Grad Berlin je otvorio hostel za beskućnike. Hostel se nalazi u četvrti Tirgarten (Tiergarten). Primaće do 200 ljudi, smeštenih u oko 100 soba.
Berlin garantuje da u prijemu neće biti diskriminacije na osnovu etniciteta, a obezbeđen je i poseban sprat za žene. Gradski portparol za socijalnu sigurnost, Štefan Štraus, izjavio je da će uskoro biti dostupno još 150 kreveta u jednom bivšem poslovnom objektu.
U Nemačkoj, po zvaničnim podacima, ima 678 000 beskućnika, od čega 6000 prebiva u Berlinu.
Odluka berlinskih vlasti ukazuje i na lokalnu uticajnost stambenih inicijativa iz nevladinog sektora, te saradljivost lokalne samouprave, o kojima je Mašina više puta izveštavala.
Stambene organizacije su prošle godine inicirale referendum o nacionalizaciji dela stambenog fonda koji aktuelno pripada velikim privatnim stanodavcima i turističkim lancima poput Dojče Vonena (Deutsche Wohnen).
Udruženja za dostupno stanovanje su podržala predlog fleksibilizacije ograničenja budžetskih rashoda (koji bi omogućio državama veća ulaganja u socijalno stanovanje), za koji su prikupljani potpisi na nivou EU. Gradska vlada Berlina je jesenas predložila i zabranu rasta najma u nekretninama izgrađenim pre 2014. godine, koju je gradska skupština odobrila krajem februara.
Udruženja za pomoć beskućnicima širom sveta pozivaju na to da se ljudima bez doma obezbedi smeštaj u hotelima i hostelima ispražnjenim usled krize. Oni upozoravaju na to da su beskućnici posebno ugrožena kategorija, iz sasvim očiglednih razloga: osobe bez stalnog smeštaja nemaju uslova da se izoluju niti uslova za sprovođenje lične higijene, a većina ih pati od hroničnih zdravstvenih problema.
Veliki broj turističkih objekata je prazan. Ipak, većina vlasnika zasad nije niti spremna niti primorana da ih stavi na uslugu društva. To upadljivo ilustruje slika beskućnika koji spavaju na parkingu u Las Vegasu, u neposrednoj blizini praznih hotela.
Očekuje se da će broj beskućnika rasti s napredovanjem ekonomske krize. Dok je Međunarodna organizacija rada pre desetak dana procenjivala da će u nastupajućoj recesiji posao izgubiti 29 miliona ljudi, ovih dana se govori da će taj broj biti bliže 50 miliona. Inicijative za dostupno stanovanje su zato takođe apelovale na vlasti da stave barem privremeni moratorijum na deložacije i moderiraju u konfliku interesa između stanodavaca i zakupaca.
Velika Britanija je, primera radi, pozitivno odgovorila na udružene pritiske stambenih inicijativa i Laburista. Krajem marta je, naime (nakon nagle promene strategije borbe protiv pandemije) britanska vlada donela zakone koji tokom narednih tri meseca stopiraju aktiviranje hipoteka i deložacije nad licima koja su zapala u finansijske teškoće usled epidemije. Nekoliko dana pre donošena zakona javnost je potresla vest o medicinskom radniku izbačenom iz svog doma. Zasad je nepoznato pod kojim uslovima će stanari u privatnom i vlasništvu lokalnih samouprava (council housing) pokrivati zaostale stanarine nakon isteka tromesečne zabrane deložacija.
Plaćanje stanarina već predstavlja problem za rekordnih 3 miliona Amerikanaca koji su prošle nedelje ostali bez posla. Uprkos tome što se federalna vlada SAD drži strategije nabijanja glave u pesak, USA Today izveštava da je čak 34 od 50 američkih država donelo neku vrstu regulative kojom se privremeno stopiraju prisilna iseljenja.
Brojna međunarodna istraživanja svedoče o tome da su nizak stambeni standard i stambena nesigurnost, siromaštvo i hronični zdravstveni problemi negativne životne okolnosti u odnosu međusobnog podsticanja. U što bednijim stambenim uslovima da ste rođeni i što vam je nedostupnije higijensko i udobno stanovanje (kao i sloboda izbora sustanara), veće su vam šanse da razvijete hronične mentalne i fizičke zdravstvene probleme, a manje da steknete obrazovanje i da se dobro postavite na tržištu rada.
Za mnoge društvene kategorije u razvijenim i zemljama u razvoju, te za većinsko stanovništvo u nerazvijenim zemljama, dobar smeštaj, posao i zdravlje su potpuno nedostupni. Tek ćemo svedočiti razbuktavanju COVID-19 u zemljama sa veoma niskim stambenim standardom, poput Indije i brojnih afričkih država.
Iako tabele Republičkog zavoda za statistiku sadrže kategoriju beskućništva, sam Zavod, kako piše Danilo Ćurčić, priznaje da u ovom pogledu barata nedostatnim podacima. Tačan broj beskućnika u Srbiji i Beogradu je, dakle, nepoznat. Podsetimo za kraj na to da u Srbiji po zvaničnim podacima čak pola miliona ljudi živi u apsolutnom siromaštvu, dok je podstandardnih naselja preko 600.
I.K.
