Zajednica je, nedvosmisleno, pravi protagonista filma. Dostojanstvo i pojedinaca i cele varoši proizlazi iz jednostavnog prava na pripadanje svakog njenog stanovnika.
Ne znam u kom tačno momentu obično bude jasno da je jedan film postao kultni u nekom svom referentnom okviru. Za prošlogodišnji brazilski Bakurau to je bilo očigledno – na društvenim mrežama naravno – već prilikom najave početkom godine. I pre prikazivanja filma, očekivalo se. Znalo se.
Nakon dve uspešne drame (Zvuci okoline iz 2013. i Akvarijus, 2016), reditelj Kleber Mendonsa Filjo se ovoga puta, zajedno sa dugogodišnjim prijateljem i umetničkim direktorom u prethodnim projektima Žulijanom Dornelisom, upustio u zajednički rediteljski poduhvat eksperimentisanja sa žanrovima, netipičnim za lokalnu kinematografiju.
Bakurau je ostvarenje njihovog desetogodišnjeg sna o brazilskom vesternu koji će vizuelno i narativno ovekovečiti sve sušnije pustopoljine na severoistoku zemlje, čuveni sertao sa šarolikim folklorom i nažalost još uvek agilnim koronelističkim političkim praksama. Reč možda zvuči strano, ali lokalne baje koje čitav grad drže pod svojom kontrolom, uz veliku moć prisile i ucene, tradicija su koju delimo s drugim kolonizovanim i eksploatisanim svetskim periferijama. Utoliko se ovaj film i nama ovde prilično prisno obraća, što je publika poslednjeg FAF-a dobro prepoznala. Nakon festivala, film nije prikazivan u našim bioskopima; sada je već uveliko dostupan na internetu.
Sa iskustvom pomenutih prethodnih filmova, znalo se da Bakurau neće omanuti kada je reč o temeljnom i imaginativnom pristupu, odličnoj priči, aktuelnosti teme, zanatskoj veštini i, povrh svega, jednom širokogrudom i ljubavnički posvećenom odnosu autora prema raznovrsnosti brazilske kulture. Uz sve to, Kleber Mendonsa Filjo (onako zen smiren i odmeren) svojim otvorenim aktivističkim gestovima polako stiče status disidentskog autora kod novih korporacijski opredeljenih, ultra-desničarskih vlasti.
Tako je, zbog svog javnog podržavanja protesta protiv državnog udara u Brazilu 2016. godine (nezvaničan razlog), tokom festivala u Kanu gde je predstavljen Akvarijus, Kleber kažnjen time što se od produkcije njegovog prvog filma zahteva da vrati deo novca dobijen iz federalnih fondova. Sudski proces je još uvek u toku. S druge strane, socijalni gubitnici skorašnjih političkih promena – od zapostavljenog severa zemlje do državnih univerziteta i kulturnih industrija koje upravo trpe ogromne budžetske rezove – u drskoj i još uvek slobodnoj kinematografiji poput Kleberove prepoznaju svoj glas. Otud je Bakarau iščekivan s toliko mnogo simpatija.
Dok internacionalna kritika gotovo jednoglasno zaoštrava političku poziciju filma kao direktne kritike aktuelnog predsednika Žaira Bolsonara, otvorenog apologete vojne diktature i karikaturalnog huškača na oružje, sami autori naglašavaju da je film koncipiran, pa i realizovan pre Bolsonarovog (neočekivanog) uspeha na prošlogodišnjim izborima. Nepotizam i samovlašće (agrarne i rudarske) oligarhije, iz koje u filmu izviru sva zla, istorijska su odlika brazilskog političkog organizovanja i neravnopravne raspodele moći, od lokalnog ka federalnom nivou. Bakurau to na svoj način promišlja.
Uprkos tome što obiluje kulturnim referencama, omažima svojim filmskim inspiracijama, i što je svaki detalj impregniran simbolikom, Bakurau se zapravo obraća vrlo širokoj publici. Akcija s mnogo dinamike i ne naročito skupim ali učinkovitim specijalnim efektima, narativno dobro utemeljeni nepredvidivi obrti, uz elemente trilera i misterije proizvode spektakl kakav se očekuje od žanrovskog filma. Pritom, lokalna živopisnost predela i karaktera ne umanjuje univerzalnost umetničkog zahvata. Kanska nagrada žirija potvrda je da film dobro komunicira s raznovrsnom publikom.
