Januarsko šepurenje svetske elite po švajcarskim Alpima malo šta će doprineti u rešavanju akutnih problema globalne populacije. Iskazana zabrinutost spram posledica klimatskih promena, siromaštva i migracija je puko licemerje budući da svetski moćnici pokazuju da nemaju nikakvu nameru da se pozabave suštinom problema.
Svake godine se u malom alpskom gradiću Davosu, u Švajcarskoj, održava Svetski ekonomski forum na kome se sastaju najuticajniji svetski političari, direktori najvećih i najbogatijih korporacija na svetu, funkcioneri najvećih svetskih banaka, vodeći ljudi iz međunarodnih organizacija kao što su MMF, OECD i Svetske Banke, kao i ljudi iz raznih NVO-a, akademici, pa čak i neke poznate estradne ličnosti.
Pod okriljem zvaničnog slogana „Posvećeni poboljšanju stanja sveta“ oko 3.000 ljudi u Davosu je i ove godine raspravljalo o gorućim svetskim problemima poput ekologije i zaštite životne sredine, ekonomske nejednakosti, siromaštva, migracija itd. Za ove i mnoge druge probleme koji zabrinjavaju svet, rešenje se i ne nazire, a jedino što se menja u Davosu svake godine jeste redosled na „listi prioriteta“ u rešavanju ovih problema u zavisnosti od trenutnog fokusa i pritiska svetske javnosti. Globalna elita na švajcarskim Alpima ne radi ništa drugo osim što pokušava da se abolira od odgovornosti predstavljajući sebe kao velike borce u rešavanju najvećih svetskih problema, iako su ih svojim delovanjem prvenstveno oni izazvali i s vremenom intenzivirali.
Krojači sudbine
Biti deo ovog događaja – košta. U zavisnosti od „nivoa angažovanja“, svaka korporacija koja želi da bude deo globalne elite u Davosu, mora u kasu Svetskog ekonomskog foruma uplatiti najmanje 53.000 evra na godišnjem nivou, plus da plati oko 16.000 evra po karti za pojedinačne učesnike. A Crème de la crème biznis sveta, koji čini stotinu „strateških partnera“ SEF-a, među kojima su korporacije kao što su Apple, Microsoft, Facebook, Visa itd., godišnje plaćaju oko 530.000 evra.
Za obezbeđenje u Davosu brine se Federalna vlada Švajcarske, koja za svrhe foruma na teren raspoređuje oko pet hiljada pripadnika naoružanih snaga, u mesto od svega 12.500 stanovnika. Ali čini se da odabir Davosa, malog, snegom odsečenog gradića na Alpima za grad održavanja Svetskog ekonomskog foruma savršeno simbolizuje potpunu odvojenost i nepovezanost globalne elite s realnošću sveta i svakodnevnicom ljudi širom planete.
Zvanična tema ovogodišnjeg foruma u Davosu je „Globalizacija 4.0: Oblikovanje globalne arhitekture u vremenu četvrte industrijske revolucije“. Na kraju svake godine SEF objavljuje izveštaj u kome, između ostalog, rangira najveće globalne rizike prema verovatnoći ostvarivanja. Ove godine prvih pet rizika jesu ekstremni vremenski događaji, prirodne katastrofe, sajber napadi, prevara ili krađa podataka i neuspeh u ublažavanju klimatskih promena.
Zanimljivo je da je dohodovna nejednakost od 2012. do 2014. godine bila broj jedan rizik u ovim izveštajima, a da je sada nema ni u prvih deset, pogotovo jer smo nedavno bili u prilici da vidimo najnoviji Oxfamov izveštaj o nejednakosti, u kome piše da trenutno svega dvadeset šest najbogatijih ljudi poseduje istu količinu bogatstva koliko i 50% najsiromašnijih, tj. 3,8 milijardi ljudi, dok je 2012. godine prema istom izveštaju taj broj najbogatijih ljudi bio 159. To znači da se prema metodologiji Oxfama disparitet u bogatstvu najbogatijih u odnosu na 50% svetske populacije uvećao više od šest puta za samo sedam godina. Ove godine u Davosu, za razliku od nekih prethodnih godina, vladala je prilično pesimistična atmosfera među globalnom korporativnom elitom. Naime, anketa konslutanske kuće PwC, u kojoj je učestvovalo oko 1.300 direktora najvećih korporacija, pokazala je šestostruko povećanje broja direktora koji očekuju usporavanje globalne ekonomije u 2019. godini. Prošle godine je samo 5% direktora bilo pesimistično povodom ekonomskih kretanja, dok je ove godine taj broj iznosio čak 30%, što je najveći zabeležen nivo pesimizma u protekle dvadeset dve godine otkako PwC sprovodi ovu anketu. MMF je pred početak ovogodišnjeg foruma, revidirao predviđenu stopu rasta svetske ekonomije u 2019. s 3,7% na 3,5%. Kina, glavni pokretač rasta svetske ekonomije, zabeležiće ove godine stopu rasta od samo 6,2%, što je najmanja stopa rasta ove zemlje u poslednjih dvadeset osam godina. Mnogi ekonomisti smatraju da je realna stopa rasta u Kini skoro upola manja nego što zvanični podaci govore, i da su vlasti u Pekingu bile primorane na fiktivno povećavanje zvanične statistike kako bi izbegli gubitak poverenja finansijskog sveta u rast Kine, a samim tim i globalne privrede.
