Pre dva dana, 16. novembra, obeležen je Svetski dan sećanja na žrtve saobraćajnih nezgoda. Na kontu toga, valjano bi bilo prisetiti se samo nekolicinu vesti iz prethodnog perioda u Srbiji.
Sredinom oktobra prevrnuo se autobus u blizini Sremske Mitrovice, a tom prilikom je troje ljudi poginulo, dok je skoro 60 osoba teže ili lakše povređeno. Uzrok nezgode je, prema nezvačnim informacija, neprilagođena brzina. Nedugo zatim, pod dejstvom psihoaktivnih supstanci i sa 1,17 promila alkohola u krvi, te brzinom od 132 kilometara na sat u naseljenom mestu, vozač je prošao kroz crveno svetlo i usmrtio tročlanu porodicu. Samo dan kasnije, na relaciji Novi Sad-Beograd, prevrnuo se kombi kojim su putovali juniorski džudisti Partizana – život je izgubio mladić od 16 godina. Vozač kombija je prema pisanju medija ujedno bio i trener tih momak, te su se oni u trenutku nesreće vraćali sa takmičenja u Azerbejdžanu – odredište do kojeg su stigli letom iz Budimpešte. On je osumnjičen za krivično delo „teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja“.
Primera ovakvih, ukoliko se pogleda od početka godine, ima na pretek, te u pojedinim imamo i učestvovanje profesionalnih vozača, poput onih koji upravljaju gradskim autobusima. Naposletku, krajem leta je vozač Gradskog saobraćajnog preduzeća (GSP) usmrtio šesnaestogodišnjakinju na pešačkom prelazu, kada je prošao kroz crveno svetlo.
Brojke su, uslovno rečeno, morbidne. Prema podacima Agencije za bezbednost saobraćaja u Srbiji je od 2017. do 2021. godine 2.647 ljudi izgubilo život u saobraćajnim nezgodama, dok je 16.474 teško povređeno, a 83.280 lako. Sa druge strane, prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) u period između 2016. i 2023. ukupno su registrovane 4.042 saobraćajne nesreće sa smrtni ishodom. Tokom 2023. registrovano je ukupno 32.974 udesa, u kojima je u 475 slučajeva poginula bar jedan osoba, prema podacima MUP-a. Samo u Beogradu je tokom 2023. godine zabeleženo više od 14.000 udesa.
U septembru 2024. je saopšteno da se od početka te godine na putevima u Srbiji dogodilo 22.810 saobraćajnih nezgoda u kojima je poginulo 376, a povređeno 13.358 osoba. Kada se pogleda krajnji bilans za 2024. godinu, poginula je 501 osoba, a povređeno 18.807, prema podacima MUP-a.
Međutim, i kada se to uzme u obzir, od početka ove godine život na putevima u Srbiji je izgubilo, prema zvaničnim podacima, 390 osoba, dok je čak preko 15.000 njih povređeno.
Drugim rečima, i u slučaju sitne varijacije, situacija je nepromenjena, čak je došlo i do blagog porasta. U prevodu – ne da ne dolazi do poboljšanja bezbednosti saobraćaja, nego se situacija pogoršava.
Ostaje pitanje – zašto?
Sistem ne postoji
Kako za Mašinu objašnjava saobraćajni inženjer Igor Velić, ključni problem je taj što Srbija nema uspostavljen sistem upravljanja bezbednošću saobraćaja. Kako dodaje, „u 21. veku mi smo jedna od retkih evropskih država koja nema uspostavljen sistem unapređenja bezbednosti saobraćaja, a iz tog sistema proizilaze sve druge stvari koje sad vidimo na terenu“.
„Mi 2021. godine usvajamo nacionalnu Strategiju bezbednosti saobraćaja, a koja važi do 2030. i trenutno nismo ispunili ni jedan jedini cilj iz te strategije. Čak smo gori nego što smo bili, jer smo sada na poslednjem mestu u Evropi, ili prvom u zavisnosti kako se gleda, po javnom riziku stradanja u saobraćaju i broju smrtnih ishoda na milion stanovnika. Drugim rečima, nama na milion stanovnika 78 pogine u saobraćajnim nezgodama. Takođe treba napomenuti da je jedan od ciljeva i taj da nema ni jadan smrtni ishod deteta u saobraćaju. Kada se pogleda statistika, nama na mesečnom nivou jedno dete pogine, a 110 bude povređeno“, rekao je Velić.
