Na nedavno predstavljenoj analizi rezultata javnih konkursa koje Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) sprovodi od 2015. godine uočen je trend rasta broja „sumnjivih“ i tzv. „predatorskih“ projekata.
Dok se pod sumnjivim projektima podrazumevaju oni koje su prijavile „fantomske“ organizacije, to jest, organizacije koje su uglavnom u javnosti nepoznate, koje nemaju detektovane prethodne aktivnosti u oblasti kulture i koje su osnovane neposredno pred konkurs, pod „predatorskim“ se definišu one čiji projekti već godinama dobijaju ogroman deo budžeta na svim konkursima, „ostavljajući za ostale samo mrvice“, kako je to naglašeno u saopštenju Asocijacije.
Tako se u objavljenoj analizi Asocijacije NKSS ističe da je najizrazitiji primer „predatorske“ organizacije Beogradski festival igre čija je osnivačica i direktorka Aja Jung, a koji je na konkursu Ministarstva kulture dobio 12 miliona dinara (25% budžeta ovog konkursa), na konkursu Sekretarijata za kulturu Grada Beograda 4 miliona dinara (40% ukupnog budžeta konkursa) i na konkursu Pokrajinskog sekretarijata za kulturu 2 miliona dinara (10% konkursa).
U kategoriju „predatorskih“ spadaju i projekti „Zillion films“ Lazara Ristovskog (čiji su projekti dobili 2 miliona dinara na konkursu Ministarstva kulture i 2 miliona dinara na konkursu Pokrajinskog sekretarijata za kulturu), kao i projekat Međunarodni filmski i muzički festival „Kustendorf“ Emira Kusturice, koji je na konkursu dobio 14 miliona dinara, dok je većina drugih projekata podržana iznosima između 200.000 i 300.000 dinara.
O fenomenu „predatorskih“ organizacija i posledicama koje one imaju na razvoj lokalne kulturno-umetničke scene kao i na konkretno umetničko polje (ples), te šta bi hitno moralo da se uradi, kako bi se ovakve tendencije pri raspodeli javnih budžeta suzbile, razgovarali smo sa Vesnom Marjanović, generalnom sekretarkom organizacije Evropa Nostra Srbija i Marijanom Cvetković, predsednicom udruženja Stanica Servis za savremeni ples.
„Predatori“ i posledice koje ostavljaju iza sebe
„Mislim da manifestaciji kao što je Beogradski festival igre, uopšte nije mesto ni na jednom od godišnjih konkursa za kulturu, republičkog ili gradskog,“ odmah je kategorično iznela svoje mišljenje Vesna Marjanović iz Evropa Nostra Srbija, organizacije čija je misija podizanje svesti o kulturnom nasleđu u Srbiji i koja je nacionalni predstavnik šire pan-evropske mreže za zaštitu nasleđa, Evropa Nostre, koju čini 250 nevladinih organizacija, 150 partnerskih društava i 1500 pojedinaca iz više od 50 evropskih država, sa zajedničkim ciljem očuvanja nasleđa celokupnog kontinenta.
Vesna Marijanović smatra da je u pitanju događaj „koji prikazuje međunarodni plesni teatar, koji nema produkciju svog autentičnog umetničkog programa, ne promoviše domaću plesnu scenu, domaće koreografe ili igrače“. Ona dodaje da se, takođe, radi o manifestaciji koja ostvaruje profit i koja „prodaju ulaznicu po cenama koje su nepristupačne većini građana i deluje tržišno“.
Za Marijanu Cvetković iz Stanice jedan od ključnih problema je normalizovana „raspodela“ raspoloživog budžeta u proteklih nekoliko godina od kada su konkursi Ministarstva kulture i informisanja i drugih instanci, po njenom mišljenju, „postali plen za članove partije, podobne simpatizere i njihove sumnjive projekte koji mogu, a i ne moraju imati veze sa umetnošću i kulturom“.
„To je i slika stanja u kome jedna država, umesto kulturne politike – a to podrazumeva set vrednosti, razvojnih ciljeva, instrumenata kojima se ti ciljevi ostvaruju i evaluiraju, ali i set odgovornosti za realizaciju i ostvarene rezultate – zapravo ima samo politiku korupcije i razvijene mehanizme prikrivanja i maskiranja te korupcije,“ konstatuje ona za Mašinu.
U takvom sistemu moguće je, nastavlja Cvetković, da „zaista važne i lokalno i međunarodno relevantne inicijative i pojedinci u polju kulture, ostanu nepodržani, ignorisani i na kraju profesionalno uniženi (ili naterani da odu iz ove zemlje)“. Ona smatra da u ovakvom sistemu korupcije javni resursi, poput novca, prostora, medijske vidljivosti, generalno infrastrukture, „bivaju dati onim najbučnijima, onima kojima je ceo program stao u jednu (nekad zaista permanentnu) PR kampanju i onima koji će se naći na bilbordu, u nekoj TV emisiji, na nekoj listi podrške i sličnim opskurnim i sramnim mestima na kojima ’zaradjuju’ te milione koji će im se, preko konkursa, sliti u džepove“.
