Pre nekoliko dana je javnost u Srbiji dočekala vest da se Srbijašume, Srbijavode, Putevi Srbije, Službeni glasnik, Skijališta Srbije, Nacionalni park Fruška gora i Nacionalni park Đerdap pripremaju za promenu pravnog statusa. Naknadno, tom spisku se pridružilo i JP Nacionalni park Tara. Javnost je, uzimajući u obzir prethodno iskustvo sa privatizacijama državnih preduzeća, s razlogom uznemirena.
Ovakva transformacija se pravda, od strane ekonomista i političara, kao način kako bi javna preduzeća poslovala efikasnije, smanjila gubitke, povećala odgovornost i obezbedila profesionalno, a ne partijsko upravljanje. Međutim, ako se uzmu u obzir dosadašnje promene vlasničkih struktura javnih preduzeća – ništa nije postalo efikasnije, sa građane je sve postalo skuplje, a za stranke na vlasti je mnogo toga ostalo „plen“ i izvor „prihoda“.
Privatizacija na mala vrata
Prošle godine je Uredbom o utvrđivanju liste društava kapitala i manjinskih društava kapitala utvrđen spisak od čak 42 preduzeća od nacionalnog interesa, 75 preduzeća od posebnog interesa i još 15 koji će preći u „centralizovano vlasničko upravljanje“. Prethodno je usvojen Zakon o upravljanju privrednim društvima koja su u vlasništvu Republike Srbije.
Logično, postavlja se pitanje šta tačno predstavlja „centralizovano vlasničko upravljanje“?
„Politikom državnog vlasništva utvrđuju se svrha i ciljevi centralizovanog vlasničkog upravljanja i unapređenje korporativnog upravljanja u društvima kapitala, kao i način sprovođenja politike državnog vlasništva u društvima kapitala“, stoji u Zakonu o upravljanju privrednim društvima u vlasništvu Republike Srbije.
Centralizovano vlasničko upravljanje sprovodi se preko ministarstva nadležnog za poslove privrede, „i to kroz praćenje i unapređenje sistema vlasničkog i korporativnog upravljanja u društvima kapitala, donošenje hitnih mera u slučaju poremećaja u poslovanju društava kapitala i vršenje drugih poslova od značaja za vlasničko upravljanje, uključujući i saradnju sa ostalim ministarstvima i drugim državnim organima“.
Vlasničko upravljanje društvom kapitala koje obavlja delatnost proizvodnje i snabdevanja električnom energijom, odnosno prirodnim gasom, sprovodi se preko Ministarstva energetike.
Ukratko, javna preduzeća čiji je osnivač Republika Srbija promeniće pravnu formu u jedan od dva oblika: akcionarsko društvo (AD) ili društvo s ograničenom odgovornošću (DOO). Drugim rečima, javna preduzeća od nacionalnog interesa se kreću ka privatizaciji.
Ova transformacija javnih preduzeća nije od juče. Ipak, postavlja se pitanje šta ona tačno znači, odnosno da li će, na primer u slučaju Srbijašume, doći do privatizovanja prirodnih bogatstava ove zemlje?
Privatizacija ili bolje upravljanje?
Asocijacija radničkih kolektiva, sindikata, strukovnih zajednica i udruženja „Društveni front“ upozorava da najavljene promene otvaraju put za privatizaciju državnih preduzeća.
„Ta promena otvara put za mogućnost privatizacije preduzeća u vlasništvu države, čija je osnovna obaveza rad u javnom interesu, a ne u interesu privatnog kapitala i korporacija i takva tranformacija izuzetno važne državne imovine u formu DOO ili AD, prostom odlukom vlade, bez javne rasprave i kontrole, otvara prostor za netransparentne poteze, pogodbe ‘iza zatvorenih vrata’ i koruptivne radnje“, upozorio je Društveni front u saopštenju.
Društveni front podseća da status javnog preduzeća obezbeđuje sto odsto vlasništvo države, državno upravljanje nad javnim dobrima i prirodnim resursima za koja su javna preduzeća zadužena, obavezu stavljanja javnog interesa u prvi plan, a ne interesa privatnog kapitala i korporacija, veću socijalnu i pravnu sigurnost radnika.
Kako dodaje Društveni front, neke od opasnosti koje može doneti promena statusa javnih preduzeća u DOO i AD – privatizacija preduzeća „deo po deo“, gubitak kontrole nad javnim dobrima i prirodnim resursima, ugrožavanje javnog interesa kroz relativizaciju važnosti očuvanja prirodnih resursa i zaštite životne sredine kroz tržišno orijentisano poslovanje.
