Procene ekonomskih posledica COVID-19 su od nipodaštavanja ubrzo stigle do predviđanja duboke globalne recesije. Potrebu da se država umeša u rad slobodnog tržišta niko više ne dovodi u pitanje, ali kome će biti pomognuto a ko će teret da nosi političko je pitanje. Borba protiv pandemije je ujedno i klasna borba.
Masovnim rasprostranjivanjem i širenjem koronavirusa, zdravlje miliona ljudi dovedeno je u pitanje. Kao da to nije dovoljno, stanje globalne pandemije aktiviralo je crveni alarm za uzbunu u ekonomskim sistemima širom razvijenog i manje razvijenog sveta.
Najveće međunarodne finansijske institucije i brojni relevantni komentatori na početku epidemije nisu smatrali da će koronavirus izazvati globalnu recesiju. Nešto kasnije, predviđanje recesije postalo je konsenzus, ali najčešće se govorilo o kretanju privrede u obliku slova V, dakle naglog pada ekonomske aktivnosti, ali i jakog i brzog oporavka svetske privrede na pretkrizni nivo. Međutim, sa ubrzanim rastom broja zaraženih i posledičnim krahom zdravstvenih sistema sve većeg broja država, ekonomske posledice pandemije postajale su sve izraženije. Vodeće ekonomske institucije maltene su iz dana u dan revidirale svoje stope pada privrede, pa su nekadašnji „najgori” scenariji s vremenom postajali „realni”, pa čak i „optimistični”.
Tako je npr. u roku od samo deset dana jedna od tri najveće agencije kreditnog rejtinga, Fitch, promenila svoje predviđanje stanja globalne privrede 2020. godine od „sporog rasta” do „duboke globalne recesije”. Danas je opšteprihvaćeno mišljenje da će se privredna aktivnost pre kretati u obliku slova U, odnosno da će se privreda oporavljati dosta sporijim tempom, mada je i takav stav sve češće predmet kritika.
Jedan od razloga što su mnoga predviđanja o kretanju globalne ekonomije bila pogrešna jeste u samoj prirodi ove krize, čiji se glavni uzrok nalazi na strani ponude, pre svega zbog toga što su zbog neophodnih zdravstvenih mera kompanije u mnogim delatnostima prinuđene na potpunu obustavu rada. Pošto radnici u uslovima pandemije ne mogu da odu na posao, automatski ne mogu doći do preko potrebnog prihoda, što se u narednoj iteraciji odražava na agregatnu tražnju. Time se začarani krug, koji kreće od šoka na strani ponude, a završava u šoku na strani tražnje – zaokružuje.
Osim što imamo ekonomsku krizu koja je u vrlo kratkom vremenu obuhvatila strane i agregatne ponude i agregatne tražnje, imamo i ogroman stepen međuzavisnosti globalne ekonomije koji zbog efekta prelivanja negativnih ekonomskih i društvenih posledica s jedne države na drugu, kao i potpunom izolacijom preko tri milijarde ljudi dovodi do posledica neslućenih razmera.
Zato ne čudi što se veliki broj država pogođenih epidemijom odlučuje za brze i radikalne ekonomske mere kako bi se ublažila recesija i stabilizovala privreda u meri u kojoj je to moguće, što nas dovodi do pitanja – gde je u svemu tome Srbija?
Inicijalno (ne)reagovanje države
Prva ekonomska mera koja je sprovedena u Srbiji bila je smanjenje referentne kamatne stope Narodne banke Srbije (NBS), sa dotadašnjih 2,25 % na 1,75 %. Cilj ove mere jeste podsticanje veće kreditne aktivnosti banaka u zemlji, što bi u sledećem koraku trebalo da poveća likvidnost privrede. To je dobra mera u kriznom periodu, ali u uslovima velike neizvesnosti u privredi teško da će sama po sebi naterati banke da povećaju svoju kreditnu aktivnost.
Sledeća mera koju je uvela Narodna banka verovatno je jedina ekonomska mera doneta na nivou države koja je u relativno kratkom i razumnom roku iole pozitivno uticala na privredu. U pitanju je propisan zastoj na otplatu obaveza odnosno moratorijum na otplatu kredita i lizinga.