Ipak, najveći razlog za pesimizam najbogatijih korporacija jeste trenutni trgovinski rat između SAD i Kine, koji sa sobom povlači mnoge neizvesnosti i nestabilnost na finansijskom tržištu. Atmosferu možda i najbolje ilustruje mišljenje Seta Klarmena, menadžera jednog od najvećih hedž fondova na svetu, Baupost Grupe, koji upravlja kapitalom u vrednosti od skoro 30 milijardi dolara. On je u godišnjem pismu upućenom svojim investitorima između ostalog rekao:
Ne možemo da poslujemo normalno usred stalnih protesta, nemira, blokada i eskalirajućih društvenih tenzija… Koren sledeće velike finansijske krize može se naći u današnjem javnom dugu država… Nije teško zamisliti porast društvenih nemira generacije koja ekonomski zaostaje i oseća se izneverenom zbog postojanja ogromnog državnog duga nastalog bez ikakve jasne koristi po njih.
Licemerje globalne elite
Ovogodišnji Davos se u odnosu na neke ranije godine razlikuje i po tome što je uočljivo odsustvo državnog vrha najvećih svetskih zemalja globalnog Severa. Čini se da su svi veliki zapadni lideri koji se nisu pojavili bili primorani da ne dođu zbog velikih kriza u njihovim zemljama. Donalda Trampa nije bilo zbog blokade vlade u SAD-u, Emanuela Makrona zbog krize usled protesta pokreta „žutih prsluka“, a Tereze Mej zbog haosa oko Bregzita. Međutim, postavlja se pitanje da li su to i isključivi razlozi njihovog nedolaska?
Iz godine u godinu, čini se da su imidž i reputacija Davosa u svetskoj javnosti sve gori i gori. Srednja klasa širom sveta postaje sve svesnija pravog lica globalne elite u Davosu i uočava sve licemerje ove konferencije.
Svetskoj javnosti postaje sve jasnije da su ljudi u Davosu isti ljudi koji su idealizovali ekstremnu finansijsku liberalizaciju koja je uzrok svetske ekonomske krize 2008, koji su sakrili svoj novac u poreske rajeve i zagovarali poreske olakšice za sebe, dok su istovremeno prisilno nametali mere štednje najsiromašnijim slojevima stanovništva širom sveta. Isti ti ljudi sastaju se u Davosu i preko medija dele lekcije građanima širom sveta ubeđujući nas u svoje dobre namere.
Sigurno je da čak i političari polako uviđaju da im prisustvo na Davosu može doneti neke negativne poene kod birača, pogotovo ako ih bije glas da su predstavnici finansijske elite i da rade protiv interesa radničke klase, i u interesu najbogatijih, poput predsednika Francuske, Emanuela Makrona.
Jedan od najboljih primera nemerljivog licemerja Davosa jeste ovogodišnje prisustvo novoizabranog Brazilskog predsednika Žaira Bolsonara, uprkos tome što je već nekoliko godina unazad glavna tema i problem u fokusu javnosti zaštita životne sredine i najveća ekološka svetska kriza. I sama organizacija SEF je u svojim godišnjim izveštajima ekološke probleme označavala kao najveće. Bio je to slučaj i ove godine, ali, gle čuda, nisu imali ništa protiv pozivanja Žaira Bolsonara u Davos.
Bolsonaro je u predizbornoj kampanji u Brazilu obećavao kako će spojiti ministarstvo ekologije s ministarstvom poljoprivrede kako bi osigurao da će proizvodnja imati prioritet u odnosu na zaštitu životne sredine, obećavao je da neće ostati „centimetar urođeničke (domorodačke) zemlje“ u Amazonu ako on postane predsednik. Njegov ministar ekologije, Rikardo Sales, izjavio je da je globalno zagrevanje „sekundarno pitanje“, da su kazne agencija za zaštitu životne sredine „ideološke“, i bio je optuživan da je preinačio planove ekološki zaštićenih područja u cilju favorizovanja biznisa. Ako znamo značaj koji Amazonska prašuma, koju će Bolsonarov režim pokušati da devastira, ima za očuvanje ekosistema čitavog sveta, jasno je zašto su mnogi ekološki aktivisti s razlogom zabrinuti za moguće katastrofalne posledice u Brazilu.
