Popularnost desničarske Stranke pravde i razvoja (Adalet ve Kalkınma Partisi – AKP) Redžepa Tajipa Erdogana opada. Na sledećim predsedničkim izborima Erdogan će se suočiti sa ozbiljnim protivkandidatima, posebno s Ekremom Imamogluom (Ekrem İmamoğlu) iz opozicione centrističke Republikanske narodne stranke (Cumhuriyet Halk Parti – CHP), koji je 2019. godine izabran za gradonačelnika Istanbula.
Erdogan je potpuno svestan toga da bi obnašanje funkcije gradonačelnika ove velike metropole moglo da bude dobra odskočna daska k najvišem položaju u Republici. Erdogan je i sam bio gradonačelnik Istanbula pre nego što je postao premijer Turske 2003. godine.
AKP je veoma loše prošla u velikim gradovima na lokalnim izborima 2019. godine. Prema istraživanjima javnog mnjenja, ta partija uživa relativno nisku podršku među mladim glasačima. Jedan od faktora izbornog pada AKP-a je teška društveno-ekonomska situacija koju osećaju široki slojevi stanovništva. Za njih se kalkınma – razvoj – koji AKP obećava već u samom svom imenu sve više pokazuje kao fatamorgana.
Korupcijski skandali su narušili imidž AKP-a. Nedavno je ministarka trgovine Ruhsar Pekcan morala da podnese ostavku nakon što je obelodanjeno da su se članovi njene porodice obogatili na štetu države. Putem YouTube poruka, desničarski mafijaš Sedat Peker, koji je bio blizak vladajućoj stranci i javno je pretio opozicionim aktivistima krvoprolićem, opširno je govorio o vezama između visokih zvaničnika i kriminalnih struktura. Navodno, čak polovina glasača AKP veruje ovim otkrićima, a ne vladinim demantijima.
Ekonomske i socijalne posledice Covid-19 krize
Pandemija Covid-19 je pojačala već postojeće probleme poput nedovoljne zaposlenosti i visoke stope zaduženosti domaćinstava. Vlada je na Covid-19 reagovala zatvaranjima. Zatvaranja su osmišljavana tako da najmanje utiču na privredu. Radno stanovništvo je moglo da se kreće slobodnije od mladih i starih, prema kojima su primenjivane stroge mere zatvaranja. U proleće ove godine turisti su privremeno mogli da se kreću slobodno po Turskoj, dok su turski državljani bili podvrgnuti strogim pravilima zatvaranja. Ova uredba je izazvala gnev stanovništva.
Uprkos zatvaranjima, broj zaraženih je u više navrata naglo porastao. U periodima velikih skokova broja zaraženih i smrtnost je značajno porasla. Kampanja vakcinacije je veoma centralizovana i čini se da je prilično dobro organizovana. Sredinom jula, oko 45% stanovništva je primilo barem prvu vakcinu. Ovo se ne razlikuje mnogo od mnogih zemalja jugoistočne i centralnoistočne Evrope; međutim, udeo potpuno vakcinisanih osoba je značajno niži u Turskoj.
Nezaposlenost i podzaposlenost su visoki u Turskoj. Mnogi radnici su prekarno zaposleni. Zakon o radu iz 2003. godine olakšao je otpuštanje radnika. Tokom pandemije, turska vlada je privremeno zabranila otpuštanja. Ova mera je uglavnom pružala određenu zaštitu radnicima u formalnom sektoru. Zvanična stopa zaposlenosti nije se značajno povećala. U maju 2021. godine zvanična nezaposlenost je iznosila 13,2%. Nezaposlenost mladih bila je znatno viša i dostigla je 24%. Ostali pokazatelji zaposlenosti pokazuju još mračniju sliku.
