Dolazak Nensi Pelosi, predsedavajuće Predstavničkog doma Kongresa SAD, na Tajvan, i mini-tajvanska kriza koju je taj dolazak izazvao, samo je jedan događaj u nizu koji nam pokazuje da je posthladnoratovski poredak ozbiljno uzdrman. Sve su učestalije situacije u kojima Rusija i Kina otvoreno upućuju nezadovoljstvo na adresu Vašingtona, čime zapravo izražavaju neslaganje sa sopstvenim limitiranim strateškim pozicijama na trenutnoj globalnoj sceni. U tom smislu, dve krize, ukrajinsku i tajvansku, iako ni izbliza istog značaja, treba posmatrati kao deo jednog procesa – upućivanja izazova Sjedinjenim Državama i gobalnom sistemu bezbednosti skrojenom po njenim merilima.
Za sada su jasne dve stvari – obe krize su aktivirale sukob unutar trougla velikih sila, da se izrazimo terminologijom Hladnog rata, ovog puta sa bitno promenjenom ravnotežom snaga. Drugo, međunarodne krize su tokom 2022. skliznule sa globalne periferije (Bliski Istok, centralna Azija, Balkan) na glavnu pozornicu, što bitno menja dinamiku u međunarodnim odnosima. Sada imamo po prvi put konfrontaciju između tri velike sile i upravo tu se kriju ozbiljni razlozi za sve veće nespokojstvo daljim razvojem situacije.
Otkud Pelosi na Tajvanu?
Teško je dati jednostavan odgovor, ali nam od pomoći mogu biti dodatna pitanja – kada je Pelosi odlučila da dođe u posetu, i zašto je baš Tajvan morao da se nađe na njenoj azijskoj turneji?
Na ova pitanja je već jednostavnije odgovoriti – poseta je organizovana u jeku ukrajinske krize dok značaj Tajvana leži u tome što se radi o teritoriji koju Kina smatra najosetljivijim pitanjem. Time postaje jasnije da je poseta dobrim delom diktirana aktuelnim geopolitičkim okolnostima i da je predstavljala direktnu poruku Pekingu (i) u vezi sa njegovim držanjem po pitanju najveće i navažnije posthladnoratovske krize – rata u Ukrajini.
Ujedno, ne postoji jasniji način da se Pekingu poruči kako nema suverenitet nad teritorijom koju smatra svojom, i da uz sve diplomatske i vojne snage koje ima, ne može sprečiti Vašington da povuče unilateralan potez prema „njegovoj“ teritoriji. Imajući u vidu da su Sjedinjene Države jedina država koja bi se na takav potez mogla drznuti, demonstracija sile je još potpunija. Poslata poruka je jasna – Kina treba da bude svesna, da uprkos svemu, još uvek nije dovoljno velika sila i da globalno postoji samo jedna supersila – Sjedinjene Države.
Sličnu demonstraciju moći SAD čine i u Ukrajini. Uz sve ograde o brutalnosti i neprihvatljivosti ruske vojne invazije, treba reći i da je američko agresivno antirusko pozicioniranje, ne samo altruističko u pogledu Ukrajine, kako neki idealisti mogu pomisliti, već proračunato imperijalističko – važno je sačuvati američki ekskluzivitet u pogledu mogućnosti re-kreiranja postojećeg sveta ili još uprošćenije, poslata je poruka da ratove posle 1991. mogu započinjati samo Sjedinjene Američke Države.
Istorijski osvrt na genezu tajvanskog problema
Dovoljno je pogledati geografsku kartu da bi se uvideo dragocen strateški značaj koju tajvanska teritorija ima. Istureno ostrvo, kao svojevrsna predstraža Kine, bilo je meta kolonijalnih pretenzija Španije i Holadnije (tada je dobio ime Formoza – „lepo ostrvo“), i japanskog agresivnog imperijalizma (bio je deo Japana 1895-1945).
No, problem koji pratimo danas, započeo je 1949. godine kada se poražena strana u kineskom građanskom ratu, na čelu sa nacionalističkim snagama Guomintanga predvođenim Điang Điešijem (ranije Čang Kajšek), povukla na Tajvan. Namera im je bila da izvrše pregrupisavanje snaga i da se, uz pomoć saveznika (SAD), vrate na teritoriju kontinentalne Kine i poraze komunističke snage predvođene Mao Cedungom.
To se kao što znamo nije dogodilo – nove vlasti su proglasile Narodnu Republiku Kinu sa sedištem u Pekingu, dok je Điješijeva vlada u izbeglištvu sa sobom odnela legitimitet dotadašnje Republike Kine, te je tako u gotovo svim međunarodnim institucijama (uključujući i UN) predstavništvo zadržao Tajvan (tada poznat pod imenom Republika Kina). Maova Kina ostala je međunarodno nepriznata sve do 1971, kada je Tajvan konačno isključen iz UN, a njegovo mesto je zauzela NR Kina.
