Pobeda Trampa na izborima 2016. je ubrzala destabilizaciju partijskog sistema u SAD. Demokrate su se u praksi raspale na tri grupe od kojih svaka ima svoju viziju za obnovu baze partije. S kandidaturom Bajdena budućnost demokrata ostaje neizvesna, kao i izborne mogućnosti američke levice unutar datih okvira elektoralne politike.
Ovogodišnji predsednički izbori u SAD poklapaju se sa postepenim pomeranjem težišta politike u zapadnom svetu. Dok politička participacija u zapadnim demokratijama opada, „prazne se“, kako to kaže Piter Mer, tradicionalne društvene baze institucionalizovanih političkih partija, a imperativi politike koji su važili od Drugog svetskog rata se rastaču.
U SAD je ovo dislociranje matrice političkog poretka dovelo do postepenog prestrojavanja izbornih blokova dve ključne stranke. Dok su republikanci počeli da krče pristup beloj radničkoj klasi, nekada tradicionalnom uporištu demokrata, njihovi protivnici su izgradili koaliciju manjinskih grupa i bogatijih, liberalnih urbanih glasača.
Osipanje društvene baze obe stranke značilo je da se i republikanci i demokrate sve više oslanjaju na svoje najposvećenije i najpristrasnije pristalice. Sve žučniji kulturni ratovi između konzervativaca i liberala, koji prožimaju američku politiku, velikim delom predstavljaju napor stranaka da se obrate tim kopnećim bazama. Zato je, uprkos činjenici da je američko društvo i dalje relativno umereno u svojim političkim stavovima, američka politika postala radikalno polarizovana.
Neočekivana pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima 2016. godine razotkrila je i ubrzala ovu destabilizaciju američkog partijskog sistema. Okretanje glasača bele radničke klase Trampu u ključnim državama poput Pensilvanije, Mičigena i Viskonsina podstaklo je političku krizu oko budućeg pravca Demokratske stranke. Ta kriza je u praksi dovela do raspada stranke na tri suparničke grupacije, od kojih svaka ima svoju stratešku viziju za obnovu baze, a koje ću nazvati establišmentom, identitarcima i progresivcima.
Triangulacija establišmenta
Partijsko rukovodstvo, trenutno okupljeno iza Bajdenovog tima, nada se da će pridobiti glasače koje nazivaju „Bajdenovi republikanci“, odnosno umerene republikance koji su otuđeni promenom stranke pod Trampovom administracijom. Za Rama Emanuela, Obaminog bivšeg šefa kabineta Bele kuće, u pitanju nije samo strategija za izbore 2020. godine, već dugoročni cilj za obnovu baze stranke. Uveren da su manjine i progresivci sigurni glasovi, Emanuel tvrdi da stranka mora da pridobije srednjoklasna predgrađa usvajanjem politike ekstremnog centra.
Ova strategija „triangulacije“ svakako nije nova. Kampanje Bila Klintona su devedesetih udaljile Demokratsku stranku od levice ka središtu političkog spektra, u veri da će tako privući umerene „kolebljive glasače“. Ovoj strategiji se pripisuje ubedljiva pobeda demokrata 2006. godine, kada su umereni glasači iz srednje klase pobegli od administracije Buša mlađeg.
Ali, to povlači ogromne rizike. Dok rukovodstvo demokrata prihvata republikance iz Bušove ere, poput Kolina Pauela i Džona Kasiča, posežući tako za umerenim glasačima, ono rizikuje da otuđi druge izborne jedinice, naročito progresivce.
Održavanje na okupu takve kontradiktorne koalicije birača – od umerenih republikanaca do Sandersovih progresivaca – zahteva da se prenaglasi pretnja oličena u Trampu i on predstavi kao „najveća pretnja za američku demokratiju“. Oslobađanje od Trampa je postalo raison d’etre za upravu Demokratske stranke. Upravo sprovođenje takve strategije je tokom protekle četiri godine hranilo budalaste Rusijagejt zavere, istragu u okviru impičmenta u vezi sa Ukrajinom i stalne insinuacije o Trampovoj utaji poreza ili njegovim sumnjivim poslovima.
Demografska strategija
Identitarnom krilu Demokratske stranke vidljivost je ubrzano rasla tokom Trampovog prvog mandata. Njegove pristalice budućnost stranke vide u „demografskoj strategiji“: kako stanovništvo SAD bude postajalo manje belo i više rasno raznoliko, izborna baza demokrata neizbežno će rasti. U praksi, zaključuju identitarci, to znači da bi demokrate trebalo da eksplicitnije signaliziraju svoju zabrinutost pitanjima rasne pravde, bilo podržavanjem pokreta poput Black Lives Matter, bilo osiguravanjem veće rasne raznolikosti među rukovodstvom stranke.