Opasnosti su i, kako navode, samovoljno sprovođenje racionalizacije i pojačana korupcija i zloupotrebe vlasti usled netransparentnog i samovoljnog odlučivanja i većih mogućnosti delovanja koje forma DOO i AD obezbeđuju.
S druge strane, narodni poslanik i advokat Branko Pavlović za Mašinu ističe da je ovakva promena, pre svega, statusna. Kako kaže, građani strahuju da se na ovaj način povećava rizik da se državna imovina otuđi, pogotovo vode, šume ili Đerdap. On smatra da to nije slučaj.
„Za svako otuđenje je potrebna saglasnost vlade, bilo da je u sadašnjoj formi javnog preduzeća ili u budućoj formi DOO, odnosno eventualno akcionarskog društva. Ljudi se pitaju zašto se ovo radi, ako to nema nikakve veze sa lakšom prodajom. Zato što u formi javnog preduzeća lica koja mogu biti članovi nadzornog odbora imaju dosta oštre zahtevne uslove koje moraju da ispune, a kad pređete na ovu formu DOO, onda samim osnivačkim aktom, odnosno statutom, možete da propišete blaže uslove, niže kriterijume obrazovanja i stručnosti od onih koji su vam nužni za javna preduzeća“, objasnio je Pavlović.
Sagovornik Mašine dodaje, upitan o tome da li ova preduzeća mogu da postanu privatna ili pak da ih kupi strana kompanija, da je i za takvu odluku uvek potrebna saglasnost vlade.
„Nema veze u kojoj ste vi formi kada raspoložite državnom imovinom. Uvek vam je, i kad ste javno preduzeće, i kad niste, svejedno, i kod najuprošćenijeg oblika, ako se želi otuđiti nešto što je državno, mora vlada da zaseda i da donese odluku, i obrnuto. Možeš imati, koliko god hoćeš komplikovanu formu, ako vlada zasedne i kaže da se proda, to se proda. To je takav pravni poredak“, naveo je on.
Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija ukazuje da je sama pravna forma tih preduzeća jedno pitanje, a upravljanje istim potpuno drugo – drugim rečima: pitanje korupcije i netransparentnih javno-privatnih partnerstava.
Kako kaže, transformacija republičkih javnih preduzeća u društva kapitala (AD i DOO) je tipičan primer situacije gde Vlada Srbije duže od deset godina nije želela da primeni zakonska pravila doneta da bi upravljanje bilo stručno i pod adekvatnim nadzorom.
„Umesto toga, Vlada se otvoreno rugala tim pravilima dovodeći u pitanje ne samo vladavinu prava, već i javne resurse vredne milijarde evra, držeći na čelu preduzeća direktore i vršioce dužnosti direktora kojima je odavno istekao mandat. Prema nalazima Transparentnosti Srbije, više od polovine republičkih javnih preduzeća ni jednog jedinog dana od 2012. do danas nisu imala direktora izabranog na konkursu, a trenutno, u približno 80 odsto tih preduzeća upravljaju ljudi koji za to nemaju nikakav zakonski osnov, jer im je mandat odavno istekao“, rekao je Nenadić.
Kako dodaje, umesto da konačno proba da primeni zakon, koji je donela upravo aktuelna vladajuća garnitura, oni su rešenje pronašli u donošenju novog zakona – o upravljanju privrednim društvima u vlasništvu Republike Srbije.
„Iako taj zakon sadrži neka dobra rešenja, naivno je verovati da će novi sistem upravljanja i promena organizacionog oblika dovesti do boljeg upravljanja javnim resursima i kvalitetnijih usluga koja ova preduzeća pružaju građanima. Umesto sistema gde Vlada postavlja direktore i članove nadzornih odbora, ubuduće će ministarke privrede i energetike birati predstavnika države u skupštini akcionara, zatim ta jednočlana skupština bira članove nadzornog odbora, a oni direktora. Takođe se uspostavljaju novi mehanizmi za praćenje rada ovih preduzeća i realizacije planova, ali još uvek nije dovoljno jasno šta će sve od tih podataka biti dostupno javnosti“, objašnjava Nenadić.
Nije bitna forma, koliko suština
Kako naglašava Nenadić, Zakon ima i neke potencijalno pozitivne efekte, jer će uvesti neka pravila i za preduzeća koja nemaju status javnih, jer posluju u tržišnim uslovima, poput Telekoma. Takođe bi, dodaje, trebalo da reši problem obuka o korporativnom upravljanju. Ipak, smatra da je situacija daleko od idealne.