Stopa zaposlenosti značajno se smanjila početkom 2020. Prema računici istraživačkog instituta sindikalne federacije DISK-AR stopa nezaposlenosti koja obuhvata i one koji ne traže zaposlenje aktivno (broad unemployment rate) pokazuje snažan porast nakon početka krize Covid-19. Ova brojka, koja uzima u obzir snažan udeo neformalne zaposlenosti i podzaposlenosti i dalje je znatno veća nego u 2019. godini. Za maj 2021. dostigla je 27,2%, a u slučaju žena čak 33,7%.
Čak i oni koji imaju posao često teško spajaju kraj sa krajem. Značajno su porasle cene osnovnih proizvoda, posebno hrane. U junu 2021. godine zvanična stopa inflacije iznosila je 17,53%. Bilo je kontroverzi oko pouzdanosti zvaničnih stopa inflacije.
Ekonomska politika je bila usredsređena na pružanje kredita radi ublažavanja uticaja krize, a ne na fiskalne mere. Prema bazi podataka fiskalnog monitora Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), fiskalne mere usvojene do marta 2021. godine iznosile su 2,6% BDP-a. Samo 0,6% BDP-a je bilo alocirano za gubitak radnih časova. Težište je stavljeno na velike kompanije. Glavni oblik mera je bilo obezbeđivanje likvidnosti.
Domaćinstva su se tokom pandemije mnogo zadužila. Prema pisanju nezavisnog turskog novinskog portala Bianet, broj pojedinačnih dužnika se sa 7 miliona u martu 2020. povećao na 34 miliona u martu 2021. Tako je vladina politika masovno produbila finansijalizaciju – i povećala ranjivost na finansijsku krizu.
Finansijska nestabilnost
AKP je od prvog mandata privredni rast podsticala putem kreditiranja. Ova vrsta finansijalizacije oslanjala se na prilive stranog kapitala. Do 2013. godine zaduženost domaćinstava je brzo rasla – sa vrlo niskog nivoa od 3,0% BDP-a 2003. godine na 23,8% BDP-a u 2013. Domaćinstva su kredite delimično koristila za kupovinu stanova, a delimično za svakodnevnu potrošnju.
Stambeni krediti su podstakli građevinsku industriju, koja je bila osnovni stub ekonomskog modela AKP. Izgradnja stanova, infrastrukturni projekti i javni tenderi bili su ključni instrumenti za izgradnju nove frakcije vlasnika krupog kapitala, bliske vladajućoj stranci.
Potrošački krediti su održavali potražnju za proizvodima dela turske privrede koja je bila usmerena na domaće tržište. Značajan deo potrošačkih kredita dizali su ljudi sa niskim primanjima. Nefinansijske korporacije su takođe povećale svoju zaduženost.
Krediti za pravna lica igraju sve važniju ulogu od 2013. godine. Vlada AKP-a se zalagala za kredite za mala i srednja preduzeća. Deo duga pravnih lica obračunat je u stranoj valuti. Svaka značajna devalvacija turske lire (TL) izaziva probleme za devizne dugove. Problem dugova koji se obračunavaju u stranoj valuti ograničen je na korporativni sektor. Nakon finansijske krize 2008/2009, država je domaćinstvima zabranila devizne kredite.
Od 2013. godine, ovaj model zavisne finansijalizacije je u permanentnoj krizi, zbog čega su izvršene izvesne heterodoksne izmene ekonomske politike. Nevolje su počele kada su američke Federalne rezerve povećale kamatne stope 2013. godine – što je imalo posledice po spoljno zadužene zemalja poput Turske.
Nasuprot tom spoljnom povećanju kamatnih stopa, vlada AKP je preduzimala mere da snizi kamatne stope kako bi održala stopu rasta. Niže kamatne stope su u Turskoj dovele do nekoliko rundi bega kapitala i snažne depresijacije turske lire. Turska od 2018. pati od krize deviznog kursa. Firme sa spoljnim dugom su pod ogromnim pritiskom zbog depresijacije. Sve više se osporavaju politike kamata i deviznog kursa u Turskoj, zbog čega je došlo do brojnih smena na najvišoj poziciji centralne banke.
