Iako veliki broj građana izražava svoje nezadovoljstvo povodom hapšenja studenata i građana i izlazi na ulice kako bi decentralizovano blokirali raskrsnice širom Srbije, mnogi studenti se osećaju nebezbedno da izađu sa svojih fakulteta. Represija vlasti nad studentima u blokadi hronično traje, ali je posle 28. juna poprimila novi, brutalniji oblik, koji je kulminirao time da studenti bivaju odvođeni i nestaju u roku od par minuta od izlaska sa fakulteta.
„Nakon serije hapšenja studenata zbog sumanute optužbe za krivično delo rušenje ustavnog poretka, za pravnu pomoć mi se obratilo nekoliko roditelja čija deca su privedena. Policija im je pretresla stanove, ali odbija da im kaže gde su im deca. Na ovaj način, kidnapovanjem studenata, vlast je prekršila sva moguća ljudska prava i zakucala poslednji ekser u kovčeg pravne države“, za Mašinu je ranije naveo advokat Rastko Naumov.
Studenti ne smeju da izađu sa fakulteta
Univerziteti su na udaru represivnih aparata države, kako zvaničnih u vidu policijskih snaga, tako i nezvaničnih u vidu neidentifikovanih lica koja studente kidnapuju i odvoze u neobeleženim vozilima, tik ispred fakulteta.
U zgradama fakulteta se nalaze studenti, oklevajući da iz njih izađu, jer svaki korak koji naprave na ulici sa sobom nosi rizik nestanka.
Pred protest ispred VJT, 29. juna, docent Nemanja Radonjić je ispred Filozofskog fakulteta rekao da je važno da poručimo režimu da studenti nisu sami.
„Ta vrsta opsade fakulteta neće uspeti, ta vrsta napada na univerzitet neće uspeti, jer je to poruka ostatku društva – da će svako biti nebezbedan i osećati se nebezbedno kao što su se ovi studenti danas osećali kada su izašli ispred svog fakulteta na kome su proveli noć posle protesta…Ako danas ne reagujemo, mi ćemo svi biti ugroženi ispred sopstvenih kuća“, tada je rekao Radonjić.
U izjavi za portal Mašina, student Filozofskog fakulteta navodi da je nakon skoro dvadeset i četiri sata po prvi put izašao iz zgrade fakulteta da čuje obraćanje docenta Radonjića.
„U tom trenutku sam došao do pola platoa, osetio sam se anksiozno i nelagodno i odmah sam se vratio u zgradu. Sve to zato što sam možda, u nekom trenutku, na nekoj radionici ili plenumu rekao nešto što vladajući režim izvlači iz konteksta i tumači kao rušenje ustavnog poretka i kidnapovati na sred ulice. Ali uprkos tome, znam da ću, na kraju dana i ja izaći na tu istu ulicu jer mi je muka svega ovoga“, za Mašinu navodi student Filozofskog fakulteta koji još od Vidovdana nije napustio fakultet iz bezbednosnih razloga.
Režimsko normalizovanje nasilja
Izjave o tome kako „treba upasti na fakultete“ ili kako ih „treba zatvoriti“, kao i razni pozivi na nasilje mnogih zvaničnika vlasti, predstavnika prorežimskih medija i javnih ličnosti sumnjivih profesionalnih pozadina nisu retkost od početka studentskih protesta i blokada, ali je činjenično stanje da učestalost i intenzitet ovakvog narativa raste u poslednjih nedelju dana, sa nesumnjivim ciljem normalizovanja nasilja prema jednoj širokoj grupaciji.
Sistem na kome trenutni režim počiva izgrađen je na nasilju. Bila to demonstracija sile pojedinaca u svakodnevnom životu, organizovano ostavljanje neprimerenih, zabrinjavajućih i nasilnih komentara od strane istih profila koje viđamo već mesecima unazad na gotovo svim stranicama blokiranih fakulteta i medijskih kuća koje prate njihov rad, ili čak pozivanje pojedinih institucija na nasilje nad studentima i građanima.
Situaciju na „terenu“ na stranu, studenti su prvi koji su sistem i kulturu nasilja doveli u pitanje dovoljno glasno i dovljno direktno da to isto nasilje privuku na sebe, a sama činjenica da je čitava mašinerija tog sistema uperila prstom i pendrekom u njih, kao ni u koga u proteklih 30 godina, govori dovoljno o tome koliko je tačka koju su studenti uboli bolna.
Oni su u ovu borbu ušli sami, spremni da u njoj sami i ostanu do kraja, ali sedam meseci kasnije vidimo da im je sada pomoć potrebnija nego ikad.
Uz sve inicijative, proteste, blokade i zborove, svi građani Srbije konačno mogu reći jedno, a to je da niko od nas nije sam, čak ni kada nas tuku, kidnapuju i napadaju. A kako bi studenti rekli, napad na jednog od nas je napad na sve nas.
Autonomija univerziteta ponovo na udaru
Četvrtog aprila 1936. godine, ubijen je Žarko Marinović, student Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Tokom studentskog štrajka, koji je otpočeo samo jedan dan pre i, između ostalog, doveo i do poništavanja odluke o upadu policije na fakultete, Žarko Marinović izboden je kamom u leđa dok je pokušavao da odbrani svog kolegu od člana studentske nacionalističke organizacije ORNAS (studentski satelit tadašnje fašističke organizacije ORJUNA).
Žarko je od zadobijenih povreda preminuo, a njegovo ime i lik postali su jedan od protestnih simbola dalekosežne autonomije univerziteta, dok se četvrti april u Srbiji obeležava kao dan studenata.
Nepunih 90 godina kasnije, autonomija univerziteta, za koju smo mislili da smo se izborili – ponovo je na udaru.
M.V.
