Koliko je tačno ljudi ostalo bez posla u Srbiji tokom 2020. godine gotovo da niko ne može precizno da odgovori. Zakonima, odredbama i nepotpunim statistikama vlasti su se mnogo ranije zaštitile od prikazivanja brojki koje bi pokazale stvarno stanje u privredi i na tržištu rada.
A to stanje svakako nije povoljno za veliki broj ljudi. Ono što ni vlast ne krije je da situacija neće biti bajna ni sledeće godine za više od 300.000 zaposlenih koji primaju minimalac koji ne doseže ni do tzv. minimalne potrošačke korpe. A koliko je onih koji nemaju ugovore o radu, koji rade na crno ili po kratkoročnim ugovorima?
Koliko je ljudi ostalo bez posla?
Sve ukazuje da je oko sto i nešto hiljada radnika tokom ove godine ostalo bez posla i to oni koji su radili ili preko agencija za privremeno zapošljavanje ili na određeno. Prevashodno u sektorima ugostiteljstva, hotelijerstva, turizma, građevinarstva, saobraćaja i drumskog i avio, ali i u nekim prerađivačkim delatnostima, kaže Duško Vuković, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije.
Ipak, naš sagovornik kaže da je to samo procena koju u njegovom sindikatu mogu da izvedu na osnovu granske i teritorijalne infrastrukture organizacije.
Sarita Bradaš iz Fondacije centar za demokratiju objašnjava da podatke o tome kada je i koliko ljudi ostalo bez posla ima Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO) „budući da postoji zakonska obaveza (a i interes) poslodavaca da odjavi zaposlenog ili radno angažovanog sa obaveznog socijalnog osiguranja navodeći pri tome osnov prestanka osiguranja“. Međutim, ova institucija ne objavljuje te podatke tako istraživačima preostaje analiza podataka Nacionalne službe za zapošljevanje (NSZ).
Sudeći prema podacima NSZ-a o registrovanoj zaposlenosti „ukupna zaposlenost je nešto veća u drugom i trećem kvartalu u odnosu na prethodnu godinu“.
Ipak, anketna zaposlenost, koja uključuje i one koji su u neformalnom sektoru daje drugačije podatke. Prema podacima Ankete o radnoj snazi broj zaposlenih u drugom kvartalu 2020. godine bio je za 67.200, a u trećem kvartalu za 6.300 manji nego u istom periodu prethodne godine, kaže Bradaš za Mašinu.
Ona pojašnjava da je do najvećeg smanjenja zaposlenosti došlo u sektoru poljoprivrede (za 50.000), sektoru ugostiteljstva i turizma (za 22.600) i obrazovanja (za 10.400).
Najviše je pogođena neformalna zaposlenost: neformalno zaposlenih je u drugom i trećem kvartalu u odnosu na prethodnu godinu bilo manje za 132.400 odnosno 42.800, zaključuje Bradaš.
Pritisak nailazi na otpor
Tokom čitave godine radnice i radnici u Srbiji su se suprotstavljali često nejasnim uredbama koje je Vlada donosila a koje su uticale na mogućnost obavljanja posla ili nisu bili dovoljno kako bi zaštitile zdravlje onih koji su prinuđeni da rade.
Sindikati su pokušali da iskoriste institucionalne kanale komunikacije sa vlastima, međutim nije bilo sluha za njihove zahteve i molbe. U najvećem broju slučajeva je dolazilo do spontanih obustava rada samoorganizovanih radnika i radnica, a posebno raduje činjenica da su i pored restriktivnih mera ovi ljudi nalazili načine da pokažu svoje nezadovoljstvo.
Mnogi su se pitali zašto se ti ljudi okupljaju i protestuju i time ugrožavaju svoje zdravlje, međutim istina je da su oni uglavnom i protestovali pošto im je zdravlje bilo ugroženo u pretrpanim fabričkim halama i autobusima koji ih dovoze do radnih mesta.
Rad su obustavljali zaposleni u sva tri pogona kompanije Jura, u Rači, Nišu, Leskovcu. I pored represije sa kojom se suočavaju ovi ljudi su pokazali izuzetnu hrabrost i podigli glas za svoja prava.
Nakon nekoliko godina i radnice u Geoxu su ponovo obustavile rad nezadovoljne zbog nepotpunog isplaćivanja zarada.
Veoma glasni su bili i medicinari. Njihova pozicija „na prvoj liniji fronta“ je svakako značila i mnogo veći pritisak na mogućnosti njihovog organizovanja, ipak kroz inicijativu Ujedinjeni protiv kovida oni su vrlo jasno adresirali i radne probleme sa kojima su se suočavali u proteklom periodu.
Trenutno su aktuelni protesti malih privrednika, zanatlija i frilensera koji predstavljaju veliki broj ljudi koji žive od svog rada u ovoj zemlji. Država ove ljude tretira kao „preduzetnike“ čime se vešto prikriva njihova stvarna pozicija samozaposlenih i najčešće samoeksploatisanih koji nemaju tako zavidan položaj kakav se u medijskom diskursu sugeriše rečju „preduzetnik“.
Mnogo je onih koji ostaju ne pomenuti u ovom nabrajanju, međutim značajnije od „stavljanja na spisak“ jeste da nam je 2020. pokazala da među radnicama i radnicima ima solidarnosti, da žar borbe postoji i da se otpor može očekivati u svim sektorima. Sasvim je jasno i da su za sve nove borbe potrebne i nove taktike i novi modeli organizovanja, nadamo se da ćemo sledeće godine imati dovoljno zdravlja i hrabrosti da nastavimo borbu za bolje radne i materijalne uslove.
M.M.