Moratorijum se odnosi na sva fizička i pravna lica i propisan je na period od najmanje 90 dana od početka vanrednog stanja. Ova mera je doprinela makar privremenom povećavanju likvidnosti privrednih subjekata, ali i stanovništva. Ipak, ni ova mera nije mogla proći bez određenih kontroverzi. Naime, iako neće naplaćivati zateznu kamatu, banke će obračunavati redovnu kamatu u periodu trajanja moratorijuma, koja će se dodati na ukupnu vrednost duga što će dovesti do povećanja mesečne rate kredita koji će građani otplaćivati nakon kraja moratorijuma.
Spisak ekonomskih mera koje je država donela u kratkom i razumnom roku već se ovde završava.1 Nažalost, u toku marta bili smo svedoci i drugih blago rečeno problematičnih odluka, koje su nam mogle dati sliku ili makar nagovestiti u kojoj meri su se relevantni državni organi posvetili sistemskom donošenju ekonomskih mera koje bi ublažile posledice pandemije.
Jedna od vesti koja je zabrinula javnost jeste obaveštenje o stopiranju isplate socijalnih davanja zbog aktuelne epidemiološke situacije. Na svu sreću, nakon pisanja medija, nadležno ministarstvo je priznalo grešku i preinačilo odluku Javnog preduzeća Pošta Srbije.
Tokom brojnih konferencijskih obraćanja vrha političke vlasti u Srbiji, imali smo prilike da čujemo raznorazne apele i molbe upućene privatnom sektoru da se uzdrže od otpuštanja radnika i da će država takvu solidarnost umeti da prepozna nakon krize.
Privatni sektor, koji većinom čine mikro, mala i srednja preduzeća, koji ne samo da čini stub privrede Srbije već predstavlja i najviše pogođen deo ekonomije, efektivno je ostao prepušten sam sebi. Ceo mart je prošao, a više od 70% formalno zaposlenih građana Srbije i dalje nije imao čak ni naznake na koji način će im država pomoći da prebrode ekonomske posledice pandemije.
Dok je vlast molila privatnike da ne otpuštaju radnike, bilo je slučajeva gde im je istovremeno otežavala poslovanje tako što javna gradska preduzeća nisu plaćala svoje obaveze privatnicima. Tako nešto može dovesti do stvaranja kruga nelikvidnosti čitavog privrednog sistema.
Paket ekonomskih mera vlade
Pre nekoliko dana je ministar finansija, Siniša Mali, predstavio ekonomski program za podršku privrede u smanjivanju negativnih efekata prouzrokovanih pandemijom u ukupnom iznosu od 5,1 milijardi evra.
Ali, pre nego što počnemo analizirati uticaj ekonomskog programa na privredu, bitno je krenuti od startnih pozicija srpske ekonomije i njene sposobnosti da spremno dočeka nailazeću recesiju.
U poslednje vreme često smo od političkog vrha mogli čuti izjave kako Srbija nikad spremnija dočekuje krizu i kako je zahvaljujući ekonomskoj politici vladajuće garniture država sada u mnogo povoljnijoj situaciji nego što je recimo bila pred svetsku ekonomsku krizu 2008/09. godine.
Ovakve izjave nisu baš u skladu sa realnošču. Naime, odnos javnog duga i BDP-a pred svetsku finansijsku krizu 2008. godine iznosio je oko 28% tadašnjeg BDP-a dok je sadašnja visina javnog duga veća od 50% BDP-a. Naravno da visina javnog duga nije jedini pokazatelj finansijske stabilnosti privrede, ali jeste veoma bitan faktor. Jedna od stvari koja ide naruku Srbiji međutim, jesu veoma povoljni uslovi zaduživanja na svetskom finansijskom tržištu zbog višegodišnjeg vođenja ekspanzivne monetarne politike najvažnijih svetskih centralnih banaka, čijim se delovanjem došlo do obaranja kamatnih stopa na nivo istorijskog minimuma.
Odlaganje plaćanja poreza i doprinosa na zarade, kao i poreza na dobit u naredna tri meseca dobra je pomoć privredi jer će dovesti do oslobađanja preko potrebnih novčanih sredstava i omogućiti jačanje likvidnosti privrednih subjekata. To je pogotovo važno za mikro i mala preduzeća, naročito ona u najpogođenijim granama, poput uslužne delatnosti, i takva mera će smanjiti broj preduzeća primoranih da proglase bankrot.
