„Privatni sektor jednostavno nije u stanju da stvori dovoljan broj poslova za sve pojedince koji ih traže: u društvima ‘slobodnog tržišta’ ne postoji poznati mehanizam za usklađivanje potražnje za radnom snagom s njegovom ponudom”, smatra bivša grčka ministarka rada za borbu protiv nezaposlenosti, Rania Antonopulos.
U okviru projekta Rekonstrukcija nakon pandemije Evropskog sindikalnog instituta (ETUI) Antonopulos podseća na meru garantovanog zapošljavanja kao instrument za umanjenje dugotrajne nezaposlenosti koja pogađa veliki broj stanovnica i stanovnika Evropske unije.
Istraživanja koja citira Antonopulos pokazuju da programi garantovanog zapošljavanja ne bi značajno opteretili budžet. Ona ističe i da se program tog tipa, koji podrazumeva četvorodnevnu radnu nedelju i jedan dan profesionalnog usavršavanja, u Grčkoj uspešno sprovodi od 2016. godine, kao i da su slične mere uvode u Francuskoj, Austriji, Irskoj i Luksemburgu. Program koji je u Grčkoj osmislila Antonopulos, danas starija saradnica na institutu Levy, je zaposlio 200.000 ljudi.
Od svetske ekonomske krize 2008/9 i preko 50% stanovnika EU iskusilo dugotrajnu nezaposlenost
Čak 14 miliona ljudi u EU iskusilo je dugotrajnu nezaposlenost, po podacima sa EUROSTAT-a. Antonopulos ističe i da se procenat stanovništva koji su bili nezaposleni duže od 12 meseci u protekloj deceniji kretao i do 40, pa i 55%.
Ona ocenjuje da su na rast nezaposlenosti uticale mere štednje koje su uvedene nakon početka svetske ekonomske krize 2008/9, ali da je nije smanjila fiskalna fleksibilizacija kojoj se EU okrenula tokom pandemije koronavirusa i nakon početka ruske invazije na Ukrajinu.
„Uprkos ekonomskom oporavku, opsežnim naporima i efikasnim političkim intervencijama koje su sada na snazi, milioni još uvek pate od ove sudbine”, naglašava bivša ministarka u tekstu objavljenom na portalu Social Europe.
„Politike pomoći nezaposlenima – koje se u Europi tradicionalno isporučuju kroz naknade za nezaposlene, aktivne politike tržišta rada za olakšavanje ponovnog ulaska i programe zadržavanja posla ili privremenih subvencija za plate – nisu uspele da kompenzuju neadekvatnost” privatnog sektora, smatra Antonopulos. Po njenim rečima, jamstvo za radna mesta predstavlja simbol zajedničke odgovornosti zajednica da osiguraju da, kada privatni sektor zakaže, onima koji žele da rade to bude i omogućeno, umesto da budu prisiljeni da ostanu neaktivni i društveno isključeni.
Nezaposlenost je pitanje kolektivne odgovornosti
Nezaposlenima se mogu ponuditi sigurni poslovi u intervencijama u životnoj sredini, malim fizičkim poboljšanjima, popunjavanju praznina u ekonomiji brige i podržavanju digitalne tranzicije, nabraja istraživačica ETUI-ja. Projekti zapošljavanja treba da se finansiraju iz javnih izvora a da budu odabrani s namerom da donesu javnu dobrobit, a da pritom u najvećoj mogućoj meri ispune nezadovoljene potrebe, piše Social Europe.
Po podacima ETUI-ja neto trošak takve intervencije ne bi bio značajan teret za državne budžete.
„Usred teške depresije u Grčkoj 2013-14, s padom bruto domaćeg proizvoda od 25 posto i nezaposlenošću od 27 posto, kolege s Instituta Levy i ja smo u saradnji s Generalnom konfederacijom sindikata Grčke procenili smo uticaj skromnog programa direktnog otvaranja radnih mesta na državu. Utvrdili smo značajne multiplikativne učinke u proizvodnji i zapošljavanju: za svakih 250 izravno stvorenih radnih mesta, privatni sektor bi stvorio dodatnih 100 (uglavnom kvalifikovanih)”, piše Antonopulos.
Simulacije ovog modela su pokazale da bi se 59 posto potrebnih javnih rashoda moglo nadoknaditi povećanjem poreskih prihoda (poreza na dohodak, doprinosa za socijalno osiguranje i poreza na dodatu vrednost). U zavisnosti od veličine programa i ponuđene visine plate zajamčenog radnog mesta, neto trošak bi se od otprilike kretao od 0,6 posto BDP-a do najviše 2,2 posto, skreće pažnju Antonopulos.
I.K.