Do ove koncesije došlo je u sklopu šireg strateškog približavanja između SAD i NR Kine, sa ciljem zaokruživanja SSSR-a, kog su u tom trenutku i SAD i NR Kina videli kao vitalnu pretnju po svoje interese. Američko-kinesko približavanje krunisano je uspostavljanjem diplomatskih odnosa 1979. i američkim priznanjem NR Kine kao jedine Kine (od tada se Tajvan u međunarodnim odnosima oslovaljava kao Kineski Tajpej; pod tim imenom nastupa i na OI, na primer).
Američko-kinesko interesno savezništvo tradicionalna istoriografija smatra za jednu od najuspešnijih hladnoratovskih priča i uzima je za uzoran primer kako se prelazi put od neprijateljstva do prijateljstva među suprotstavljenim državama. Naravno, u ovom narativu, grubo simplifikovanom, prenebregnuta je moć interesa – Kina je prihvatila da Tajvan ostane nerešeno i zamrznuto pitanje u kinesko-američkim odnosima u godinama kada se suočavala sa ogromnim siromaštvom i međunarodnom izolacijom. Vojno i ekonomski slaba, vlada u Pekingu je napravila oportunističku računicu u kojoj je pitanje Tajvana trebalo da dođe na dnevni red tek kada (se) NR Kina dovoljno politički i ekonomski osnaži (po računici kineskog reformatora Deng Sjaopinga, to je trebalo da bude 50 godina, počev od 1979. godine).
Ipak, iako svesno ostavljeno po strani, tajvansko pitanje za NR Kinu nikada nije izgubilo značaj. Treba reći i da su SAD prihvatile da pitanje Tajvana stave na marginu kinesko-američke saradnje kako bi se posvetili lukrativnoj aktivnosti – umnožavanju kapitala na tržištu ekonomski sveže otvorene Kine, od čega su, svedoci smo, u prethodnim decenijama profitirale obe ekonomije.
Zašto je Tajvan tako važno i osetljivo pitanje danas?
Kao i svaki nerešeni i zamrznuti konflikt, Tajvan je potencijalno zapaljiva teritorija. Još ako se tome pridoda da se na pitanju Tajvana prelamaju interesi dve najmoćnije države sveta, veličina problema postaje još jasnija. Nije tajna da su SAD istorijski gledano, najveći tajvanski zaštitnik i da je samo zahvaljujući Vašingtonu, Tajvan ostao de facto nezavisan sve ove decenije. Američka podrška Tajvanu posle 1949. bila je nedvosmislena, i sastojala se od snažnih ekonomskih podsticaja i ogromnih vojnih ulaganja, što je činilo jasnu protivtežu Maovim ambicijama da povrati Tajvan. U najozbiljnijoj tajvanskoj krizi do sada, onoj iz 1958. kada su Maove snage napale Tajvan u pokušaju da ga pripoje kontinentalnoj Kini, SAD su se umešale i, neformalnim kanalima, zapretile bacanjem atomske bombe na Kinu. Komunističke snage su se povukle, a tajvansko pitanje je ostalo zamrznuto.
Kriza tih razmera se nikada nije ponovila, ali se epizoda iz prošle nedelje, po prvi put posle 64 godine, najviše se približila trenutku vojne eskalacije. Bitnu razliku čini to što SAD danas, bar zvanično, ne garantuju Tajvanu vojnu zaštitu u slučaju napada Pekinga (po Zakonu o odnosima sa Tajvanom iz 1979), iako je Vašington Tajvanu tokom većeg dela Hladnog rata garantovao „nuklearni kišobran“ (to se promenilo posle 1979. godine). Međutim, i u pogledu tog pitanja su poslednjih meseci primetne neke promene sa američke strane koje mogu da zabrinu.
Naime, promena u američkoj retorici kada je reč o vojnim garancijama Tajvanu mogla se videti u maju ove godine, kada je američki predsednik Džo Bajden uputio poruku da su SAD spremne da Tajvan brane „i vojno“. Nešto slično se nije čulo još od vremena Ajzenhauera (koji je bio na vlasti u vreme gorepomenute krize 1958. godine), pa je Bela kuća brže-bolje morala da pojasni da nije došlo do promene u američkoj politici prema Tajvanu. Poseta Nensi Pelosi, kao da je ponovila vojne garancije, doduše neformalno i indirektno.
