Kako su životi lokalaca i migranata povezani? Leta 2015. godine smo kao društvo bili prisiljeni da osvestimo da je Via Militaris ili Carigradski put i dalje žila kucavica kretanja ljudi. Od tad su sigurno stotine hiljada ljudi prešli ovu rutu od Bosfora preko Grčke, Makedonije, kroz Srbiju, rutu koju zovemo Balkanska. Oni se uglavnom kreću ka Nemačkoj te severnoj Evropi. Ipak i dalje ne znamo kako je izgledao život na ovom putu te dramatične godine, van našeg dosega i mejnstrim novinarstva.
Štaviše, migracije deluju sve udaljenije od nas, naizgled nezavisni proces. Nastavljamo li zaista živeti bez obzira na ovaj nezaustavljivi protok ljudi koji su proveli mesece sasvim marginalizovani, nezbrinuti, bez osnovih životnih potreba? Ili se životi lokalaca mnogo više preklapaju sa životima ljudi koji u potrazi za boljim i sigurnijim životom prolaze kroz našu zemlju? To su samo neka od pitanja na koje sam našla odgovor u antropološkoj studiji Roberta Ridževskog, Balkanska ruta: Nada, migracije i evropeizacija u liminalnom prostoru koju je ranije ove godine objavio londonski Rutledž.
Autor, saradnik na Univerzitetu u Krakovu, je proveo mesece uz izbegličke kampove i prihvatne centre, od Preševa do Horgoša u toku leta 2015. i neposredno potom. Upravo ovo iskustvo iz prve ruke, evidentno dugi i česti razgovori sa ljudima koji su prolazili kroz prihvatne kampove na granici, pa i održavanje kontakta sa njima nakon 2015. godine, čine ovu knjigu nezaobilaznom studijom o ovom savremenom, a opet istorijskom periodu. Pored toga, ima nešto upečatljivo u akademskoj studiji koja se ne libi da protivreči ustaljenim shvatanjima.
Na primer, Ridževski otvoreno preispituje katerogoriju „izbeglice“ kao poželjan, da kažemo politički korektan termin za individue koji su potegli na ovaj neizvestan put. Naprotiv, on ukazuje na činjenicu da je ovaj termin krajnje ispolitizovan jer se oslanja na internacionalno pravo koje štiti isključivo pojedince koji potiču iz mesta koja se zvanično smatraju ratnom zonom. S druge strane, termin isključuje one koji su prisiljeni da napuste svoje domove zbog ekonomskih teškoća uzrokovanim lošom ili opasnom političkom situacijom. Iz ovih razloga, termin izbeglica prečesto služi za diskriminaciju i selektivne izborne procese.
„Migrant“ je za ovog antropologa definicija za osobu koja je bila prisiljena, iz bilo kog razloga, da napusti svoju domovinu. Kako Ridževski ukazuje, emigrirati znači boriti se protiv diskriminacije, strukturalnih prepreka, ekonomskih teškoća i nedostatka pristupa obrazovanju, te društvenom napredovanju. Uz to, Ridževski naglašava da je svaki migrant vredan zaštite. Ovako otvarajući svoj rad, daje nam uvid i u društvenu i političku moć antropologije koja ne služi samo za preispitivanje već i za korekciju sadašnjosti. Slično važi za celu knjigu.
Beda i plastične vreće
Ova savremena istorija migracija počinje periodom koji je prozvan „migrantskom krizom“ leta 2015. godine. U jeku avgustovskih vrućina, zatvaranje mađarske granice izazvalo je pometnju, zadržavanja, te generalni haos duž Balkanskog poluostrva sve kroz Tursku do Bliskog istoka i Afrike. To je ujedno bila i najveća novina u Balkanskoj ruti koju autor predstavlja kao deo svetskog migracionog toka poslednjih decenija. Ovaj put do evropskog kontinenta postoji uz Istočnomediteranski prolaz koji vodi preko severne Afrike u Španiju i Srednjomediteranske rute kojoj je cilj bila Italiju. Postojanje ovih pravaca Evropska unija je pomno pratila i postepeno jačala svoje barijere.
Pravac istočnog Mediterana, na kom se nalazi i Srbija i njeni susedi, postao je popularniji 2015. godine usled jačanja barijera na druge dve, ali i zato što su migracije sve više vodile sa istoka, iz Avganistana, Iraka i Sirije. Nije nebitna ni činjenica da je Turska ukinula vize za veći broj afričkih zemalja i tako, kroz sve više avionskih linija ka Turskoj i ka Evropi je omogućila lakše kretanje. U ovom jasno globalnom fenomenu, Srbija, kao i ostale jugoslovenske republike i Mađarska, postaju sve značajnije.
Da li je i koliko novina donelo leto 2015. godine na Balkanskoj ruti? Ridževski stavlja to dramatično kasno leto u kontekst duže imigracione politike Evropske unije, počevši od njenog deklarativnog otvaranja za robu i dobra 1970. preko perioda između 2004. i 2007. kada je Frontex, granična policija EU, definisala Zapadni Balkan kao „teritorijalnu rupu“, odnosno prostor koji ostavlja prostora za ilegalne migracije. Zbog toga su, u zamenu za obećanje pristupa evropskoj zajednici – u kojoj se slavi slobodno kretanje ljudi – Srbija i ostale zemlje u procesu integracija bile ponukane da usklade svoje vizne režime sa režimom Evropske unije.
