismo skicirali i podsetili: danas SAD ukida pravo na abortus, Jugoslavija je sedamdeset i neke imala hrabrosti da napravi edukativni film koji kaže “kada tinejdžeri ostanu u drugom stanju, treba da odu kod doktora” a ne da rešavaju probleme kod lokalnog veterinara i kasapina. Mislim naravno na “Lude godine”.
