Nakon požara u kome je izgoreo najveći izbeglički kamp u Moriji u njegovoj blizini vojska gradi novi kamp. Dok grčka vlada i lokalna samouprava odgovornost za požar i nemire svaljuju na izbeglice, novinari i humanitarni radnici upućuju na to da prisilni stanovnici centra nadzorne organe kampa doživljavaju kao nasilne tamničare.
Grčka vlada je najavila izgradnju novog prijemnog centra za izbeglice na ostrvu Lezbos nakon požara koji je onesposobio kamp u Moriji. Planove je u nedelju objavio grčki premijer Kirijakos Micotakis, koji je iskoristio priliku da od Evropske unije zatraži promenu strategija i politika koje se tiču problema migracija.
Deo pogorelaca je prve dane nakon požara proveo u provizornom smeštaju: šatorima iz humanitarne pomoći, te tri broda koji primaju oko dve hiljade osoba. Četiri stotine dece bez pratnje otpremljeno je na kopno. Većina ostalih je spavala pod vedrim nebom, na poljima i duž drumova. Vojska je barikadirala puteve, sprečavajući pristup susednim gradovima.
Tokom vikenda je kod Kara Tepea podignuta grupa šatora koji primaju ukupno 3.000 osoba, a Grčka radi na tome da do kraja tekuće nedelje obezbedi privremeni smeštaj za svih 12.000 ljudi koji su u požaru ostali bez krova (tačnije – šatora i kontejnera) nad glavom.
Izbeglice iz 70 zemalja, međutim, danima protestuju protiv toga što će i dalje biti prisiljene da ostanu na Lezbosu. Na demonstracijama u nedelju nosili su transparente: „Nećemo novi kamp“, „Želimo iz ovog pakla“, „Sloboda“. Mnogi odbijaju da se naselje u novom kampu.
Neke od žena iz kampa su za organizaciju InfoMigrants izjavile da bi radije umrle nego ostale na Lezbosu i da žele da odu negde gde će njihova deca moći da žive normalno i obrazuju se. Izbeglice smatraju da su životni uslovi u novom centru gori nego oni u prethodnom. Između ostalog, kažu da nije dozvoljeno slobodno kretanje po centru niti njegovo napuštanje, zbog čega šatorsko naselje upoređuju sa zatvorom. Njihovoj zabrinutosti pridružuju se navodi humanitarnih radnika, koji ističu i da su prolazi između šatora preuski da bi se moglo govoriti o adekvatnoj zaštiti od novog požara i da ne omogućavaju održavanje distance.
Meštani Lezbosa su takođe protestovali, smatrajući da su dovoljno dugo trpeli probleme koje sa sobom nosi blizina izbegličkog kampa, uključujući i zamiranje turističke aktivnosti na ostrvu, i da je vreme da neko drugi preuzme to breme.
EU zvaničnicima je bilo poznato da je Morija pred pucanjem
Nepoverenju, pre svega izbeglica, u grčke vlasti doprinelo je policijsko nasilje tokom evakuacije i potonje nepomirljive izjave zvaničnika.
Sam požar je počeo tokom prepirke nadzornih organa i izbeglica koji su se protivili uvođenju karantina zbog koronavirusa. Tokom evakuacije logora neki od njegovih bivših stanovnika gađali su kamenicama policiju koja je sprečavala kolone pogorelaca da se upute ka susednim gradovima. Policija je na to odgovorila suzavcem, ne birajući mete. Video snimci sa terena praćeni su psovkama reportera kivnih zbog ugrožavanja dece.
Regularne policijske snage su u narednim danima ojačane jedinicama za razbijanje demonstracija i vojskom, te opremljene vodenim topovima.
Bilo je glasina i o tome da grupe agresivno nastrojenih civila zastrašuju i maltretiraju izbeglice koje su ostale bez krova nad glavom. Primećeni su džipovi sa zastavama grčke koji patroliraju u pratnji motocikala, a bilo je i vesti o napadima na izbeglice i humanitarne radnike.
Grčke vlasti su, ipak, ispoljile oštre stavove, optužujući izbeglice za podmetanje požara i izazivanje nereda, i ostajući čvrsto pri tome da tražioce azila neće po hitnoj proceduri pustiti ni na kopno, niti dalje u EU.
