„Venezuela je u potpunosti okružena najvećom armadom ikada okupljenom u istoriji Južne Amerike. Ona će samo rasti, a šok koji ih čeka biće nezapamćen — sve dok Sjedinjenim Američkim Državama ne vrate svu naftu, zemlju i drugu imovinu koju su nam prethodno ukrali“, poručio je američki predsednik Donald Tramp u objavi kojom je najavio dalje zaoštravanje politike prema Karakasu.
„Na svojim društvenim mrežama Tramp polazi od pretpostavke da su venecuelanska nafta, zemlja i mineralna bogatstva njegova svojina i da Venecuela stoga mora odmah da preda sva svoja bogatstva. Predsednik Sjedinjenih Američkih Država namerava da, na potpuno iracionalan način, uvede navodnu pomorsku vojnu blokadu Venecuele sa ciljem da opljačka bogatstva koja pripadaju našoj Otadžbini“ saopštila je Vlada Venecuele kao odgovor na Trampovu objavu.
Od septembra, SAD su izvele više od 20 napada na venecuelanske brodove, pri čemu je ubijeno skoro 100 ljudi. Američki predsednik Tramp tvrdi da su ti brodovi prevozili drogu koja završava u SAD, ali za te tvrdnje nije ponudio nikakve dokaze – ni o teretu koji su brodovi navodno nosili, ni o identitetu ubijenih osoba, niti o njihovom odredištu i cilju putovanja.
U međuvremenu, podaci same američke vlade pokazuju da su Kolumbija i Meksiko glavni izvori kokaina i fentanila koji ulaze u SAD. Venecuela se u tim podacima čak ni ne pominje.
Dodatno naglašavajući apsurdnost ovog narativa, Tramp je nedavno odlučio da pomiluje Huana Orlanda Ernandesa, desničarskog bivšeg predsednika Hondurasa, koji je prošle godine osuđen pred saveznim sudom u SAD zbog trgovine drogom.
Nakon što je postalo jasno da pokušaj stvaranja pristanka za rat kroz priču o narko-terorizmu nije uspeo kod američke javnosti, američka vlada se okrenula svom omiljenom argumentu: nafti.
Dana 10. decembra, američka vojska je zaplenila venecuelanski naftni tanker, nakon čega je Tramp izjavio: „Pretpostavljam da ćemo zadržati naftu.“ Desničarski zvaničnici sada pokušavaju da američkoj javnosti prodaju rat tvrdeći da će on pomoći običnim Amerikancima smanjenjem troškova života.
U intervjuu za Foks Njuz, američki ministar finansija Skot Besent izjavio je da „ako se nešto desi dole u Venecueli, mogli da vidimo da cene nafte padnu još više… a ključ priuštivosti života su niže cene energije“.
Nafta jeste ključni motiv američke agresije na Venecuelu, ali ne zato što je SAD potrebna, s obzirom na to da su one najveći proizvođač nafte na svetu. Cilj je zapravo da se preseče uticaj njenog najvećeg globalnog konkurenta: Kine. Kina je glavno odredište venecuelanskog izvoza nafte, sa udelom od oko 80 odsto, i širi svoj uticaj u regionu koji su SAD proglasile svojim „dvorištem“.
Prema medijskim izveštajima, nakon što su SAD u novembru prebacile svoj najveći nosač aviona, USS Džerald R. Ford, u region, dodatno su pojačale raspoređivanje ratnih aviona u svojim vojnim bazama na Portoriku. Istovremeno, i venecuelanska vlada raspoređuje vojne jedinice širom zemlje u cilju odbrane, dok predsednik Maduro još uvek nije odstupio sa vlasti, kako to SAD zahtevaju.
Međutim, kraj Madurove vladavine ne zahtevaju samo Tramp i Vašington. Maduro je već duže vreme kritikovan od strane venecuelanskih progresivnih grupa zbog represivnih politika i onoga što neki nazivaju „nelegitimnim“ predsedničkim izborima. Tokom protesta nakon izbora u julu 2024. godine, najmanje 24 građana ubijena su od strane države i naoružanih paravojnih formacija.
„Borba protiv imperijalizma ne sme da nas navede da izgubimo iz vida ulogu koju imaju vlade poput one Nikolasa Madura, koje, kroz prevarantske politike, govore o socijalizmu, govore o revoluciji, govore o bolivarizmu, dok istovremeno gaze i masakriraju prava naroda i spremne su da ih predaju Sjedinjenim Državama ako im se dozvoli da ostanu na vlasti“, rekao je Oskar Figuera, lider Komunističke partije Venecuele.
Figuera ističe da su politički kandidati, advokati, sindikalni lideri i aktivisti poslednjih godina „pritvarani i kidnapovani“ od strane Madurove vlasti. Naravno, najpoznatija opoziciona liderka, Marija Korina Mačado, godinama poziva na američku vojnu intervenciju u Venecueli i nedavno je dobila Nobelovu nagradu za mir. Ipak, komunistički lider odbacuje crno-belo razmišljanje prema kojem Venecuelanci moraju da biraju između Mačado i Madura.
„Za nas postoje dva pola: jedan koji predvodi Nikolas Maduro i drugi koji predvodi Marija Korina Mačado, koja poziva na vojnu intervenciju u zemlji. Nijedno od tih rešenja ne služi interesima venecuelanskog naroda. Moramo izgraditi opciju koja im služi. Ona mora biti demokratska, narodna, ustavna i izborna“, naglasio je Figuera.
