Da biste bili tehničko osoblje u predškolskoj ustanovi, treba vam sanitarna knjižica i potpuno odsutvo samopoštovanja i dostojanstva, kaže bivša radnica u vrtiću

„Ukoliko vrtići ostanu bez tehničkog osoblja, oni koji će sledeći napustiti svoja radna mesta jesu nosioci posla, naši vaspitači“, kaže za Mašinu Aida Srećković.

Reforme predškolskog sistema odvijaju se polako, ali ne i neprimetno. Svedoci smo posledica u vidu manjka bezbednosti, higijenskih uslova, adekvatne ishrane i zastrašivanja zaposlenih. O trenutnoj situaciji u predškolskom sistemu razgovarali smo sa servirkom koju su okolnosti primorali da da otkaz u jednom od beogradskih vrtića.

Plate ispod minimalca, loši radni uslovi, manjak radne snage, kontinuirani pritisci i mobing – razlozi su zašto veliki broj pomoćnog i tehničkog osoblja napušta posao u predškolskim ustanovama. O svom iskustvu i razlozima za ostavku, za Mašinu govori Aida Srećković, nekadašnja servirka.

„Radila sam posao za sebe i za dve ili tri odsutne žene, za istu platu, u istim neuslovima. Utisak svakako upotpunjava nedostatak sredstava za rad, nedostatak tople vode, neispravnost liftova, neverovatno visoke tempererature radnih prostorija u letnjim mesecima, do potpunog smrzavanja u toku zimskog perioda godine“, piše u otkaznom pismu koju je Aida Srećković podelila sa našom redakcijom.

Kako naša sagovornica kaže, u predškolskom sistemu se se ne mogu ostvariti radna prava. Svako suprotstavljanje ili ukazivanje na problem praćeno je premeštanjem u drugu radnu jedinicu, a za bilo kakvu grešku – prvi ste na listi odgovornih, čak i kad to niste. 

U radnoj jedinici gde je premeštena protiv svoje volje nije se kuvalo, već se hrana dostavljala. Teret koji je tu morala da diže bio je previše težak za njena leđa, te ju je svaki radni dan stavljao pred izbor između uništavanja zdravlja ili napuštanja posla.

Pored ulaganja svojih leđa, posao je od Aide Srećković zahtevao da uloži i svoj novac: uniforma joj nije bila obezbeđena, morala je sama da je kupi. Njeno dostojanstvo je takođe moralo da ostane van radnog mesta, jer je nadređenima morala „da glumi sluškinju“:

„Uniformu sami obezbeđujete, ako želite da izgledate kao ljudsko biće na poslu. Deo plate odvojite na analgetike. Kriterijum za prijem novih koleginica je toliko nizak da čak i kada dobijete zamenu za odsutnu osobu, nema vam pomoći. Pauzu često nemate. Nadređenima na sav posao, kuvate kafe, nosite užine, glumite sluškinje, pravite limunade, iako to apsolutno nije u domenu opisa radnog mesta“, navodi Srećković za Mašinu.

Pored nezakonito niskih plata, tehničko osoblje prima lični dohodak bez uračunatog toplog obroka i regresa. Nakon neuspele kolektivne tužbe, zaposlenima su ostali visoki troškovi parnica, koji su im, kako Srećković kaže, oprošteni: 

„Dugovi su velikodušno oprošteni, a zaposleni srećni. Srećni jer nisu ostvarili svoja prava, garantovana Ustavom i Zakonom o radu, kolektivnim Ugovorom i drugim, ali srećni jer bar nisu dužni. Da biste bili tehničko osoblje u PU ne treba vam puno: sanitarna knjižica i potpuno odsutvo samopoštovanja i dostojanstva“.

Bez tehničkog osoblja nema ni vrtića

Aida Srećković za Mašinu objašnjava značaj tehničkog osoblja, koje često biva marginalizovano u predškolskim ustanovama. 

O zanimanju servirke ona kaže da su to žene koje u svakom trenutku znaju sve alergije napamet i direktno su odgovorne kad detetu serviraju obrok. One čiste sto deci pre jela i operu nezamislivo puno posuđa u trošnim, neuslovnim kuhinjama u mašinama koje samo dezinfikuju posuđe, ali isto to posuđe ne peru.

„Niko nije pomislio koliko su hlora udahnule spremačice u vreme pandemije, a i posle nje, ribajući hodnike minimalno četiri puta na dan. Tetkice… Nisu to tetkice. To su žene koje higijenom obezbeđuju pola zdravlja dece, to su žene koje ih paze kada vaspitač mora u toalet i koje će pritrčati u svakoj situaciji“, navodi Srećković.

O njihovom značaju ranije je za Mašinu govorila i Jelena Dinić, medicinska sestra vaspitačica i urednica stranice Vrtić. 

„Što se tiče spremačica i servirki njihovo otpuštanje donosi i rizik plus koji se odnosi na fizičku bezbednost dece i vaspitača. One su te poznate i stalno prisutne, upućene u funkcionsanje vrtića. A kako se u realnom životu ne mogu izbeći redovna odsustva vaspitača tipa odmori, bolovanja, hitna medicinska stanja, povrede, nesreće, elementarne nepogode one su taj dodatni pojas bezbednosti da deca i vaspitači nikada ne ostanu nenadgledani,“ za Mašinu je rekla Dinić.

Srećković smatra da najavljene reforme neće nikad zaživeti. Prema njenom mišljenju, to bi podrazumevalo veliki broj prekida radnih odnosa, a time i otpremnina i socijalnih programa, što je kod nas teško ostvarivo. Ona dodaje da će agencije teško ponuditi bolje uslove od sadašnjih. 

„Ukoliko vrtići ostanu bez tehničkog osoblja, oni koji će sledeći napustiti svoja radna mesta jesu nosioci posla, naši vaspitači. Oni koji nam decu uče prvom držanju olovke, oni koji ih spremaju da sede 45 minuta na času, oni koji ih uče da peru ruke i govore prvim pravim punim rečenicama – dobiće i posao tehničkog osoblja, a to je neodrživo. Urušiće se vrtići kao kula od karata i dobićemo za nas novi, a stari zapadnjački trend da najsiromašniji idu u državne škole i vrtiće koji će nuditi mizeran kvalitet usluge“, zaključuje Srećković.

Podsetimo, pre više meseci sindikati vaspitača organizovali su proteste, nakon kojih je usledila i peticija „Za spas beogradskih vrtića“ za neophodno obrazovanje i negu dece, povećanje broja zaposlenih kadrova i prekid svih pritisaka na roditelje i zaposlene.

Prethodni članak

Potrebno je ukinuti prepreke sa kojim se suočavaju ukrajinske izbeglice u Moldaviji, poručuju organizacije civilnog društva

Čiji je Branko Pešić?

Sledeći članak