Grčki ministar za migracije Noris Mitaraki je, tako, izjavio da: „Nezakonite radnje poput onih koje smo videli neće proći nekažnjeno“. On je ponašanje izbeglica ocenio kao neprihvatljivo, dodavši da je poštovanje reda i zakona „neophodni preduslov procesa traženja azila“. Na to se nadovezao i grčki premijer, konstatujući da ništa ne može biti izgovor za „nerede ovih razmera“.
Zemlje evropskog zapada i zvaničnici EU u međuvremenu su nastavili da obećavaju pomoć kakvu su ponudili i neposredno nakon izbijanja požara. Nemačkoj su se u tome pridružile Holandija i Francuska. Holandija će Grčkoj donirati milion evra u vidu hitne humanitarnoj pomoći namenjene obezbeđivanju smeštaja i nege. Francuski predsednik Emanuel Makron je izjavio da se nada da će se što više zemalja uključiti u aktivnosti pomoći izbeglicama, na čijem planiranju aktuelno sarađuju Francuska i Nemačka.
Zamenik predsednika Evropske komisije, Margaritis Šinas, je obavestio javnost da će izgoreli kamp u Moriji zasad biti „zamenjen modernom ustanovom na istoj lokaciji“. Još važnije, predstavnici Evropske komisije su najavili prezentaciju novog pakta o migracijama i azilu za 30. septembar.
Sa terena, međutim, stižu izrazi skepse prema obećanjima. Humanitarni radnici napominju da je evropskim zvaničnicima odavno bilo poznato da je Morija pred pucanjem i da se nešto moglo učiniti i ranije. Osnivač nemačke organizacije Mission Lifeline tako podseća na to da su oni „iznova i iznova od nemačke vlade zahtevali da evakuiše sve ljude iz centara u Grčkoj“, ali da se, uprkos apelima „jedva išta promenilo na bolje“.
U samoj Nemačkoj, koja je i glavni cilj većine izbeglica, vlada neusaglašenost stavova.
Aktuelni ministar spoljnih poslova obećao je pomoć Grčkoj, a nekoliko predsednika pokrajinskih vlada izrazilo spremnost da prihvate izbeglice. Tome su se na protestnim okupljanjima pridružili i građani u Berlinu, Lajpcigu, Frankfurtu i Hamburgu. Ministarstvo unutrašnjih poslova Nemačke, ipak, zasad ne menja svoj tvrd stav ni regulativu koja onemogućava pokrajinske vlasti da se u pomaganje izbeglicama upuste na svoju ruku.
Problematika smeštaja izbeglica je vruć krompir kojim se evropske vlade i svetske organizacije dobacuju godinama. Evropska unija de fakto ojačava svoje granice, primoravajući diplomatskim stredstvima i finansijskim uslovljavanjem mediteranske zemlje, a pre svega Grčku, da tražioce azila unedogled drže na svojoj teritoriji.
Glavni problem, kao što smo i ranije napomenuli, nije 13.000 izbeglica na Lezbosu, pa ni čitavih 80.000 „zaglavljenih“ u Grčkoj, za koje bi se našao smeštaj, već milioni raseljenih lica diljem Bliskog i Dalekog Istoka, od kojih preko tri i po miliona boravi samo u Turskoj.
Eskalaciji tenzija kojoj svedočimo je pored međudržavnog nadgornjavanja doprinela i loša saradnja između aktera sa neposrednom nadležnošću za pružanje pomoći: Evropske komisije, humanitarnih organizacija i grčke vlade.
Kako je pre tri godine sa Lezbosa izveštavao etnolog Mihal Pavlašek, oni nisu uspevali da se dogovore ni oko osnovnih stvari poput broja izbegličkih kampova i broja osoba koje će u njima biti smeštene. Grčka, uz to, nije imala pristup i kontrolu nad finansijskom humanitarnom pomoći. To je bilo prepreka u radu lokalnih aktivista i udruženja za pomoć izbeglicama, koji su se žalili na to da ih akteri sa zapada dovode u kolonijalni odnos. Grčki zvaničnici su, sa druge strane, svoj položaj koristili da se oslobode svake odgovornosti za sudbinu lica u kampovima.
Ne samo nedostatak novca, već i smušenost njegovog usmeravanja, doveli su do toga da je među izbeglicama još 2016. bilo žrtava trovanja, smrzavanja i požara.
Okolnosti su se u međuvremenu samo pogoršavale, dovodeći do toga da izbeglički centri zaista najadekvatnije budu opisani kao „pakao na zemlji“.
I.K.