Trampova vladavina je dala identitarnim demokratama savršenu priču za plasiranje njihovoj ciljanoj bazom. Predstavljanje Trampa kao „belog šovinistu“ čvršće će vezati birače tamnije puti za demokrate (ili barem tako misle neki partijski stratezi).
Na preliminarnim predsedničkim izborima 2019-20 je bila očigledna velika zastupljenost ove strategije u stranci. Mnogi iz najrazličitije grupe kandidata u istoriji Demokratske stranke su svoje zahteve za vođstvom potkrepili pozivajući se na sopstveni rasni ili seksualni identitet.
Kamala Haris se pozivala na lična iskustva diskrimisanosti po rasnoj osnovi. Kori Buker je igrao na kartu eksluzivnog pristupa crnim glasačima. Pit Butidžidž je svoju političku spretnost dokazivao predstavljajući se kao „gej tip u Indijani guvernera Majka Pensa“. Hulijan Kastro je vešto iskoristio momenat da se tokom debate obrati publici na španskom. Elizabet Voren je, sa svoje strane, donela lošu odluku da svoje indijansko poreklo „dokaže“ DNK testom.
Takvo pozivanje na rasni identitet omogućava demokratama da učine svoje razlike u odnosu na republikance opipljivijim, što je taktika od suštinskog značaja u ovom dobu takmičenja za posvećene pristalice. Uokvirivanje politike oko jezika rasnog identiteta predstavlja demokrate kao stranku rasno raznolike koalicije, a republikance kao stranku inherentno „rasističke bele radničke klase“.
Takvo pojednostavljeno rasno pozicioniranje američke politike omogućava demokratama da sve više pristupaju rasizmu kao problemu istorijski ukorenjenih društvenih vrednosti, a ne kao strukturnom elementu američkog kapitalizma, koji su i demokrate i republikanci verno reprodukovali.
Progresivni izazov
Sandersova pobunjenička kampanja na preliminarnim izborima Demokratske stranke 2015-16. godine je podstakla širi izazov progresivaca partijskom establišmentu. Tokom protekle četiri godine levičarske grupe poput Demokrata pravde i Američkih demokratskih socijalista pokušavale su da se nadovežu na Sandersov izazov partijskom establišmentu sponzorišući dobro pozicionirane progresivne kandidate. Cilj ovih kampanja je da ujedine „multirasnu radničku klasu“ oko populističkih politika kao što su Medicare for All i Green New Deal. Žestoko suprotstavljeni trudu establišmenta da pridobije bogata predgrađa, progresivci umesto toga tvrde da stranka mora da obnovi svoju bazu u radničkoj klasi i da privuče milione neglasača razočaranih u politički sistem.
Delimično zahvaljujući dezorijentisanosti rukovodstva Demokratske stranke nakon izbora 2016. godine, a delom i dubljoj populističkoj reakciji protiv političke klase uopšte, ovaj progresivni pokret je ostvario niz značajnih pobeda kandidata poput Džamala Boumana, Čarlsa Bukera i Kori Buš.
No, iako je utefterilo tako značajne pobede, progresivno krilo demokrata je pretrpelo ogroman udarac krajnjim porazom Bernieja Sandersa u predizborima.
Bio je to nedvosmislen poraz. Ne samo što je Sanders izgubio nekoliko država poput Mičigena ili Viskonsina, u kojima je lako porazio Klintona 2016. godine, već je izgubio uprkos znatno bolje finansiranoj i bolje organizovanoj kampanji. Posebno je ponižavajuće to što glasači koje je Sandersov tim imao nameru da mobiliše – mladi ljudi, glasači iz radničke klase, oni koji ne izlaze na izbore – jednostavno se nisu pojavili na glasanju u velikom broju. Umesto toga, preliminarne izbore u Demokratskoj stranci je preplavila plima bogatijih glasača iz predgrađa, koji su se u mnogo većem broju odazvali za Bajdena.
Sandersova posledična kapitulacija pred agendom rukovodstva Demokratske stranke, njegovo bezuslovna podrška Bajdenu i kritikovanje sledbenika koji nisu pošli za njegovim primerom, bili su potpuno razočaravajući kraj kampanje. Ovo je istorijski poraz za američku levicu koja je još uvek u početnoj fazi rekonstrukcije.
Stranka u rasulu
Rascep Demokratske stranke na ove tri grupe govori o njenom rasulu, jer ona neredovno traži društvenu osnovu u ovoj eri masovnog odvajanja od politike. Trampovi izbori povećali su ulog u toj potrazi, što je dovelo do daljeg rasula dok se ove tri rivalske strateške vizije takmiče u oblikovanju kampanje stranke za 2020. godinu.
Ličnosti iz vrha stranke poput Rama Emanuela glasno su kritikovale i progresivnu i identitarnu strategiju zbog otuđenja presudnih glasača srednje klase iz predgrađa. Za uzvrat, istaknuti demokrati su, zabrinuti da Bajden neće uspeti da podstakne crne glasače, otvoreno zalagali za to da njegov tim kandiduje crnkinju za za potpredsednicu.
