Da li danas možemo govoriti o buržoaskoj propagandi i kako dolazi do fašizacije društva? U četiri nastavka ovog teksta Nebojša Milikić analizira diskurs savremenih medija i njegove političke implikacije na društvo.
U prethodnom delu ovog teksta možete pročitati analizu sadržaja programa Radija Slobodna Evropa.
III deo: Topla nacionalistička zajednica vs. ledeno buržoasko društvo
Kako smo zaključili u prethodnom delu ovog teksta, RSE (po)slušateljstvu nudi ono što se u buržoaskoj nauci naziva „(građanskim) društvom“, apstraktnom zajednicom obezličenih uloga i formalnih načela – Gesselshaft, s tim što je to u našem slučaju „društvo kapitalističke surovosti“1, ili manje poetski rečeno ‒ društvo upregnuto u održavanje satelitskog položaja u odnosu na privrede kolonijalnih metropola. Da ne bude zabune, i većina Južne Evrope je u ovoj poziciji, ne samo bivše socijalističke zemlje, ali u ovim poslednjim je zanimljiva frakcija srednje klase koja perpeutira opravdanost i (i)racionalnost tog odnosa. Ta (i)racionalnost na kraju krajeva tvrdi da je neophodno demontirati mehanizme društvene solidarnosti i odgovornosti, napustiti imperative racionalnog planiranja života i rada, i proglasiti nemogućim obezbeđivanje jednakih uslova za kulturni, politički i ekonomski razvoj kako celog društva, njegovih pojedinačnih, na različitim osnovama utemeljenih grupacija i grupa, tako i svake individue (dakle ne samo onih iz srednje i vladajuće klase). Pošto vidimo da ta, inače već decenijama hegemona (i)racionalnost većini stanovništva ne daje egzistencijalno prihvatljive rezultate ni u bogatijim evropskim zemljama, treba uzeti u obzir ono što o tome zaključuje Darko Suvin u svom trodelnom eseju o fašizmu: „Kada prijetnje koje ugrožavaju velike mase ljudi, obično već deteritorijalizirane, zavrnu njihove strahove i tjeskobe sve do točke nepodnošljivosti, oni postaju spremni slijediti „zajedničarski“ borbeni barjak; u slavnoj njemačkoj opreci, oni traže topli Gemeinschaft, a ne hladni Gesellschaft.“
To znači da u svetlu prirodne težnje i nastale nužde deklasiranih društvenih slojeva za kontrahegemonim ideološkim pogledima i načelima, za kakvom-takvom opcijom solidarnosti, kohezije i zajedništva, na ceni mora biti Gemeinshaft, koji je, za razliku od obezličenog i formalno (buržoasko-)pravno uređenog društva, neko društvo imanentno poznatih i proverenih vrednosti, skoro pa ličnih ili u najširem smislu srodničkih odnosa među ljudima apstraktnog, ali navodno istovetnog i homogenog identitetskog oslonca; društvo koje implicira „zajednicu osećanja“, kako je glasila jedna od definicija fašistoidne solidarnosti proizvedene i nametnute fašističkom propagandom. Zanimljivo da sve ove „toplije“ sastojke nacionalističke etike i politike bez problema nalazimo u obrazovnom i kulturnom sistemu svake, i najliberalnije buržoaske hegemonije.