Ali u Davosu, Bolsonaro je rado viđen gost.
Takođe, posebno je zanimljiva bila kratka debata o poreskim stopama za najbogatije, koja je izazvala određenu pažnju javnosti na ovogodišnjem forumu u Davosu.
Naime, na jednom od mnogobrojnih panela, na kome su učestovali predstavnici visokoprofitabilnih korporacija kao što su Dell Techologies, Salesforce, Mastercard i drugi, moderatorka panela pitala je Majkla Dela, osnivača Dell Techologiesa, da li bi podržao marginalnu poresku stopu od 70% za najbogatije u SAD (ljude koje imaju prihode veće od deset miliona dolara godišnje). Ovo pitanje izazvalo je gromoglasan smeh većine panelista i publike, koju su naravno uglavnom činili predstavnici drugih bogatih korporacija.
Majkl Del je odgovorio da ne podržava tako nešto i da „ne misli da bi to pomoglo rastu ekonomije SAD“. Kada ga je moderatorka pitala da objasni razloge takvog mišljenja, Del je odgovorio „Navedite mi zemlju u kojoj je to ikada uspelo“.
„SAD” – odmah je odgovorio Erik Brnjolfson (Erik Brynjolfsson), profesor sa MIT-a. Dok je profesor Brnjolfson objašnjavao kako je u periodu od sredine 30-ih, pa sve do početka 80-ih godina prošlog veka u SAD najviša oporeziva stopa na prihod nikad nije pala ispod 70%, a da je pritom u periodima tog vremenskog razdoblja zabeležen pristojan privredni rast, vladala je apsolutna tišinu u sali. Majkl Del je zbunjeno gledao svog sagovornika, ostavši bez reči, sve dok moderatorka panela nije brzo promenila temu.1
Ovo je samo jedan u moru primera koji potvrđuje kako će najbogatije korporacije nastaviti da vode svoju uobičajenu retoriku praveći se da ne vide svet oko sebe.
Šta je Davos zapravo?
Ovaj grad u Švajcarskoj nije slučajno odabran za grad gde će se svake godine sastajati najmoćniji ljudi na svetu. Zvanični događaj, koji čine na stotine panela, debata, diskusija itd., služi uglavnom kao paravan za privatne sastanke najbogatijih i najmoćnijih ljudi iz sveta biznisa i politike, koji se odvijaju u mnogobrojnim restoranima i kafićima iza zavese. To što se forum organizuje u jednom izolovanom malom gradu u kome se svi učesnici nalaze u neposrednoj blizini, a pritom daleko od očiju javnosti ima velike praktične koristi za ove ljude. Nije ni čudo što su korporacije spremne da plate velike sume novca da bi poslale svoje najviše funkcionere da ih predstavljaju u Davosu. Prilika da ubede javnost da su društveno odgovorne organizacije samo je bonus.
Pitanje koje takođe treba postaviti jeste šta Davos znači za Srbiju?
Ako se može reći da Davos velikom delu populacije razvijenog dela sveta ne doprinosi ništa, šta tek reći za jednu perifernu evropsku zemlju poput Srbije? Možda se sklopi neki dogovor investitora (i to iz grupe „loše stojećih na forumu“) oko toga na koga je došao red da iskoristi obilje „visokokvalifikovane ali jeftine radne snage“, što bi rekla reklama na CNN-u .
I možda se javi neki dobri samarićanin među finansijskom elitom da pomogne Srbiji privatizacijom Telekoma ili neke druge preostale vredne državne imovine (mada se nameće pitanje šta je preostalo). Ali osim toga, Srbija nije previše interesantna za top 0,01% najbogatijih.
Za godinu dana, na Davosu će se možda naći pokoje novo lice, koje će uspeti da se priključi odabranom društvu najbogatijih i najmoćnijih ljudi na svetu, ali to neće mnogo promeniti ono što viđamo svake godine. Globalna elita će nam ponovo obećati da će promeniti sve – osim sebe.
- I profesor Brnjolfson je bio upravu; u periodu od sredine 30-ih do kraja 70-ih godina u Americi je vođena kejnzijanska ekonomska politika, u kojoj su poreske stope na prihod najbogatijih bile visoke. Od kraja II svetskog rata pa sve do 1963. godine ta stopa je iznosila i više od 90%, da bi se od 1964. do početka 80-ih održala na 70%. Takođe, šezdesete godine važe za deceniju najvećeg ekonomskog rasta u posleratnoj istoriji SAD.