Vlada AKP-a mora da bira između niskih kamatnih stopa i jake depresijacije valute praćene rastućom inflacijom. Visoke kamatne stope stvaraju probleme malim preduzećima, koja su jezgro baze vladajuće partije. Depresijacija valute pogađa velike konglomerate i, putem veće inflacije, širok sloj stanovništva. Opcije izmene javnih politika pred AKP-om su takve da svaka pogađa jedan deo glasačke baze vladajuće stranke.
Ekonomski manevarski prostor je sve manji. Iako je vlada prepoznala visoku zavisnost proizvodnje od uvoza kao ključni problem i preduzela protivmere, nije uspela da reši ovu strukturnu slabost. Zavisnost od uvoza dobara i kapitala Ahilova je peta ekonomske strategije AKP-a.
Prema permanentnom vanrednom stanju
Ekonomski rast i pojedine socijalne politike koje su posebno pomogle prekarnim društvenim slojevima, doprinele su širenju biračkog tela AKP-a do 2015. U tom periodu AKP je uspela da preuzme kontrolu nad državnim aparatom i da strateški oslabi kemalističke birokratije. Gulenova zajednica – tip islamskog Opus Dei – već je učvrstila svoje kadrove u državnim aparatima kada je AKP preuzela vladu i odigrala ključnu ulogu u uspostavljanju kontrole AKP nad državom.
Vlada AKP suočila se sa izazovom s levice 2013. godine kada su izbili protesti u parku Gezi – i reagovala je represijom. Kurdskim političkim akterima nije bilo lako da zauzmu stav prema protestima u Istanbulu. S jedne strane, bili su im politički bliski. S druge strane, bilo je pokušaja da se sa vladom AKP-a pronađe političko rešenje za „kurdsko pitanje“. Kada je AKP shvatila da kurdske snage nisu voljne da podrže njen projekat ultra jakog predsedništva, i da je elektoralni potencijal Narodne demokratske partije (Halkların Demokratik Partisi – HDP)značajno porastao, AKP je prekinula pregovore o političkom rešenju kurdskog pitanja i počela da zauzima sve represivniju liniju protiv HDP-a. Mnogi aktivisti HDP-a su privedeni, većina izabranih gradonačelnika je smenjena. U junu 2021. godine, Ustavni sud je pokrenuo postupak za zabranu HDP-a.
AKP se takođe suočila sa unutrašnjim izazovom. Jezgro kadra AKP-a i Gulenista stupio je u otvorenu borbu za vlast 2013. Ova borba je kulminirala pokušajem državnog udara 15. jula 2016. Vlada je proglasila vanredno stanje. „Zakon o autorizaciji“ iz 2018. godine dao je ogromna ovlašćenja predsedniku države, i omogućio je oblik trajnog vanrednog stanja, kako ga nazivaju turski društveni naučnici Ozlem Kajgusus (Özlem Kaygusuz) i Oja Ajdin (Oya Aydın).
Vanredna ovlašćenja korišćena su za čišćenje državnog aparata, ne samo od gulenista, već i drugih zvaničnika za koje se sumnjalo da nisu lojalni AKP-u. Pokrenut je 1.1 milion krivičnih istraga na osnovu optužbi pomaganja terorističkih organizacija. Država je otpustila 130.000 zvaničnika. Čistke su posebno teško pogodile pravosuđe. Između 5 i 12 hiljada sudija i javnih tužilaca je otpušteno i zamenjeno mladim partijskim lojalistima. Pravosuđe je pod ogromnim pritiskom. Država je zaplenila imovinu mnogih preduzeća za koja se smatralo da su bliska Gulenovoj zajednici. Privrednici bliski AKP-u preuzeli su većinu privatnih medija. Nekoliko preostalih nezavisnih medija podležu strogim ograničenjima. Bilo je brojnih suđenja novinarima.