Šta tim povodom i razlogom slušateljstvu nudi Sputnjik, propagandna agencija nacionalne buržoazije bratske Rusije? Nudi dnevne doze utehe, okuraženja i sedativa. I gle, baš takav, „3 u 1” propagandni komplet, dolazi od bivših saputnika na tranzicionoj beskrajnoj traci, sada u posedu u međuvremenu otrežnjenih ili regenerisanih aparata za pariranje neumrlom hladnoratovskom propagandnom aparatu Vašingterne.2
Saputničko sputavanje neistina o… zbog…
Radio program Sputnjika sastoji se od jakih doza okuraženja prijatelja u nevolji, bratskih zagrljaja i tapšanja po ramenu, uz (razume se) moralno superioran, često i ton poslovičnog čuđenja i ironije, ton koji ima iznenađujuće uporište: upravo svest o rasklimatanoj hegemoniji zapadnih sila i njihovih propagandističkih aparata. Priznajmo unapred, lasno je i slasno likovati pri oticanju i zalasku hegemonije te trokirajuće politike i propagande. Lakonsko svakodnevno širenje i smejuljenje spikera Sputnjika potiče upravo od lako pristupačnog dnevnog saznanja da je hegemonija Zapada šuplja na sve strane, i da im to obezbeđuje i dnevno prihranjivanje svih njihovih „kontra” hegemonih pozicija. Iz čega, međutim, ne sledi nikakva druga Sputnjikova teza osim da bi takav raspadajući sistem trebalo da bude multipolaran, to jest da svako može da se raspada na način koji izabere, a bez spoljnog mešanja u raspadajuće unutrašnje poslove. Sputnjik, dakle, zaista deluje kao saputnik, tek još jedan satelit ove hegemonije i agonije, koja je, nimalo paradoksalno, i jedini njegov smisao postojanja i delovanja.
Uz koliko-toliko efikasnu programsku formulu o multipolarnosti koja se ponavlja kao identifikacioni džingl, a koja je ništa drugo do kontinuirani vapaj ruske nadmoćno vladajuće buržoske frakcije za pomirenjem i miroljubivom koegzistencijom sa Vašingternom, formula udvaranja i laskanja slušaocima je, kao manje važna, prepuštena amaterima. Zato i izgleda kako izgleda, jeftino i providno: divni ste, dragi slušaoci, u stvari najbolji ste, svi su protiv jadnih ali ponosnih vas – to će slušateljstvu Sputnjika mantrati ubedljiva većina vesti i komentara u emisijama. Igra se otvoreno i s lakoćom na najveće i već tradicionalne čakre ovdašnje dezorijentisane javnosti: autoviktimizaciju nacije i patetični napor da se za tu operaciju nalaze novi i novi istorijski, sudbinski i proročki dokazi. Diskurs voditelja, intervjuisanih eksperata, prenetih ili tendenciozno prepričanih izjava političara, uopšte sve to prigodno naštimovano oratorstvo je kao na RTS-u devedesetih, dakle nekakav veseli i ponosni nadobudni i lumperajski autizam.
Neki izveštaj iz Republike Srpske završava se neverovatnom tiradom o tome da opsade Sarajeva nije ni bilo. Onaj s Kosova činjenicom da je NATO preoteo Kosovo jer… iz Hrvatske o zabrinjavajuće ustašoidnoj vlasti, politici, svemu lošem i najgorem… iz Crne Gore sve o nenarodnom režimu koji, doduše, dobija sve izbore ali zbog… svega toga ima, okej, nije bez razloga, ali nigde nema ni pomena istorijskih doprinosa i zasluga srpskih političara i države u svim tim aktuelnim stradanjima i katastrofama. To dovoljno govori na koju frakciju ovdašnje buržoazije ciljaju Spunjik i buržoasko-nacionalistička elita Rusije. Na navodno „nacionalnu“ frakciju, po definiciji podređenu interesima domaćeg kapitala, koja će, u praktičnom problemu nedovoljne količine tog kapitala, u stvari takođe biti kompradorska, ali pod njihovom tj. „ruskom“ kontrolom (ovde se mora naglasiti i da nije svaka frakcija kompradorske bužoazije ista, kao ni njena direkcija, jer je današnji „ruski imperijalizam“ po svojim ambicijama i potencijalima svetlosnim godinama daleko od onog NATO i EU; videti intervju R. Močnika na RSE).
Prisetimo se samo kraja intervjua komandanta odbrane Košara, kada svečano tvrdi da je čvrstina i upornost branilaca rezultirala i time da „danas u Srbiji imamo i domaće kapitaliste“, što je po njegovom tonu i naglasku izgleda najveće društveno i vojno dostignuće koje možemo zamisliti. Ovome u prilog govori i činjenica da je najveći deo privatizacione SPS nomenklature transparentno vezan za ovu priču, i to ne krije ni kadrovanjem u privredi, vladi i javnim preduzećima ili institucijama, ni prihvatanjem bratske konsultantske pomoći kad zatreba, a zatreba uvek uoči ili nakon izbora. Nije ni kompRUadorima lako zadržati pozicije i propozicije u obaranju ruke sa globalno gledajući ipak jačim protivnicima.