U međuvremenu, progresivne i identitarne agende već se bore oko mrvica buduće Bajdenove administracije: nedavni zahtev progresivaca da Biden odbije da imenuje bilo koga ko ima veze sa Vol Stritom u svojoj budućoj administraciji osudili su istaknuti crni demokrati koji insistiraju da bi takva politika podrivala posvećenost stranke promovisanju rasne raznolikosti.
Haos u Demokratskoj stranci pomaže da se objasni zašto partijski establišment ovog puta nije mogao efikasno da odgovori na Sandersov izazov. Demokratski nacionalni komitet je 2016. eksplicitno manevrisao tako da obezbedi pobedu Hilari Klinton. Ali 2020. godine nisu uspeli da konsoliduju svoju podršku jednog kandidata sve do poslednjeg trenutka.
Njihovi napadi, u rascepu između establišmenta i identitarnih strategija, bili su konfuzni. Za neke je Sandersova politika bila previše radikalna i otuđujuća po umerene glasače iz predgrađa. Za druge, on je bio samo još jedan strejt beli muškarac, čija se politika zapravo nije razlikovala od Vorenove.
Nekoherentnost poruka je otkrila dezorijentisanost rukovodstva Demokratske stranke. Tek u poslednjem trenutku Barak Obama je intervenisao iz potaje kako bi obezbedio nominaciju za Bajdena.
Iako Demokratska stranka nije zapala u otvoreni sukob frakcija, u njoj narasta kriza koja će se produbljivati i produžavati ukoliko Bajden izgubi u novembru.
Demokratska partija i levica
Izborom Kamale Haris za potpredsednicu, Bajdenov tim je pokušao da objedini poruke establišmenta i identitarne strategije. Njegov cilj je da istovremeno privuče razočarane republikance i umerene glasače iz predgrađa, u isti mah signalizirajući svoju posvećenost rasnoj pravdi i reprezentaciji.
Ova strategija je opterećena rizicima. Džo Bajden je po sebi velika opasnost, ne zato što, kao stariji belac, on ne bi bio u stanju da komunicira sa rasno raznolikim biračkim telom, već zato što njegova politička karijera razotkriva decenije saučesništva demokrata u strukturama američkog rasizma.
Razmotrimo, na primer, činjenicu da su mnoge Trampove najprekorevanije politike u velikoj meri predstavljale prošireno nadovezivanje na postojeće prakse koja je uvedena ili se održava pod demokratskim administracijama. Njegova zloglasna „zabrana Muslimana“, na primer, proširila je zakon iz Obamine ere. Njegov kontroverzni zid na granici sa Meksikom produžetak je strategije pogranične bezbednosti koju je uvedo Bil Klinton, a potom proširili i Buš mlađi i Obama. Uprkos Trampovim okrutnim racijama ICE-a, deportacije imigranata bez dokumenata su bile daleko veće tokom Obaminog prvog mandata, što je činjenica koju danas nerado priznaju i demokrate i republikanci.
U međuvremenu, gotovo sve nedavne pobune za crnačke živote usmerene su protiv policijskih snaga u gradovima i državama kojima upravljaju demokrate.
Ovi raskoli između retorike stranke o rasnoj pravdi i njene konkretne političke prakse idealne su mete za Trampa, omogućavajući mu da Bajdena oslika kao samo još jednog kandidata korumpirane i licemerne političke klase. Trampova kampanja je već počela da skreće pažnju na Bajdenovu podršku Krivičnom zakonu iz 1994. godine, kojeg mnogi reformatori pravosudnog sistema optužuju za rastuće masovno pritvaranje Afroamerikanaca.
Tramp je počeo i da uvežbava svoje javne istupe iz 2016. godine, osuđujući Bajdena zbog podrške štetnim sporazumima o slobodnoj trgovini, neograničenoj imigraciji i razarajućim ratovima na Bliskom istoku.
Iako po anketama Bajden održava ugodno vođstvo, ipak je potpuno moguće da će izgubiti u novembru. A ovaj gubitak bi ubrzao i produbio trenutnu krizu Demokratske partije. Iako bi takva situacija mogla ponuditi mogućnosti za sve veći progresivni izazov rukovodstvu stranke, vredi se zapitati koja bi korist od nasleđivanja tako ispražnjene i kompromitovane partije mogla biti za levicu u SAD.
Na kraju krajeva, kriza Demokratske partije deo je šire krize zapadne politike. Kao što su pokazala nedavna iskustva Džeremija Korbina, Podemosa, Sirize i Nepokorene Francuske, daleko je od izvesnog da je teren izborne politike u ovom trenutku povoljan za sprovođenje projekta radikalne društvene transformacije.
Sa engleskog prevela: Iskra Krstić