Paralelno sa američkom promenjenom retorikom, svedoci smo i da se Kina bitno menja pod predsednikovanjem Si Đinpinga. Sve jača nacionalna retorika, u pravcu obnove kineskog nacionalnog ponosa, takođe je zapaljivi deo jednačine. Promene su evidentne i u kineskoj spoljnoj politici. U aprilu ove godine, u svom govoru, Si Đinping je otkrio deo svojih novih spoljnopolitičkih koncepata, predstavljenih pod imenom „Globalna bezbednosna inicijativa“, u okviru koje je glavni oslonac nađen u hladnoratovskom terminu „nedeljive bezbednosti“, prvi put pomenutom u Helsinkiju 1975.
Glavna ideja skrivena iza ove sintagme odnosi(la) se na zahtev da nijedna država ne sme da jača sopstvenu sigurnost na uštrb druge države. Ono što ovu terminologiju čini dodatno interesantnom, jeste istovetno pozivanje na „nedeljivost bezbednosti“ od strane ruskog rukovodstva u mesecima pre izbijanja ukrajinske krize. Naime, iz Moskve je krajem prošle godine u Vašington stigao zahtev koji se ticao redefinisanja postojećih modela garantovanja bezbednosti, koji Moskva smatra smatra neprincipijelnim i u službi isključivo jedne sile. Aktiviranje iste retorike od strane Si Đinpinga upućuje na isto nezadovoljstvo koje postoji u Moskvi. To još jednom približava interese Kine i Rusije i usložnjava postojeću globalnu situaciju.
Šta je na stolu?
Kina je sila u usponu. Kao druga ekonomija sveta, oseća da u međunarodnim odnosima nema ista prava kao i SAD. Paradoksalno, dolazak Pelosi na Tajvan, iako je trebalo da pošalje poruku Tajvanu da su SAD i dalje uz njih, poslala je i poruku Pekingu da bez Tajvana nikada neće biti velika sila. Bez kontrole bliskog susedstva i sa nerešenim teritorijalnim pitanjima unutar svoje zone interesa, Kina ima slabu tačku.
Poslovično rezervisana kineska spoljna politika iz poslednjih decenija, pod Sijevim vođstvom doživljava korenitu promenu. Kinesko nepristajanje da se svrsta uz zapadne sankcije protiv Rusije bio je prvi signal te vrste, i prvo krupnije kinesko „izlaženje iz senke“ i jasnije pozicioniranje. Kinesko protivljenje širenju NATO-a i kreiranju sličnih bezbednosnih izazova u Aziji, poput onih u Istočnoj Evropi, prepoznato je kao problem i od strane NATO saveza, koji godinama unazad Kinu označava kao glavnu pretnju i izazov u narednoj deceniji.
S druge strane, ulog je veliki i za SAD. Odustajanjem od Tajvana poslala bi se loša poruka američkim saveznicima u Aziji, pre svega Japanu i Južnoj Koreji, a ujedno bi se dala strateška prednost Kini. Zato će SAD nastaviti da stražare sa Sedmom flotom pred „kineskim vratima“ ne dajući vlastima u Pekingu da se osete spokojno čak ni blizu sopstvenih granica.
Uz sve krupne razlike, kod tajvanskog i ukrajinskog pitanja postoji ipak jedna važna sličnost – u oba slučaja, SAD vešto koriste probleme u neposrednom susedstvu dve velike suparnice, čime im „vezuju ruke“ u pogledu mogućnosti da se pozicioniraju kao super sile u globalnoj politici.
Videli smo da je situacija u Ukrajini izmakla kontroli i eskalirala u vrlo opasan sukob, koji je reaktivirao hladnoratovske pretnje upotrebom nuklearnog oružja. Slična maksimalistička strategija Vašingtona, bez uvažavanja koliko opasnosti nosi sa sobom, stvara krizu i na Dalekom Istoku. Pretnja od eskalacije nije ništa manja od one u Ukrajini, čime smo dovedeni u jednu vrlo nezahvalnu poziciju, da kao nemi posmatrači gledamo kako se, navodno neumitno, stvari odvijaju u pravcu budućeg rata.
Trenutna kriza je bila samo „opipavanje pulsa“ i povlačenje crvenih linija, sa obe strane. Ona nas je uvela u predvorje ozbiljnog globalnog sukoba, koji možda neće ličiti na konvencionalan svetski rat, ali će ostaviti posledice kao i svaki pravi rat. Jedini način da se spreči spirala naoružavanja koje izaziva ratove jeste da jasno kažemo koliko je svaki militarizam opasan, pa čak i kada se brendira kao zaštitni. SAD, Rusija i Kina sa svojim čvrstim pristupom globalnim odnosima, oslanajenim na vojnu silu, zajedno kreiranju svet pun opasnosti, na sličan način na koji je to činjeno pred Prvi svetski rat. Narasle ambicije jedne sile, izražene frustracije druge i opasna oholost treće, zapaljiva su smeša koja kao da čeka varnicu. Ostaje nam da se nadamo da do nje nikada neće doći.