U pogledu rata vrednostima, Sputnjik forsira nekakvu mešavinu vibrantnog konzervatizma i slavodobitnog tradicionalizma, u brojnim retoričkim inkarnacijama: tu neki kulturni pregalac govori o iskonskoj potrebi „produbljivanja duhovnog iskustva“, umetnički direktor Bemusa pesnički nadahnuto kaže da je, eto, bio saputnik-sputnjik velikih događanja u našoj kulturi, direktor hora Glinka zahvaljuje sudbini što je taj hor vršnjak ruske državnosti, zemlje koja ga „jedino interesuje, a protiv koje su i mnogi njegovi sugrađani“. Podseća nas, Ivan Grozni je pevao u tom horu i imao je čak i jednu kompoziciju (pa ti sad reci nešto protiv ako smeš). Sputnjik kao da prizemljuje loptu koju neurotično šutiraju RSE kulteurofili – kulturom sedativa, mitske nadstvarnosne beskonfliktnosti, uspavljivanja tromim rekama proverenih vrednosti kojima ništa nisu mogle ni revolucije ni komunisti ni zapadnjačka potrošačka kultura ni ostali neprijatelji ruske i srpske stvari. Otud valjda i emisija iz kulture od celih sat i po subotom (koja se super nastavlja, ili terminom čak ukršta sa armagedonsko-postparanoičnim emisijama Snežane Bićanin na RBGD2). I baš kao i kod Snežane, taj sladunjavi, lak za poneti i raspakovati diskurs desničarskog – u pogledu ključnih pitanja privatne svojine, klasne podele, neupitne buržoaske hegemonije – potpuno maglovitog antikapitalizma i antiglobalizma, kočoperi se i ozareno gizda otkrivanjem i denunciranjem svih globalokalnih nesreća i usuda ovog sveta. Tu su opširan razgovor o knjizi o problemima mladih generacija, pominju se čak i društvene okolnosti u kojima takvi problemi nastaju, klasna, čak kastinska podeljenost, nepostojanje sistemske, mrežne brige o mladima, gde individualni podvizi ostaju jedan problematičan primer „da se ipak može“ i bez te mrežne brige. Sve je naizgled tu, samo nema imena tog sistema koji ukida resurse pa i same sistemske koncepte te mrežne brige. Dakle, očigledan sistemski uzrok tih svih problema, pored svih apela tokom emisije na mlade naraštaje, da progovore o tome što ih muči, da nauče da artikulišu svoje misli – nije izgovoren ni artikulisano imenovan. Pa onda ide prikaz filma „o Tolstoju kao Vronskom“, onda vest da je Makron otvorio Pikasovu izložbu, a izložbu komentariše Miloš Šobajić.
U vestima, spiker se pita, i to u najavi emisije: „Kakav smokvin list pripremaju političari EU kad je u pitanju Kosovo…“. Ili, spiker u samom pitanju nekom tzv. ekspertu za bezbednost: „Haradinaj zakuvava i podiže tenzije, podriva…“, dakle ni traga od „da li“, kao uostalom ni od pitanja. Drugi „stručnjak za bezbednost“, u obliku školovanog ratnog huškača, gostovao tačno 30. novembra oko 9 uveče, prevazišao je Vučelića, Milu Štulu i Krstu Bijelića iz njihovih najboljih ratnih dana po rafalima huškačkih floskula i stereotipa. Obavezna rečenica u analizi situacije u Bosni: Alija Izetbegović je još te i te godine rekao da će… ponekad se to omakne i kad se citira šta je rekao Bakir Izetbegović. Emisija iz kulture u istoj ravni izveštava o nekom arhinacionalnom kulturnom projektu, ali i o Bajagi, Leni, a bardovi izdavaštva obaveštavaju slušaoce da je čitanje knjiga „obudućenje života“. Koncept te emisije je neka potpuno bespotrebna, isforsirana i nategnuta opširnost, sveobuhvatnost, tzv. šarolikost. Sa šarolikošću u vezi nešto kasnije dolazi se do uputstva kako se nosi Georgijevska lenta, „na grudima, blizu srca, a ne kao pertle ili na anteni“!