Dugoročno obećanje je, da iskoristim slikovito poređenje koje i autor sam nudi, šargarepa na kraju dugog štapa, odnosno na neodređeno vreme ostavljeno za buduće rešavanje. Upravo je ovaj proces doveo do zakona koji je ograničio pravo kretanja potražilaca azila kroz Srbiju na samo 72 sata. Bez pomoći, organizacije, a naposletku i odgovornosti države, ovi ljudi su prepušteni sebi, beskrupuloznim profiterima, dobroj volji lokalaca ili međunarodnim organizacijama.
Ono što je sve uočljivije poslednjih godina, jeste koliko su povezani životi onih koji prolaze i onih koji ostaju. Tu komparaciju suptilno pruža ova etnografska studija kroz odnos mahom Preševljana prema migrantima koji su prolazili, zastajali ili se zadržavali u njihovom gradu ili okolini. Ridževski je proveo mesece u kampovima za izbeglice na srpskoj južnoj granici, upoznavajući i pokušavajući da razume i one koji prolaze i one koji ostaju. Jedna ljudska strana ovog susreta ljudi iz regije zapuštene od strane države i ljudi napuštenih od celog sveta je prepoznavanje potreba, strahovanja i nada.
S druge strane, autor takođe otvara i pitanje da li ovo gravitiranje ka Zapadnoj Evropi ujedinjuje postokolonijalni i postsocijalistički svet, odnosno, migrante iz Afrike i Azije i stanovnike Preševske doline. Ovaj najnerazvijeniji deo Srbije u kom je nezaposlenost 49% po podacima UNDP, Programa Ujedinjenih nacija za razvoj, isključivo je povod za razgovore o tenzijama u srpsko-albanskim odnosima. U ovom pograničnom gradu Srbije, teško je biti Albanac, ali teško je uopšte i živeti. Kroz razgovore koje je Ridževski vodio sa stanovnicima Preševa, saznajemo više o perspektivama o kojima retko čujemo.
Jasno je da je većinski albansko stanovništvo žrtva apsolutnog zanemarivanja države Srbije, ali i politika Evropske unije. Ridževski daje kratku istoriju migracija ljudi, najpre Albanaca iz ovog kraja, koji su tokom 1970. godine odlazili u zemlje Zapadne Evrope kao gastarbajteri. Pored toga, ljudi iz ovog kraja bili su deo svakodnevnih migracija decenijama jer su zbog porodičnih veza ili rada svakodnevno prelazili granice republika Makedonije, Srbije, pokrajine Kosovo i Metohija i na kraju Albanije. Oni sada podležu dvostrukim graničnim ograničenjima – kako tvrđave Evropske unije, tako i država kandidata koje su prilagodile svoje granične politike željama EU, uključujući i Srbiju. Na ovaj način, prepletenost ili čak paralele života državljana Srbije i migranta dolaze do punog izražaja. Na državnim granicama svi podležemo proceni; oni slabijeg društvenog položaju su ipak podložniji
Iz interakcije Preševljana i migranata dolazi do prepoznavanja jednostavnih ljudskih potreba i solidarnosti. Ridževski prenosi priče lokalaca koji su primili u kuće ljude iz kampova, pomogli bilo lično bilo volontiranjem kod aktivnih međunarodnih organizacija. Moglo bi se jednostavno zaključiti da se marginalizovani međusobno razumeju. Ipak, postoje takođe i precizni društveno-politički uzroci. Među njima su podaci o iznimno visokoj nezaposlenosti, ali i podatak da je u Srbiji 2016. godine imala 260.000 tzv. interno raseljenih lica iz jugoslovenskih ratova bez dokumenata.
Nije zanemarljiv podatak ni da su upravo ljudi Albanije, Kosova i Srbije u prvih devet meseci 2015. činili većinu podnosilaca zahteva za azil u Nemačkoj, i to da je broj državljana Srbije nadilazio broj državljana Avganistana, sa 22.958 prema 16.360. Kada se iskustva uz brojke postave na papir, teško je ne videti da prave razlike između „njih“ i „nas“ nema. To je najuočljivije kroz razgovore sa lokalcima i ova knjiga pokazuje do koje mere se podudaraju njihove želje i težnje sa onima koje imaju migranti – otići.
Da li bi možda trebalo solidarnije da reagujemo na teškoće „drugih“? Svakako da, ali za to su većini potrebni jasni razlozi, vidljive paralele i društvena svest koju samo država može da oformi. Zbog toga je jedan citati iz knjige, izjava Komesara za izbeglice i migracije Republike Srbije iz 2016. u knjizi podjednako dirljiv i frustrirajući: „Izbeglice iz 1990. (jugoslovenske izbeglice) i iz 2010. godine (izbeglice zemalja trećeg sveta koje prolaze kroz Srbiju) imaju sasvim slične karakteristike: žele da pobegnu od ratnih razaranja, veoma su traumatizovani, kako muškarci, tako i žene: sve što oko njih možeš videti je beda i plastične kese.“ Ostaje pitanje: ako ste to znali, tako videli, zašto nam svima niste to tako i saopštili?