Rezultat raskola unutar verske desnice bio je ulazak AKP-a u savez sa ultranacionalističkim snagama. Na stranačkom nivou, to se pretočilo u strateški savez sa Strankom nacionalnog pokreta (Milliyetçi Hareket Partisi – MHP). Dve stranke su 2017. godine putem referenduma ostverile dugogodišnju ambiciju AKP-a: uspostavile su izuzetno visoko centralizovano predsedništvo. Formiranjem saveza AKP-MHP, još više je zaoštren neprijateljski stav prema kurdskim pokretima. Osim toga, turska vlada je zauzela sve konzervativniji stav po rodnim pitanjima. Nedavno povlačenje Turske iz Istanbulske konvencije veoma je simboličan pokazatelj toga. Čini se da se AKP sve više fokusira na nacionalističko-versko jezgro biračkog tela.
Sindikati, ekolozi, feminističke grupe, studenti i akademski aktivisti uglavnom preduzimaju defanzivne borbe protiv represivne vladavine AKP-a.
Erozija AKP i heterogene opozicione snage
Politička opozicija je veoma heterogena. Centristička CHP je najveća opoziciona snaga. Prema istraživanjima javnog mnjenja, podrška na koju ta partija može da računa stagnira na oko 25%. Međutim, najperspektivniji potencijalni predsednički kandidat, gradonačelnik Istanbula, Ekrem Imamoglu, dolazi iz redova ove stranke. HDP, kome preti zabrana, najlevlja je od parlamentarnih stranaka. Sistematski se bavi društvenim pitanjima. Zalaže se za političko i mirno rešenje takozvanog „kurdskog pitanja“. Nacionalistička i laička İyi Parti, za koju se predviđa da će osvojiti oko 10% glasova, nalazi se na drugom kraju političkog spektra. Tokom poslednjih opštinskih izbora, heterogena opozicija je uspevala da pronađe taktičke načine da poveća šanse svojih kandidata. Na republičkim izborima to će biti teže.
Partijski sistem dopunjuju dve nove formacije koje su se odvojile od AKP. Ahmet Davutoglu (Ahmet Davutoğlu), bivši premijer (2009-2016), formirao je prilično konzervativnu xxx (Gelecek Partisi). Državni aparat je već preduzeo prve represivne korake protiv njegove stranke. Deva, druga partija koja je nastala odvajanjem od AKP, prilično je sklona liberalnoj poziciji. Na njenom je čelu Ali Babacan, ministar ekonomije i nakratko ministar inostranih poslova od početka vladavine AKP do 2015. On se zalaže za prilično ortodoksnu neoliberalnu ekonomsku politiku.
Suočena sa urušavanjem svoje biračke baze, AKP će učiniti sve što je u njenoj moći da poveća podele unutar opozicije. Partija pokušava da kompenzuje svoje unutrašnje slabljenje k vani usmerenom aktivističkom politikom.
Turska kao regionalna sila
U svojoj početnoj fazi konsolidacije, vlada AKP je tražila bliske odnose sa MMF-om, vladom SAD i EU. U to vreme, vlade u EU i SAD su želele da od vlade AKP naprave primer „umerenog islama“. EU je započela pregovore o zvaničnom statusu kandidata sa Turskom.
Ovi pregovori su pomogli AKP-u da obuzda institucionalnu moć kemalističkih državnih aparata. Ključne zemlje članice EU nisu bile oduševljene što je Turska dobila zvanični status zemlje kandidata nakon što je u čekaonici provela više od 40 godina. Pristupni pregovori su zaglibili ubrzo nakon svog zvaničnog početka. Vlada AKP-a morala je uzeti u obzir da EU nije previše ozbiljna u pogledu pristupnih pregovora.
Tokom medenog meseca sa EU, vlada AKP-a je omogućila kompromisno rešenje ponovnog ujedinjenja Kipra, do čijeg razjedinjenja je doveo neuspeli vojni udar grčkih nacionalističkih snaga 1974. godine i vojna intervencija Turske koja je usledila. Kiparski Grci odbacili su kompromis na referendumu u pogrešnom uverenju da će u budućnosti postići bolji dogovor.