Vestern narativna matrica o maloj zajednici negde daleko u preriji, koja se u jednom trenutku nađe pod opsadom daleko nadmoćnijeg i, u ovom slučaju, misterioznog neprijatelja, smeštena je u blago futuristički kontekst „kroz nekoliko godina“. Budućnost projektovana u filmu svakako je distopijska. Tehnologija je poput sadašnje, osim što su klimatske promene i pro-gun politike rezultirale regresijom društva do javnih, televizijski prenošenih egzekucija. Tom nadirućem nasilju spoljašnjeg sveta gradić Bakurau donekle odoleva zahvaljujući upravo svojoj sakrivenosti u nedođiji.
Na fonu opšte društvene distopije, film Bakurau nas, međutim, kontrapunktski uvlači u jedan san o funkcionalnoj zajednici, zasnovanoj na saosećanju, hrabrosti i spontanom humoru i erotici, zajednici koja ne kompromituje svoj integritet ni pred uskraćivanjem osnovnih resursa, ni pred najbrutalnijom opasnošću. Zahvaljujući tome, elementarna životna sila nikada nije dovedena u pitanje; zadovoljstvo koje izvire iz jednostavnih i iskrenih odnosa kreće se od ušuškanosti u toplinu svakodnevice do kolektivne egzaltacije u igri kapuere. Život koji se živi, i buja, bez potrebe za potvrdom ili opravdanjem prava je protivteža nezasitoj žudnji za kontrolom i dominacijom.
Zajednica je, nedvosmisleno, pravi protagonista filma, a sačinjena je od mnoštva jasno diferenciranih i živopisnih likova, od tradicionalnih farmera i starog učitelja do vašarskog zabavljača, namćoraste lekarke, prostitutki i odmetnika. U prašnjavom ambijentu večitog leta i karakterističnoj varoškoj usporenosti i tišini – u drugom planu u odnosu na brzi ritam akcije filma – nenametljivo se konstruiše nesvakidašnja nežnost prihvatanja bez osude. Dostojanstvo i pojedinaca i cele varoši proizlazi iz jednostavnog prava na pripadanje svakog njenog stanovnika.
Umešno poigravanje perspektivama čini da tokom celog filma ostajemo na finoj granici između fantastike i realizma, gde je teško razlučiti kolektivni trans od inače apsurdne realnosti. Uprkos činjenici da kao gledaoci u jednom trenutku dobijamo uvid u neprijateljski kamp, što bi barem za nas trebalo da razreši misteriju, ostaje utisak da stanovnici opsednutog grada uvek nešto više znaju. Plaše se i tuguju, ali ne paniče i ne čude se. To njihovo znanje, ispostaviće se, jeste prava misterija i ključ otpora, a leži (spojlovaću malo) u poštovanju sopstvene istorije.
Negativne kritike filma uglavnom idu na račun eksplicitnog nasilja. Autori se tu pozivaju na žanrovske uzuse i, nažalost, na neveselu društvenu realnost u kojoj je scenario nastao. U tužnom bilansu sukoba na kraju priče, žrtve nose imena nedavno ubijenih društvenih i ekoloških aktivista, dece slučajno stradale u policijskim akcijama u favelama, između ostalih i političarke Marijeli i njenog vozača Andersona pogubljenih u još uvek nerasvetljenom atentatu iz 2018. godine.
Film se otvara kosmičkom vizijom planete zemlje. Potom se pogled ne spušta negde na teritoriju Sjedinjenih Država, kao što obično biva, već sklizne južnije, u suvi sertao s oskudnim rastinjem i jedinom rekom koju je zaposela korporacija, do cisterne s vodom od koje sada sve zavisi. Iz kosmičke perspektive to mesto „kroz nekoliko godina“ može biti bilo gde na zemlji. Ako sumnjate, pitajte babe na barikadama u Toplom Dolu i Rakiti.