Ipak, naša sagovornica, Vesna Marjanović, mišljenja je da Beograd i Srbija treba da imaju manifestaciju kakva je Beogradski festival igre koja je svojim dugogodišnjim postojanjem ucrtana na mapu prepoznatljivih međunarodnih festivala kod nas.
„Međutim, zaista je neprihvatljivo da se iz istih budžeta koji su predviđeni za podsticanje domaćeg kulturnog i umetničkog stvaralaštva, promociju naše kulturne baštine, promociji naše kulture u inostranstvu finansiraju i veoma skupi festivali koji pri tom, nisu ni pristupačni velikom broju domaće publike,“ skreće nam pažnju i dodaje da je za razvoj gostovanja velikih inostranih produkcija koje su, po mišljenju Marjanović, nesumnjivo važne ali da bi za njih trebalo predvideti drugu vrstu podsticaja, druge fondove i druge uslove podrške:
„Na ovaj način, one zaista postaju ’predatorske’ uzimajući najveći deo predviđenih sredstava za projekte koji bi inače omogućili razvoj domaće scene i podršku domaćim umetnicima“, zaključuje ona.
Kada se radi specifično o polju plesa, Marijana Cvetković iz Stanice, organizacije koja se bavi razvojem savremene plesne scene u Srbiji kroz obrazovanje, produkciju i promociju umetnika, plesača i koreografa i koja radi na poboljšanju uslova za nezavisne umetnike kroz svoje aktivističke, zagovaračke i solidarne akcije, konstatuje da ovakva politika „grabeži“ svega što se pojavi kao mogućnost za podršku toj oblasti donosi katastrofalne posledice.
Naglašavajući da se radi o najmanjoj i najmlađoj (uz cirkus) oblasti unutar polja savremenih umetnosti kod nas, upravo zbog nekompetentnosti i neinformisanosti kao i zbog nemogućnosti nošenja sa zadatkom praćenja i strateškog ulaganja u polje savremenog plesa ogromne većine članova i članica komisija za ples, „došli smo u situaciju da nam je cela jedna generacija novih plesnih umetnika bukvalno usahla, nestala, povukla se, odselila se“.
„Kada je trebalo podržati ih i dati im priliku da se umetničkih razvijaju, i da uz to sami krče put kroz neizvesnost rada na nezavisnoj sceni ili u institucijama koje nemaju stručnjake za ovu oblast, komisije su odlučivale da stave svoje potpise na izveštaje koji bi milione dodeljivali jednom privatnom, visokoprofitabilnom festivalu sumnjivog kvaliteta koji svoj status stiče putem skupe PR kampanje,“ konstatovala je Cvetković i istakla da, umesto da javnim sredstvima podrže nove tendencije na sceni, mlade umetnike ili organizacije koje su uložili već svoja sredstva da se visoko obrazuju, izgrade međunarodne veze i kontakte, podele svoje znanje sa drugima na ovoj sceni, rade volonterski da bi tu scenu zajedno jačali i izgradili, „sramnim odlukama sramnih komisija, ministara i sekretara ta se sredstva skreću u privatne biznise, nepoznate i tek registrovane fantomske organizacije koje ta sredstva verovatno jednim delom vraćaju u kasu svoje partije“.
„Nadam se da će doći dan kada će se sve to otkriti, objasniti i zasluženo kazniti. I nadam se da će ova zemlja jednom dobiti takve kulturne politike koje će imati kapacitet da sagledaju na koji način svaki od ovih konkursa može da doprinese progresivnoj transformaciji društva kao celine i svakog njegovog člana, a ne samo većem egu i dubljem džepu nekolicine buržujskih osrednjih kultur-biznismena,“ kategorično je zaključila Marijana Cvetković.
Šta nam je činiti?
Na pitanje o tome šta bi hitno moralo da se uradi kako bi se ovakve tendencije pri raspodeli javnih budžeta suzbile, Vesna Marjanović odgovara da je veoma važno što Asocijacija NKSS redovno objavljuje monitoring konkursa Ministarstva kulture i informisanja i Sekretarijata za kulturu Grada Beograda, i što su ove godine u analizu uključeni i konkurs Pokrajinskog sekretarijata i konkursi za projekte u okviru programa za Evropsku prestonicu kulture, kao i onaj Uprave za kulturu Grada Novog Sada:
„To je, iako ima mnogo razloga za nezadovoljstvo, jedan veoma značajan mehanizam javne kontrole. Takođe, mislim da je, naročito u Beogradu, a i drugim većim gradovima u Srbiji, važno razmisliti o mehanizmima novih vrsta podsticaja i konkursa na kojima se ne bi ocenjivali umetnički kriterijumi projekata, već njihov uticaj na potencijalni ekonomski odnosno turistički razvoj gradova, kroz bogatiju kulturnu ponudu.“
Po njenom mišljenju, takvim odvajanjem konkursa za sufinansiranje umetničkih projekata (kako je predviđeno Zakonom o kulturi) od onih koji bi pomagali projekte i manifestacije koji na drugačiji način utiču na kulturni razvoj gradova ili njihovu turističku ponudu, rasteretio bi se budžet za kulturu koji je, kako naglašava, sasvim jasno po Zakonu predviđen za domaće umetničko stvaralaštvo.