Početkom 2010-ih AKP je zauzimala sve autonomniju spoljnopolitičku liniju u odnosu na SAD i EU i preduzela inicijative kako bi Tursku učinila regionalnom silom. Masovni protesti širom arapskih zemalja dali su AKP-u nove mogućnosti u regionalnoj politici. Stala je iza snaga bliskih Muslimanskom bratstvu.
U ključnim slučajevima, poput Egipta, politički uspeh tih regionalnih saveznika bio je kratkog daha. U početku je vlada AKP oklevala da se umeša u vojne sukobe koji su nastali nakon protesta u Siriji i Libiji. Zatim se odlučila za snažnu intervenciju u Siriji. Međutim, sukobi u Siriji imali su posledice koje vlada AKP nije očekivala. Uz podršku Rusije i Irana, Asadov režim se pokazao mnogo otpornijim nego što je AKP predviđala. Sirijske levičarske kurdske snage, koje imaju istorijske veze sa tursko-kurdskom političko-vojnom Radničkom partijom Kurdistana (Partîya Karkerên Kurdistanê – PKK) uspele su da uspostave autonomne zone na severu Sirije. Pokazali su se otpornima na napade takozvane Islamske države, a zapadne vlade su ih u određenom periodu doživljavale kao ključnog vojnog saveznika protiv snaga Islamske države. Iz unutrašnjih političkih razloga, ovo je bio vrlo nepoželjan razvoj za AKP. Pojas na severu Sirije zauzele su turske snage kako bi stvorile tampon zonu u odnosu na kurdske autonomne zone u Siriji.
Turska vojska dejstvuje i na severu Iraka. Turski saveznici u Siriji – desničarske islamske snage – potisnuti su nazad u sirijsku pokrajinu Idlib. Uspostavljen je nesiguran prekid vatre – uz rusku i tursku podršku. U Libiji, turske i ruske snage takođe podržavaju različite političko-vojne frakcije i pronalaze barem privremene kompromise. Odnos sa Rusijom zasniva se na regionalnoj konkurenciji, ograničenim sukobima i saradnji.
Iz Sirije su milioni pobegli u Tursku. Prisustvo 3,6 miliona sirijskih izbeglica predstavlja značajan ekonomski teret za vladu AKP. U Turskoj raste neprijateljstvo prema izbeglicama. Vlada AKP -a je pokušala da iskoristi spoljnu političku prednost ove situacije. Ona je iskoristila pitanje sirijskih i drugih izbeglica koje su se iz Turske u velikom broju uputile ka naprednijim zemljama EU 2015. godine kako bi izvršila pritisak na EU.
U martu 2016. godine, EU i Turska su potpisale sporazum o izbeglicama. Sporazum je predviđao povratak dela izbeglica iz Grčke u Tursku, pooštravanje turske kontrole i isplatu od 3 milijarde evra iz budžeta EU Turskoj. Ovaj sporazum nije u potpunosti sproveden, ali je vlada AKP obuzdala dalju migraciju ka EU. Zauzvrat, EU je zauzela pomirljiv stav prema vladi AKP. Svoju kritiku autoritarne prakse vlade AKP-a ograničava na kritičke primedbe u izveštajima o napretku pristupanja Turske Evropskoj uniji, i na povremene izjave o zabrinutosti zbog kršenja ljudskih prava. Putem svoje uloge u Libiji, turska vlada takođe ima indirektan uticaj na drugi talas i rutu migracija prema EU. Takođe postoje otvorena neslaganja sa EU u vezi sa ispitivanjem izvora gasa oko Kipra.
U svetlu sve manjeg ekonomskog i političkog manevarskog prostora AKP-a, može se očekivati dalje pooštravanje strategije trajnog jačanja unutrašnjih i spoljnih tenzija.
Sa engleskog preveo: Andraš Juhas
