U Srbiji se vodi ozbiljna bitka između promotera projekta iskopavanja litijuma u Jadru (kompanije Rio Tinto i Vlade Srbije) i njegovih protivnika – meštana, aktivista, političke opozicije, čak i Srpske akademije nauka i umetnosti. EU i nemački zvaničnici pripadaju promoterima, sve otvorenije govoreći da su „EU potrebni kritični mineralni resursi“ iz Srbije.
A šta nemačka javnost zna i misli o ovom pitanju? O tome smo razgovarali sa Haukeom Benerom, koji se izjašnjava kao bivši novinar i dugogodišnji aktivista, a aktuelno je član male klimatske akcione grupe u Berlinu.
Da li biste se složili sa konstatacijom da je ono čemu svedočimo i čemu smo mi u Srbiji izloženi ekstraktivizam sa izraženim neokolonijalnim karakterom?
Da, naravno. Iskopavanje litijuma bi uništilo prirodnu sredinu u plodnoj dolini Jadra. Rio Tinto bi iza sebe ostavio hiljade i hiljade tona toksičnog otpada, potrošio bi ogromnu količinu vode – i, na kraju, ali ne i najmanje važno, uništio uslove za život lokalnih poljoprivrednika. Oni ne bi imali nikakvu šansu da nastave da rade, morali bi da se sele.
Eksploatisanje resursa, uništavanje prirode i uništavanje mogućnosti lokalnog stanovništva da dobro živi u svojoj zemlji odgovara opisu savremenog neokolonijalizma. Glavna razlika u odnosu na „klasični“ oblik kolonijalizma je u tome što se ne upotrebljava vojska da bi se ljudi primorali da napuste svoju zemlju – umesto sile oružja, tu su novac i „obećanje napretka i razvoja“ koje daju veliki kapitalisti poput Rio Tinta i povezane političke klase.
Da li je nemačka javnost svesna (ili, bolje rečeno – ima li delova javnosti u Nemačkoj koji su svesni) da Nemačka i EU prave „zone žrtvovanja“ od delova zemalja koje se graniče sa EU zarad nemačke automobilske industrije (i građevinske) industrije? Kako reaguju oni koji znaju šta se dešava?
Kritički nastrojeni delovi naučne zajednice i istraživači klime to dobro znaju, a klimatski pokret skreće pažnju javnosti na to kakav je skandal u pitanju. Čak je i glavna informativna emisija nemačke televizije, Tagesschau, detaljno izveštavala o velikim demonstracijama protiv rudarenja litijuma koje su održane u Beogradu u avgustu. U parlamentu, u nemačkom Bundestagu, međutim, vađenje strateških sirovina se ne postavlja kao pitanje. Ovo je razlog više da se pokret za klimatsku pravdu fokusira na šire posledice napuštanja ekonomije fosilnih goriva.
Zato ćemo 15. oktobra ovde u Berlinu organizovati javna protestna okupljanja u saradnju sa saborcima iz Srbije i nekoliko nevladinih organizacija, protiv kongresa BDI – Bundesverband der Deutschen Industrie, lobističke organizacije nemačke industrije.
Menadžeri žele da razgovaraju o „transformaciji“ u zeleni kapitalizam, a naš zadatak je da skrenemo pažnju na zone žrtvovanja u svom komšiluku.
Vi ste oštro kritikovali stranku Zelenih u Nemačkoj zbog napuštanja klimatskih i ekoloških ciljeva. Ko ih sada (u Nemačkoj) predstavlja?
Da, Zelena stranka je potpuno napustila svoje klimatske ciljeve. U martu 2023. je održan sastanak na najvišem nivou u nemačkoj koalicionoj vladi na kom je FDP (Stranka slobodnih demokrata) odnela prevagu u svim ključnim tačkama. Više se ne govori o značajnom smanjenju automobilskog saobraćaja ili uopšte visoke potrošnje energije, kako u industriji tako i u privatnom sektoru, na primer u grejanju zgrada.
Zeleni su žrtvovali zaštitu klime na oltaru zadržavanja vlasti, da ne bi razbili „semafor“ koaliciju (Socijaldemokratska partija se predstavlja crvenom bojom, FDP žutom, Zeleni – zelenom, prim.ur.). Zeleni su se poklonili do zemlje pred FDP-om, koji poriče klimatske promene. Danas Zeleni i zeleni ministar energetike, gospodin Habek, promovišu zeleni kapitalizam, ali je Habekov glavni zadatak da poboljša uslove za nemačku industriju u međunarodnoj konkurenciji. To uključuje ubrzanu reorganizaciju i elektrifikaciju proizvodnje, zbog čega litijum igra tako važnu ulogu.
Izgleda da Nemačka pokušava da spase svoju automobilsku industriju (izgradnjom autoputeva i pritiskom na siromašne zemlje da obezbede litijum itd.) po cenu povećanja emisije CO2 i oštećenja ekosistema. Šta bi bilo bolje, ekološki prihvatljivo rešenje?
Jedino rešenje je prevazilaženje kapitalizma. Razvijene zemlje bi, kao prvi korak, trebalo da odustanu od imperativa ekonomskog rasta, koji je obavezan u svakoj kapitalističkoj ekonomiji. Drugi korak bi bilo drastično smanjenje potrošnje energije. Jer čak i sa 100% obnovljivom energijom, sadašnji model prosperiteta više nije moguć, jednostavno zato što za to nema dovoljno resursa na globalnom nivou.
Naravno, to su trenutno potpuno nerealni ciljevi. Ali treba da nastavimo da se borimo za njih. Dobar život izvan kapitalističkog modela prosperiteta je moguć.