„Mislim da je stvar koje se najviše treba bojati neki vid prikrivene prodaje javnih resursa ispod vrednosti, mnogo pre nego privatizacije koja bi bila vršena na otvorenom nadmetanju. Tipična situacija te vrste bi mogli da budu razni vidovi ’javno – privatnih partnerstava’, a opasnost je naročito velika ukoliko se ona ne bi ugovarala po odredbama Zakona o JPP i koncesijama, već na osnovu nekih ad hoc pravila koja se kreiraju za željenog dobitnika u posebnom zakonu, ili pod okriljem međudržavnih sporazuma koji isključuje primenu domaćih propisa“, zaključuje Nenadić.
Branislav Manojlović iz Društvenog fronta, ali i radnik Elektroprivrede Srbije, za Mašinu takođe ukazuje na potencijalne probleme koji se mogu ukazati kada se završi pravna transformacija. Kako objašnjava, prelaskom u DOO ili AD otvara se mogućnost da deo tih akcija u nekom trenutku mogu biti otuđene, što sa javnim preduzećima nije bio slučaj.
„Privatizacijom se otvara upravo takav prostor, deo po deo, kroz razna partnerstva ili kreditiranje učešća u projektima sa nekim kompanijama. Jer, u ovom trenutku su građani Srbije vlasnici deonica tih preduzeća, te svaki gubitak u tom smislu znači da je neko uzeo od građana“, smatra Manojlović.
Ako se pogleda argumentacija za prelazak u DOO ili AD, odnosno radi boljeg poslovanja same kompanije i smanjenju troškova, sagovornik Mašine smatra da primer EPS-a, koji je prešao u AD, nije za pohvalu.
„Kada su preveli EPS iz JP u AD, propisane su akcije po vrednosti od 10.000 dinara. Kada se to preračuna, ispada da je vrednost preduzeća prepolovljena. S druge strane, znajući šta nas čeka u narednim godinama, odnosno sprovođenje procesa dekarbonizacije i prelaska na obnovljive izvore energije, otvara se mogućnost za upliv nekog manjiskog, uskoro možda i većinskog partnera. A tim spoljnim partnerima bi se možda jednog dana učinilo zgodnim da poseku šume i izgrade hotel. Drugim rečima, nije se transformacijom EPS učinio efikasnijim, već je bio prirodan odliv radnika u penziju, a na njihovo mesto dovedeni su mladi ljudi, mahom stranački zapošljavani. U tom smislu, racionalizacija nije izvršena, nije urađena sistematizacija radnih mesta na pravedan način, a koja bi obezbedila efikasnu proizvodnju, a ne uhlebljenje partijskih kadrova“, napominje Manojlović.
Neke stvari nisu na prodaju
Ako se sve navedeno uzme u obzir, logično je pitanje šta tačno građani Srbije mogu da urade kako bi, u jednom potencijalnom trenutku, sprečili otuđenje nacionalnih dobara – poput seče šuma?
Pavlović ističe – pritisak na vladjuću garnituru.
„Vlast mora da ima dobru argumentaciju ukoliko želi nešto od toga da otuđi, ali ova statusna promena sama po sebi ne znači da je to dokaz kako se vladajuća grupacija odlučila da sve proda i da ništa ne ostane u Srbiji za buduće pokolenje. Ne isključujem, ali to ne proizlazi iz ovih poteza koji su sada na dnevnom redu“, rekao je on.
Sličnog razmišljanja je i Manojlović, koji ističe da jedino spoljni pritisak na vršioce vlasti može da očuva prirodne resurse Srbije. Na dat primer Nemačke, gde je svako javno preduzeće prešlo u DOO, sagovornik Mašine ističe da se ovde ipak radi o Srbiji.
„U našem sistemu gde ne postoje jake i nezavisne institucije ne možemo mi da računamo na dobru volju, da ne postoji zla namera. Po meni je jedino validan Zakon koji ne ostavlja ni teoretsku mogućnost da šume i vode ove zemlje dospeju u strane ruke. Javnost je, u tom smislu, poslednja linija odbrane“, napominje Manojlović.
Za kraj, on ocenjuje da preduzeća poput Srbijašume, Srbijavode kao i nacionalni parkovi ne bi trebali da spadaju u istu grupu kao, na primer, Putevi Srbije.
„Postoje one kompanije koje treba da obezbeđuju neku poslovnu vrednost, kako ne bi bile teret državi. Ali, postoje preduzeća gde se ne može kvantifikovati njihova vrednost kroz finansije. Prosto rečeno, ne možete staviti cenu na šume“, zaključuje Manojlović.
M.B.
