Od izvora iz UGS „Nezavisnost“ saznajemo da će pregovori o visini minimalne zarade za sledeću godinu biti gotovi do 14. septembra. Osim toga, znamo i da su predstavnici poslodavaca protiv bilo kakvog povećanja, dok sindikalni predstavnici zahtevaju povećanje na 37.000 dinara. Predstavnici dve sindikalne centrale koje ne učestvuju u radu Socijalno-ekonomskog saveta – Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) i Udruženi sindikati Srbije Sloga, smatraju da stvarnih pregovora zapravo i nema i da odluku donosi jedan čovek.
Za razliku od prethodnih godina sadašnji pregovori se odvijaju bez formirane Vlade čiji predstavnici bi trebali da budu jedni od učesnika rada Socijalno-ekonomskog saveta, ovaj institucionalni problem je delimićno objašnjenje ovakvog razvlačenja ovogodišnjih pregovora o minimalcu. Sada, i više nego ranije, svima je jasno da će konačna odluka u najvećoj meri zavisiti od predsednika države – Aleksandra Vučića.
Nebojša Rajković, generalni sekretar ASNS, za Mašinu kaže da se svako utvrđivanje minimalne zarade pretvori „u već viđenu farsu“.
Po već poznatom scenariju započne licitacija i pogađanje. Za Poslodavce, kao uvek, nema prostora za povećanje, reprezentativni sindikati traže 37.000 dinara, povećanje od preko 25% , iaoko znaju da to spada u sferu mašte i bajki, Vlada po običaju mudro ćuti i čeka da Predsednik, arbitrarno donese odluku. I sve po starom oprobanom receptu i vuci siti i radnici gladni, kaže Rajković.
Sa ovim je saglasan i Željko Veselinović, predsednik sindikata „Sloga“:
To je odluka jednog čoveka koji visinu minimalne zarade odredi još pre početka pregovora i to objavi u javnosti. Dalji razgovori i pregovori su čista farsa i zamajavanje javnosti.
Naši sagovornici smatraju da minimalna zarada nije dovoljna za pristojan život kao i da bi sindikati koji učestvuju u pregovorima trebali drugačije da se postave.
Umesto da minimalna zarada bude jedna pristojna zarada ona je u stvari socijalna kategorija čija se visina određuje kao na pijaci bez pravog učešća sindikata koji su na žalost samo nemi statisti u jednoj već režiranoj predstavi, kaže Veselinović za Mašinu.
Nebojša Rajković iz ASNS-a preporučuje pregovaračima da se upute u zakone koji određuje o čemu se zapravo pregovara:
Da podsetim, ne utvrđuje se minimalna zarada već minimalna cena rada i to ne licitacijom i kvazi pregovorima, već egzaktno, na osnovu kriterijuma utvrđenih Zakonom o radu, i to: egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe, kretanja stope zaposlenosti na tržištu rada, stope rasta bruto domaćeg proizvoda, kretanja potrošačkih cena, kretanja produktivnosti i kretanja prosečne zarade u Srbiji.
Kako do pristojnog minimalca?
Kako primećuje Željko Veselinović sindikati koji učestvuju u radu SES-a već godinama pokušavaju da minimalnu zaradu dovedu do visine minimalne potrošačke korpe što im ne ide za rukom. On se pita zašto oni i dalje učestvuju u tom „fingiranom dijalogu“.
Udruženi sindikati Srbije Sloga mišljenja su da minimalna zarada mora biti podeljena u dve kategorije: 300 evra kao minimalna i 350 za sve one firme i kompanije koje dobijaju subvencije od strane države za svako radno mesto. U vreme krize i koronavirusa mišljenja smo da bi to bilo i fer i korektno, kako prema poslodavcima, tako i prema zaposlenima i da one kompanije koje dobijaju novac od države moraju da plate radnike više, kaže Veselinović za Mašinu.
U ASNS-u smatraju da je razgovarati o novoj minimalnoj ceni rada pre formiranja Vlade „u najmanju ruku, ekonomski i socijalno potpuno neodgovorno“. Kako nam je rekao generalni sekretar ovog sindikata, Nebojša Rajković: „Vlada treba prvo da donese svoj program, sa ekonomskim i socijalnim parametrima definisanim kroz odgovarajuće politike, između ostalog i politikom zarada i plata i, tek tada, sa novom Vladom ima smisla i svhe razgovarati o novoj minimalnoj ceni rada.“
To su i razlozi zbog kojih ASNS zahteva tromesečni moratorijum na utvrđivanje minimalne cene rada:
Kako bi se dala šansa od sto dana novoj Vladi, videlo u kom se pravcu kreće epidemija, sagledala kretanja i posledice i omogućilo da se sistemastski i sveobuhvatno, u uslovima permanentne krize, sagledaju svi aspekti i ekonomski i socijalni i, umesto licitacije i arbitražnog voluntarizma, na bazi egzaktnih parametara utvrdi ravnotežna minimalna cena rada koju bi realna ekonomija mogla da isplati, ali i koja bi omogućila pristojnu zaradu i pristojan život radnicima Srbije, kaže Rajković za Mašinu.
Željko Veselinović je svestan da je i minimalna zarada kakvu predlažu iz „Sloge“ „veoma niska i praktično nemoguće ostvarljiva“, ali smatra da je to barem nešto što bi „sindikati konsenzusom ostvarili“.
Ovako, plašim se da ćemo i dalje biti u milosti i nemilosti predsednika države koji će slavodobitno objaviti da je uz ogromne napore uspeo da uprkos koronavirusu minimalnu zaradu poveća za čitavih 1.000 dinara i da će radnici zbog toga biti srećni.