Za Marijanu Cvetković, prvi korak je da svi koji raspisuju konkurse u svoje komisije uključe i ljude koji rade u poljima koja se evaluiraju. Ilustrujući situaciju koja se iz godine u godinu ponavlja, ona navodi primer nezavisne plesne scene, iz koje ona sama dolazi, iz koje niko godinama nije pozivan u pomenute komisije. Ona dodatno navodi primer komisije Grada Beograda koji takođe godinama nemaju nikoga ko se makar minimalno razume u savremeni ples, iako su, kako navodi, projekti iz savremenog plesa najbrojniji i najozbiljnijji, ako se izuzmu seoski i drugi KUD-ovi:
„Na to Stanica i Nezavisna kulturna scena Srbije ukazuju odavno i ne prihvataju profesionalno degradiranje ovog polja koje je postalo toliko drastično da izgleda kao da je to deo aktuelne ’kulturne politike’. Osim ove promene, neophodno je da se razdvoje kategorije i vrste projekata koje se ovim konkursima stavljaju sve u isti koš, dodatno zamućujući ionako komplikovanu strukturu aktera i projekata. Bilo bi važno razdvojiti konkurse za civilni sektor u kulturi od konkursa za javne institucije ili amatersko stvaralaštvo. Na primer, u polju plesa je katastrofalna promena uvedena pre par godina prema kojoj se kroz isti konkurs podržavaju savremeni ples, balet i narodna igra (koja je u najvećem mogućem delu, zapravo, amaterska – ovaj je konkurs zasut projektima KUDova iz cele Srbije). Takva amaterska delatnost mora imati svoj poseban konkurs i ona ne sme biti konkurencija profesionalnim umetnicima i njihovim profesionalnim projektima,“ dodaje Marijana Cvetković.
U istu grupu problema, po mišljenju Cvetković, spada i odluka da se kao projekti od „nacionalnog značaja“ finansiraju seoske svečanosti i posela lokalnih kulturno-umetničkih društava. Ona istovremeno naglašava da ozbiljna kulturna politika podržava ovakve projekte i programe – ali, sredstvima lokalne zajednice, opštine, regiona – jer su oni potencijalno važni za tu lokalnu sredinu:
„Oni nikako ne mogu biti smatrani projektima savremenog stvaralaštva, što je naziv konkursa Ministarstva kulture, a još manje projektima od nacionalnog značaja.“
Na problem sukoba interesa i povezanosti članova organizacija koje konkurišu za javna sredstva i političkih partija na vlasti ukazuje i Vesna Marjanović, koja ističe da to što nesrazmerno najveća sredstva dobijaju projekti čiji su producenti ili menadžeri istovremeno i eksponenti ili kandidati i pripadnici političke stranke na vlasti, prirodno dovodi ceo proces u sumnju čime se dodeljivanje sredstava sa konkursa čini kao nagrada za podršku političkim strankama u predizbornoj kampanji.
„To je jako loša poruka i nikako ne podstiče slobodu umetničkog izražavanja u Srbiji“, naglašava ona i konstatuje da bi umnogome pomoglo postojanje godišnjih izveštaj o realizaciji projekata koji su sufinansirani na konkursima.
Time bi se nakon realizacije videlo na koji način je obogaćena kulturna scena, da li su i kako promovisani novi autori i autorke, u kojoj meri su privukli novu publiku, koje domaće ili međunarodne nagrade su dobili. Takav običaj objavljivanja podataka o realizovanim programima, podseća Marjanović, postojao je u Gradskom sekretarijatu za kulturu Grada Beograda ali je nažalost napušten nakon 2011. godine.
„U krajnjoj liniji, to je sve novac poreskih obveznika i bilo bi prirodno da finansirani projekti budu vidljiviji javnosti i kroz njihovu realizaciju a ne samo činom transfera novca iz trezora na račune nepoznatih ili tek osnovanih organizacija“, zaključuje Vesna Marjanović iz Evropa Nostre Srbija.
Na to se nadovezuje mišljenje Marijane Cvetković iz Stanice o tome da konkurs mora da bude osmišljen kao instrument kulturnog razvoja. To, po njenom viđenju, podrazumeva svest, znanje i kapacitet onih koji ga sprovode da prate i evaluiraju rezultate svojih odluka, od toga kako se razvijaju podržani umetnici, podržane organizacije, inicijative, projekti, šta pozitivno donose i kako utiču na svoju oblast ili u svoju zajednicu, kako utiču na kvalitet rada i života umetnika i kulturnih radnika kao relevantnih društvenih aktera, pa do toga da li ostvaruju šire ciljeve postavljene kroz okvir kulturnih politika. Jedino se u tom pravcu, smatra Cvetković, mogu korigovati konkursne politike kako bi se ostvarila njihova prava svrha.
„Kratko rečeno, potrebna je radikalna promena kulturne politike i načina rada kulturne administracije na svim nivoima,“ izričita je ona.