I inače, Sputnjik pokušava da se svakako umeša u arbitražu o vrednostima visoke kulture, izveštavajući često o događanjima i debatama koje se vode u tom polju. Verovatna namera je ojačavanje onog dela kulturne elite koja nije „eunijatska“, što bi rekli Sputnjikovi stručnjaci za bezbednost. U suštini, providna težnja da se osokoli ovdašnja wanna-be nacionalna buržoazija da cilja i zauzme makar neke pozicije umesto ove postojano kompradorske, koja – prosto viša sila, tj. bolja računica – nekako uvek ispadne podatnija i vernija euroatlanskom kapitalu.
Kao i na RSE, može i ovde da se čuje poneka trezvena emisija, bez očajavanja nad euroameričkom hegemonijom ili seirenja nad njenom neizbežnom propašću. Primer je gostovanje na Sputnjiku nekog stručnjaka sa ovdašnjeg Instituta za evropske studije, koji je govorio o privatizaciji profita i socijalizaciji gubitka i o tome da se Vučićeva vlada, bivajući nemoćna da bilo šta pozivitno uradi u ekonomiji, bavi najviše propagandom. Zaista vrlo dobra i precizna analiza, što je zbunilo i intervjuera, koji verovatno nije znao da je taj institut nastao tranzicijom tj. ukidanjem Instituta za međunarodni radnički pokret. Spas je bio u tome što i ovako precizne analize pre deluju kao konvulzije nekog jurodivog radio propovednika koji je na silu ušao u studio, nego kao opredeljenje redakcije. A možda Vučić time i planski dobija poneku packu, kad malo više, iz perspektive Moskve, nakrivi kormilo ka Briselu, nije nemoguće.
Sputnjik možda i ne zaslužuje toliko pažnje i kritike jer je jednostavno i transparentno pozicioniran kao propagandno glasilo, ne predstavlja se kao glas „istine i slobode“, kako to cinično radi RSE. Ali opet, radi adekvatnog kontrastiranja, moramo naglasiti da nije podjednak raspored kapaciteta agresije i odbrane u ovdašnjem medijskom polju. Ne možemo reći da jedan Kusturica nije preteško i presmešno medijski naoružan praznim ali gorostasnim samopouzdanjem slovenskog bratstva, a NATO cheer-liderka Jelena Milić tek šarenim lažama demokratije i napretka mada pod ljubaznim pokroviteljstvom najvećeg globalnog nuklearnog i ekonomskog (sasvim svejedno) arsenala. Takođe, bitno je napomenuti da se promoteri dobrog dela Sputnjik diskursa odlično snalaze u tabloidnoj, kao i u sferi državnih i paradržavnih elektronskih medija, dok to sa autorima RSE nije slučaj, naprotiv. Ali donedavno, ta situacija je bila dosta drugačija, a suprotstavljene strane brzo uče jedna od druge tako da možemo reći da je Sputnjik najbolji đak iz omiljenog RSE predmeta „Usmeravanje istine“. (Directing of truth), prioritetne profesionalne veštine svih frakcija i medijskih inkarnacija buržoaske propagande.
U sledećem nastavku ovog teksta Nebojša Milikić daje zaključna razmatranja o buržoaskoj propagandi i fašizaciji društva.
- Pozajmljujem naslov istraživačko-izvođačke umetničke i aktivističke platforme reditelja Uroša Jovanovića, evo jedne od najava od više održanih performansa.
- A otkuda to otrežnjenje i regeneracija dobro objašnjava i ovaj članak o prirodi Jeljcinove vlasti i politike, intenzivno podržavane od zapadnog kapitala.
