Sam naziv konferencije je tako, iznimno zanimljiv: kada smo pročitali “spoljne politike” automatski smo pomislili na neke odnose država, pomislili smo da će na konferenciji biti reči o geopolitikama te da će se drobiti o međunarodnim ugovorima i obavezama. No, feministički pokret ne bi bio to što jeste da nije dovoljno hrabar da iskorači iz matrice i očekivanog, izneveri očekivanja te onda progovori o nečemu potpuno drugačijem, ali zapravo značajnijem. Jer za feministički pokret, unutrašnje politike nikad nisu bile samo pitanja koja se daju i mogu rešiti unutar jedne države, niti su bile stvari koje se daju do kraja rešiti međunarodnim odnosima.
Skeptični odnos prema nacionalnoj državi uslovio je i skepsu prema kategorijama unutrašnjosti i spoljašnosti (države, porodice, društva na kraju krajeva i samog tela) i ovog puta se realizovao u činjenici da se naravno – osim samo delimično u onom protokolarnijem delu programa – nije razgovaralo o međunarodnim odnosima, već o načinima na koji feministički pokret komunicira sa javnim sferama, vrednostima koje ženski i feministički pokret formiraju i re-formiraju te na kraju i praksama feminističkog pokreta u svetu i Srbiji.
Uz uvodni na kojem su razgovarale Ambasador Holandije u Srbiji Žist Reintjes i jedna od članica feminističkog kulturnog centra BeFem Jelena Višnjić, o temama važnim za ženske politike se razgovaralo na ukupno četiri panela: „Rastući antirodni pokret – tamna strana politike“ koji je pokrio pitanja rastućih „antirodnih pokreta“ o kojima su govorile saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Adrijana Zaharjević i novinarka i portparolka Romske ženske mreže Srbije Dženet Koko; „Priča promene“ na kojoj je pažnju publike pokupila mlada aktivistkinja romske ženske mreže Maja Simić; „Žene u javnom i političkom životu“ na kojoj su razgovarale Aleksandra Mališić iz BeFem-a, naučna savetnica Instituta društvenih nauka Lilijana Čičkarić i saradnica Centra za međunarodnu politiku Zorana Antonijević; i na kraju panel posvećen osetljivoj temi bezbednosti žena na internetu na kojem su razgovarale Mila Bajić iz SHARE Fondacije, novinarka i osnivačica medijske platforme Tampon zona Iva Parađanin i Filip Milošević takođe iz SHARE fondacije.
Tri poslednja panela bavila su se redom uključivanjem mladih žena iz ranjivih grupacija u ženski pokret, javnim politikama, dakle pitanjima kvota i veoma tesnom političkom putu tipično sistemske borbe za ženska prava; te na kraju o bezbednosti žena u onlajn prostoru, uz povlačenje standardnog podsećanja na kontradiktornu situaciju – kroz povlačenje standardnog arsenala tema: revenge porn, internet proganjanje, hajke ovog ili onog oblika, načini na koje se možemo zaštititi i slično – u kojoj se nalazimo: naravno da ćete retko koga uhvatiti za gušu i izvući mu da žene ne treba da budu bezbedne – ali ipak sve jave politike i manje javne prakse nekako završe na veoma sporom putu ka realnoj i osetnoj bezbednosti.
I dok su tako poslednja tri panela pokrivale ako ne baš „neproblematična“ polja a onda barem ne toliko sporna makar za sam ženski i feministički pokret – najzanimljiviji je zapravo bio prvi jer se bavi jednom od najnezgodnijih tema poslednjih nekoliko godina: usponom nove vrste desnice i onoga što se zove antirodnim pokretom sa svim svojim licima i maskama.
Slušamo li govornice, jedno je jasno: antirodni pokret i njegovi agensi zapravo ne kane da uvide neki problem te ponude neko „rešenje“, već naprotiv – žele da destabilizuju. U toj destabilizaciji su vidljivi, u nejasnoj papazjaniji savremena ideologija konzervativizma opstaje. I naravno da je progresivni ženski pokret postao prvom žrtvom opasnog saveza polivalentnog konzervativnog pokreta. U tom smislu, antirodni pokret je i napravio seriju čudnih i neočekivanih saveza – primerice sa ovdašnjom premijerkom, koja u isto vreme može da bude otvoreno alternativne seksualne orijentacije ali ujedno i otrovno konzervativna persona – što možda i čini integralni deo širih politika i strategija konzervativizma.
Kao što smo rekli na početku, feminističke konferencije su hrabre, i ova je opravdala epitet: ni za trenutak se nije libilo da se ukaže na pitanje rodog skepticizma (deder da probamo i mi da budemo nekako elegantni u izrazu) posebno unuttar ženskog pokreta – dakle, pitanje rodno isključivih feministkinja. Feminističke konferencije jesu hrabre, a ova je uz to demonstrirala i da feministički pokrtet jeste istorija unutrašnjih sporova, sporog, dijalektičkog i ponekad silogističkog procesa na čijem se kraju nalazi savremeni feministički pokret kakvim ga mi znamo (a mogao je biti, da je drugačijih istorijskih okolnosti, sasvim drugačiji). Zaharjević nas je u tom smislu podsetila na efektivnu marginalnost tog dela ženskog pokreta, i odveć ga olaku otpisala kao fenomen koji svoju težinu ima samo ako gledate društvene mreže. „Kada niste na fejsbuku, one ne postoje“, kaže Zaharjević.
Ali mi nismo toliko sigurni: rodno skeptične feministkinje hodaju opasnim vodama, na velika vrata vraćaju opasnu biologiju kao sudbinu i meru – a kad vratite polje u koje je upisivanje oslobođeno, na dalekom štapu se nalazi i moć upisivanja. Pa kako će iz implicitnog saveza konzarvativaca i rodno skeptičnih feministkinja izaći potonje – nismo baš sigurni, obzirom da će se taj as u doglednoj budućnosti nalaziti u rukama politika hijerarhije i dominacije.
Kao spomenik doslednosti izdvojmo još i to da je na samom početku konferencije Jelena Višnjić bez imalo zadrške podsetila da – mi zaista imamo neke lokalne probleme, ali ima negde i većih. Tako je Višnjić podsetila na horor koji se trenutno dešava u Gazi gde jedna država gazi i ne pita šta i koga gazi – podjednako i žene i muškarce i stare i odrasle i decu. I to sve dok je pored nje sedela ambasadorka Holandije, države koja se nije baš istakla u osuđivanju užasnih stvari koje se u Gazi dešavaju.
I time eto feminističke spoljne politike u malom: nema borbe koja će biti isključivo borba za sopstvene interese, nema ženske borbe ukoliko nisu napravljeni neki paralelni savezi, ženska borba nije samo ženska borba, no i borba za prava svih. Nešto kao veoma bliska radnička borba, dodali bismo mi.
Dakle, živo i zanimljivo – uostalom, bacite i sami pogled.