Kako napominje sagovornik Mašine, tu se onda postavlja jedno jednostavno pitanje: Ko je odgovoran za trenutno stanje? Odgovor je, kako kaže, jednostavan – izvršna vlast, iliti Vlada Srbije.
„Vlada je formirala Telo za koordinaciju poslova o bezbednosti saobraćaja, a ja ne pamtim kada su ti ljudi poslednji put zasedali i oni bi svi morali da podnesu ostavke. Takođe, tu su i dva resorna ministarstva, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Ministarstvo saobraćaja, koji su nosioci te saobraćajne politike te i na njih spada odgovornost. Pored njih, tu je i Agencija za bezbednost saobraćaja, koja je svoj rad svela na deljenje flajera po vašarima i festivalima. Svi oni redom snose odgovornost za trenutno katastrofalno stanje i za to što u Srbiji ne postoji sistem bezbednosti u saobraćaju. Moram da shvatimo da saobraćajne nezgode nisu slučajnost, odnosno ne dešavaju se slučajno, nego su posledice našeg nerada i sistemskih grešaka“, izjavio je Velić.
Zastareli modeli
Kako ocenjuje Velić, model bezbednosti saobraćaja koji se primenjuje u našoj političkoj stručnoj eliti je zastareo nekih 40 godina. Postoje dva modela u pristupu rešavanju problema.
„Jedan se zove tradicionalni koncept, drugi se zove savremen koncept. Tradicionalni koncept, odnosno onaj koji se primenjuje u Srbiji, predviđa da kada se desi nezgoda da se sagledava samo pravna odgovornost učesnika iste. S druge strane, savremeni koncept je mnogo širi, te pored pravne odgovornosti učesnika postavlja pitanje političke, stručne i moralne odgovornosti. Drugim rečima, svi su podložni evaluaciji, od ljudi koji sede u ministarstvima do struke, odnosno nije kriv samo učesnik u nezgodi, nego i onaj koji je projektovao put ili onaj koji održava taj put, koji je postavljao signalizaciju itd“, smatra Velić.
Naravno, kako dodaje, tu je i pitanje saobraćajne kulture i socijalno-ekonomskog modela na nivou čitavog društva.
„Na primer, nedavno smo svedočili da je saobraćajnu nezgodu izazvao penzioner, pored niza pitanja koji se tu postavljaju, poput onog da li mu je opravdano produžena vozačka, dolazimo i do pitanja zašto individua ne može da živi od svoje penzije te mora da radi dodatni posao, u pozamašnim godinama? I tu vidimo kako se socijalno-ekonomsko stanje u društvu reflektuje na saobraćaj. Onda pitanje kulture, jer, šta mi kao društvo možemo da očekujemo kada prisustvujemo tome da jedan pevač, koji je bezbroj puta učestvovao u saobraćajnim nezgodama, i dalje ima pristup motornom vozilu? Ili kada prisustvuje činjenici da kumovi i ljudi bliski političkom vrhu nekažnjeno skrivaju saobraćajke? U tom smislu, ne može u saobraćaju da bude drugačija kultura u odnosu na političku i medijsku“, ocenjuje sagovornik Mašine.
Tu je i, kako napominje Velić, pitanje saobraćajnog obrazovanja. Kako kaže, podaci ukazuju da adekvatno obrazovanje o saobraćaju može da smanji nezgode od 20 do 40 odsto.
„U tom podatku leži enormni kapacitet za društvenu promenu, a kod nas saobraćajno vaspitanje nije više zastupljeno unutar obrazovnog sistema, odnosno u osnovnim i srednjim školama, ne računajući stručne saobraćajne smerove koji postoje. Pored toga što nije zastupljeno, nemamo ni edukativne kampanje niti iole zadovoljavajući digitalni marketing u oblasti saobraćajne bezbednosti saobraćaja, poput edukativnih spotova i reklama“, rekao je Velić.
Za kraj, Velić ocenjuje da, pored toga da se država nalazi na samom dnu u Evropi po mnogim parametrima, dovoljno pogledati sledeća činjenica: U Srbiji postoji Udruženje roditelja stradale dece, i to je sve što treba da znamo kada je u pitanju bezbednost saobraćaja kod nas.
„Kada je u pitanju javni rizik stradanja u saobraćaju, mi u proseku kasnimo nekih 15 godina za Evropskom unijom, a 25 za Švedskom i Norveškom. Ono što je dodatno zabrinjavajuće je da mi ne da ne stižemo te zemlje, nego se udaljavamo od njih“, zaključuje Velić.