Međutim, postoji bojazan da puko oslobađanje od poreza za mnoge privrednike trenutno nije dovoljno. Bilo bi bolje da su napravljeni kriterijumi po kojima bi se onim najgore stojećim delatnostima ne samo odložilo plaćanje poreza već i omogućio njihov otpis. Mnoge zemlje su se odlučile upravo za kombinaciju odlaganja i otpisivanja poreskih dugova za najugroženije delove privrede.
Poput odlaganja naplate poreza, i tromesečna uplata minimalne zarade zaposlenima u mikro, malim i srednjim preduzećima dobra je mera jer omogućava stalan izvor prihoda u naredna tri meseca velikom broju građana. Ipak, čini se da je i ovde bilo prostora za izdašnija davanja u iznosu koji bi bio bliži prosečnoj plati, pre svega za one zaposlene koji su u najtežoj poziciji i za koje se ne očekuje da će se u dogledno vreme vratiti na posao, poput radnika u ugostiteljskom sektoru.
Pristup jefinim kreditima za mala, mikro i srednja preduzeća od velike je važnosti u ovom momentu takođe, i takva odluka države je poželjna jer omogućava ovim firmama da dođu do dragocenih sredstava koji bi pre svega bili namenjeni za finansiranje troškova vezanih za obrtna sredstva preduzeća. Međutim, još uvek nije definisano na koji način će se birati preduzeća koja mogu dobiti kredit, posebno kada je u pitanju garantna šema preko poslovnih banaka. Veoma je bitno da se pristup ovim kreditima omogući svima kojima su oni neophodni, posebno velikom broju mikro i malih preduzeća u zemlji.
Veliki problem u vezi s paketom ekonomskih mera Vlade je u tome što će se, prema rečima ministra finansija, početi primenjivati tek od maja. To ne samo da predstavlja problem zbog vremenskog kašnjenja, već i stoga što kriterijum prava na pomoć donekle gubi svoju ulogu. Naime, ako pravo na pomoć imaju samo ona preduzeća koja ne otpuste više od 10% radnika od početka vanrednog stanja do datuma primena mera, mnoga preduzeća koja nisu u mogućnosti da dočekaju maj biće prinuđene da otpuste više od 10% radnika, što bi ih posledično isključilo iz paketa mera pomoći države. Time određeni broj preduzeća, koji je zapravo najugroženiji, neće doći do neophodne pomoći.
Konačno, dolazimo i do ubedljivo najproblematičnije mere donesene u ovom programu, sada već čuvenog „poklona” od 100 evra svim punoletnim građanima.
Prva stvar koja je krajnje nelogična u vezi sa ovom merom jeste to da će se ona primenjivati tek nakon vanrednog stanja. Čak i ako uzmemo u obzir da je cilj da se podigne privredna aktivnost posle krize, takvu meru nema smisla donositi sada kad nemamo predstavu dokle će ta kriza trajati.
Drugo, odlukom da se svima pokloni sto evra dolazi se do apsurdne situacije u kojoj, s jedne strane, bogatiji ljudi taj iznos od sto evra neće ni primetiti na svom računu, a sa druge ima ljudi kojima je tih sto evra malo da prehrane porodicu.
Tih 520 miliona evra, koliko će ovaj „poklon“ koštati državu, moglo bi se upotrebiti na mnogo efikasniji i pravedniji način. U Srbiji oko 250.000 ljudi živi od socijalne pomoći, koja iznosi ponižavajućih 8.000 dinara mesečno. Država se mogla odlučiti da dodeli po 200 evra svim korisnicima socijalne pomoći u naredna tri meseca, i da joj i dalje ostane 370 miliona evra.
Taj novac bi država preko evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje mogla raspodeliti svima onima koji su dobili otkaze zbog novonastale situacije, a to bi u dobrom delu bili ljudi koji su zbog prirode ugovora (privremeni i povremeni poslovi, na određeno itd.) ostali bez posla.2
Koje mere su donele druge države?
Već sredinom marta Danska je uvela ekonomske mere kojima se obavezala da u naredna tri meseca isplaćuje 75% zarade svim zaposlenima, dok bi preostalih 25% plaćao poslodavac. Pravo na pomoć imaju sva preduzeća koja bi bez ovih mera bila prinuđena da otpuste više od 30% zaposlenih ili u drugom slučaju, više od 50 radnika. Država plaća 75% zarade i samozaposlenima, frilenserima itd. Takođe, u zavisnosti od visine izgubljenog prihoda, država će poslodavcima nadomestiti i fiksne troškove kao što je kirija.
Mnoge zemlje su u međuvremenu sledile dobru praksu Danske. Nedavno je Holandija najavila sličan program prema kojem bi isplaćivala od 22,5% zarade za pad prometa od 25%, pa sve do isplate 90% zarade za pad prometa od 100%. Priroda ove krize primorala je mnoge države da deluju brzo i da sprovode ekonomske programe koje bi se u normalnim okolnostima smatrale radikalnim.
Španska vlada je zabranila trajna otpuštanja poslodavcima dok traje vanredno stanje zbog koronavirusa, dok je u Hongkongu uveden sistem jednomesečne besplatne kirije za građane ispod određenog nivoa primanja koji žive u društvenim stanovima (u HK u društvenim stanovima živi preko 30% populacije).
Irska je npr. uvela naknade za nezaposlenost od 1.050 evra mesečno u naredna tri meseca za one koji su dobili otkaz zbog koronavirusa. Pravo na ovu pomoć imaju i radnici koji nisu otpušteni ali im je smanjen broj radnih sati.
Gradovi kao što su Toronto, Berlin, London itd. krenuli su da iznajmljuju hotele i druge nekretnine kako bi obezbedili smeštaj beskućnicima dok traje pandemija.
A za razliku od Srbije, koja će jednokratno isplatiti 100 evra svima i to posle krize, Tajland je obezbedio sredstva u iznosu od 130 evra (na Tajlandu je minimalna zarada svega 200 evra, dakle daleko manja nego u Srbiji) svim radnicima koji nisu deo sistema socijalne zaštite u naredna tri meseca počevši od marta. Pored toga, najugroženiji Tajlanđani (kojih ima oko tri miliona) mogu aplicirati za kredite u vrednosti od 230 evra mesečno bez ikakve garancije sa rokom dospeća od preko dve godine i s kamatom od 0,1% mesečno.
Da je donošenje sveobuhvatnijih i snažnijih ekonomskih mera moguće i u manje razvijenim zemljama, možemo jasno videti i na primeru susedne Hrvatske. Prema drugom paketu mera, koji je donesen u aprilu, Hrvatska će isplaćivati plate svim radnicima zaposlenim u pogođenim sektorima u iznosu od 525 evra, a platiće i doprinose na iste plate umesto poslodavaca u naredna tri meseca. Pored toga, omogućiće otpisivanje poreza svim malim preduzećima kojima je prihod opao za više od 50%, kao i uvođenje sistema PDV-a po naplati koji će u velikoj meri olakšati poslovanje privrede.
Za minimiziranje ekonomskih posledica krize ovakve vrste najvažnija je snažna, brza, dobro targetirana i fleksibilna reakcija države u različitim periodima krize. Srbija trenutno po ovim kriterijumima stoji veoma loše, a vreme će pokazati da li će u periodu trajanja krize tako i ostati.
- Da, povećane su plate zdravstvenim radnicima za 10%, ali ova odluka teško da može da se podvede pod pojam ozbiljne ekonomske mere. Dovoljno je da se zapitamo šta je cilj ove odluke i da li će ona zaista imati bilo kakav uticaj na rad ljudi u zdravstvu? Jednokratno povećanje penzija u iznosu od 4.000 dinara svim poznavaocima političkih prilika u Srbiji veoma je poznato, i kao takvo nije vredno nekog posebnog komentara.
- Dakle, država je preko već uspostavljenih sistemskih mehanizama u solidnoj meri mogla da targetira one najugroženije. Činjenica da nije postaje još više poražavajuća ako imamo u vidu podatak da je Srbija u samom evropskom vrhu po stopi rizika od siromaštva i ekonomskoj nejednakosti.
